Beograd. Jul 2000. godine. Ulica Kneza Miloša. Autobuska stanica. Tri sata popodne.
Okupan u znoju čekam već pola sata bus koga nema pa nema. Nervoza mi se polako širi po stomaku i ja pokušavam da skrenem misli na drugu stranu – razmišljam o svežini stana na Brdu i konzervama piva koje sam jutros pre posla regularno spakovao u frižider. Ali, masa mrzovoljnih penzionera oko mene (da li oni uvek namerno gađaju špic kada hoće u grad ili su obični mazohisti?) ne dozvoljava mojoj mašti da se razmahne. A Sunce piči li piči…
Najzad bus! Opšte uzbuđenje! Sauna na točkovima se lagano približava a ekipa sa stanice, bez obzira na godine, spremna je, poput specijalaca, da nađe svoje mesto pod krovom krša sa brojem 23. Izvežbanim, gotovo rutinskim pokretima laktova, ulazim u prepuni bus i čak oboram lični rekord stižući u prvom naletu gotovo do vertikalne šipke koja se nalazi odmah iza vozača. “Care, majstore!” – bodrim samog sebe, pokušavajući da ne mislim na zadah koji se širi sa oznojanih tela koja me okružuju – “Dobro je da si duboko udahnuo na stanici, valjda će da potraje do Brda”…
A onda grom iz vedra neba! Na svega pola metra od mene stoji ONA! Gleda zamišljeno kroz prozor i nemarno prolazi rukom kroz kosu. Autobus je još na stanici i ONA može sebi da dozvoli luksuz i pokupi graške znoja koje su se nakupile na čelu. Opa, da li ja to dobro (ne) vidim ili je jedna graška završila pravo među dva čvrsta grejfruta koje više ističe nego skriva crna, tesna majca. ONA ima ime. ONA ima poseban stil. ONA ima još mnogo toga što je nas, momke sa Brda, dovodilo do ludila. ONA se zabavlja sa starijim tipom. Za NJU se priča da voli “piletinu” i da sa mlađim momcima izvodi razne vragolije. ONA je starija dve godine od mene i sa NJOM sam do sada par puta razmenio poglede u prolazu. I to je sve.
Zaintrigiran za sudbinu one nesrećne graške znoja (da li je pala među grejfrute ili ne), snagom argumenata (čitaj laktova), uspevam da “ubedim” par penzosa da mi omoguće da joj priđem bliže. I evo me iza njenih leđa. Šta sad? Primećujem da je visoka skoro kao i ja (180cm) i to me blago deprimira: Pitam se kojem je to kuronji palo na pamet da izmisli štikle od 12 santimetara… Iz ove pozicije ne vidim grejfrute, ali zato moj spušteni pogled otkriva fenomenalnu guzu utegnutu u crne helanke. Kakav prizor! Ali moje divljenje je kratkog veka: Vozač zatvara sva vrata (koja može), a horde što penzosa što drugih putnika, navaljuju mi se na leđa. Pod tako snažnim pritiskom mase ne mogu da ostanem na “pristojnoj” razdaljini od NJE već se u duhu nepisanog bontona koji važi za autobuse GSB-a (posebno u špicu) više nego diskretno se naslanjam na moju saputnicu. NJOJ to očigledno ne smeta – verovatno je i do ovog trenutka trpela pritiske od pozadi, a i očigledno da je bila u blagoj omamljenosti od mirisa, vrućine i svega ostalog…
Vozač uspeva da pokrene ovo čudovišno vozilo i kompletan “inventar” sačinjen od nas putnika pomera se u ritmu poluispumpanih guma, “nabodenih” kanalizacionih otvora i rupa na putu. Primećujem da mi ovaj ritam prvi put ne smet. Jer, moj pogled je u kosi (crna, gusta, minival, tek dodiruje krhka ramena) moje saputnice, čije telo obilato osećam (ruku na srce osećam i tela onih drugih što se nalaze oko mene, ali njih manje zapažam). Osećam kako njena guza “šeta” preko mog donjeg stomaka i osećam kako moj “dečko” počinje da diže glavu. Lagano u sebi ponavljam: “Ne sada! Miran! Sedi!” Ali dečko je tek primiren i čeka svaku sledeću rupu na putu da bi podigao glavu sve više i više.. Zbilja neobična situacija. Pada mi na pamet film “Monstrum” i tip koji, da bi izbegao da zaskoči jedno dobro parče, ponavlja na glas ekonomske probleme koji haraju svetom. Pokušavam istu taktiku (naravno u sebi): “Jebote ala je skočila marka! Pa tek cene benzina….” – dečko se polako primiruje (prelazi na stand by režim) – “… ma sada će sve da poskupi…” Dečko je sada već sasvim miran… Ali u tom trenutku pogled mi pada na njenu ruku koja drži šipku. I ja umesto šipke zamišljam kako ta ista ruka drži mog dečka u punoj borbenoj gotovosti! Dečko, naravno, munjevito reaguje i zauzima propisani stav. E sada više ne pomaže ni skok marke, ni benzin, ni teška situacija prosvetnih radnika a ni foke koje počinju da bivaju ugožena vrsta! Dečko je čvrsto odlučan (akcenat na onome “čvrsto”) i neda se prevariti. Pokušavam da ga malo odvojim od njene guze sada već propisno zbunjen. Ali, neka ljudina od 2 metra koja me pritiska leđima, ne dozvoljava mi nikakvo uzmicanje.
I onda .. onda ONA elegantno okreće glavu i gleda me, preko ramena, pravo u oči! Ne, nije to pogled ljutnje ili prekora, već pogled u kome je skrivena radoznalost i čuđenje.. Osećam da sam “složio” facu tipa “Mi se izvinjavamo..”, pocrveneo kao bulka i još stisnutih usana blago slegnuo ramenima.. Diskretan osmeh i neki neobičan sjaj u njenim očima govore mi da je sve OK i da razume situaciju. Ponovo se okreće prema prozoru.
Tek sam sada u čudu. Dečko se otrgao kontroli i neće ni malo da popusti. Uzalud ga ubeđujem (u mislima) da je ispred njega guza jedne fine devojke (čak što više jako obzirne) i da nije zgodno da me bruka. Ne i ne. On i dalje ostaje kameno čvrst, povijen nagore (uticaj dotične guze) i nepokolebljiv u svom stavu. Počinje da mi biva neprijatno kada… kada se ONA okreće (ovoga puta nije u pitanju samo glava već čitavo telo) i priljubljuje uz mene! Osećam njenu kosu na licu, čvrste bradavice kako se sudaraju sa mojim junačkim prsima, osećam svaki njen udah i izdah.. A, naravno, moj dečko oseća tvrdoću njenog donjeg stomaka. Voleo bih da joj vidim lice, ali njena glava je negde preko mog desnog ramena, a ruke raširene na obe strane u potrazi za ravnotežom.. Meni su takođe obe ruke zauzete – pritisak od pozadi je veliki (onog dvometraša u jednom trenutku zamenila neka baba od metar i žilet pa ne može da dohvati šipku) i ja sam prinuđen da balansiram.. I opet se u meni pojavljuje pitanje: Šta sad? Dve opcije mi se rađaju u glavi: Prva je da se jednostavno okrenem i kako god znam i umem probijem do vrata i izađem na prvoj stanici (uz rizik da nekog “pokupim” usput dečkom), a druga opcija da oslobodim bar jednu ruku i zgrabim NJENU guzu a posle šta bude da bude… I tako dok sam se ja razmišljao kao magarac između dva plasta sena, ONA je jednostavno malo raširila noge (naravno koliko je prostor dozvoljavao).. Osetio sam veći pritisak na dečka, a zatim ritam koji je bio potpuno suprotan od ritma kretanja busa, putnika i ostalog inventara. Za razliku od mene, dečko je bio pripremljen za sve eventualnosti i spremno je prihvatio dotični ritam. Počinjem u mislima da se zahvaljujem svim onim divnim ljudima-inovatorima koji su izmislili tako korisne stvari kao što su visoke štikle, široke pantalone, bokserice…
Ređaju se stanice. Gužva ne popušta. Svako ljuljanje mase putnika, svaku “pogođenu” rupu od strane vozača busa proprati jedno diskretno “mmmmmmmm” iz crnog, mirišljavog žbuna sa moje desne strane. Dečko se šeta gore-dole čvrsto priljubljen uz njen donji stomak. Njene bradavice hoće da probiju majcu i zalepe se za moju košulju o koju se uporno trljaju. Meni se čini da ne putujem na Brdo već Sedmo nebo… Razmišljam, da li iko od ovih ljudi koji nas okružuje kapira šta se ovde događa. Nameštam mučeničku facu (kao smlatila me totalno vrućina) i lagano gledamo okolo. Ma jok! Ovde i da smo goli i da se tucamo niko ne bi primetio. Okolina je u posebnom tripu i nema šanse da iz njega skoro izađe! Većina putnika je odvojila uvo i sluša nekog uspaljenog čiču kao priča da će opet da ih zavrnu za penzije. A oni, penzosi, kao, ovaj put ima da ih zajebu pa će da protestuju. Cool. Samo napred. Uz vas sam. Mislim moralno. A praktično, prilepljen sam kao OHO lepkom za ovo divno stvorenje ispred mene.
Osećam da je ONA blizu vrhunca. Osećam to po bržim kretnjama i sve većem pripijanju uz mene. Leva noga mi se usijala od siline njenog trljanja. Donji stomak joj podrhtava. Svoje čelo je sada sasvim slobodno spustila na moje rame. Kraičkom oka nazirem da je zubima stisla donju usnu. Blizu je. A ja? Ja sam još od pre par stanica na samoj ivici. Jedino intenzivno razmišljanje na nepravedno nam nametnute sankcije drži mog dečka na uzici da ne napravi neku glupost (bar ne pre vremena).
Penjemo se mostom na Brdo. Znam da će sada doći do osipanja putnika i da će se gužva smanjiti. Takođe znam da je sledeća stanica njena. Pitam se, da li ima dovoljno nezakrpljenih rupa, šahtova, odvodnih slivnika preko kojih će proći bus i pomoći meni i NJOJ da završimo nešto neobično početo tamo negde pre Sajma. Na dečka ne smem ni da pomislim, on je na ivici eksplozije.. I onda. Osećam. Nekontrolisano grčenje njenog donjeg stomaka, grudi, klecanje nogu, njena kosa na mom licu, u ustima, nosu.. dubok potmuo uzdah, ugriz u rame.. OK dečko.. (kažem u sebi) Slobodan si… Usledio je plotun.. Veliki.. Snažan.. I .. Ružičasti mrak.. Da.. Ružičasti mrak…..
Osećam da prestaje pritisak. Sa svih strana. Bus stoji… Otvaram oči. Vidim je znojavu, nasmejanu, vragolastu.. Vidim njenu ruku koja mi pruža neki ženski časopis, a zatim se probija kroz sada već proređen broj putnika i iskače na trotoar u poslednjem trenutku pre nego što su se vrata zatvorila. Autobus kreće. Moj pogled prati crnu tačku koja je sve manja. Da li i ona gleda u bus? Nemam pojma. Zamičemo za krivinu i ja bacam pogled na časopis koji mi je dala. Pitam se šta je time želela da mi kaže. Još uvek opijen od malopređašnjeg događaja, smišljam razne romantične razloge: Dala mi je časopis jer je na njemu broj njenog telefona (pregledam dotični: nema nigde nikakvog rukopisa), Dala mi je časopis jer verovatno u njemu radi ili je njena slika (opet pregledam – niti njenog imena niti slike!). Dala mi je časopis jer… U trenutku mahinalno spuštam pogled prema podu a odgovor dolazi sam od sebe… Vidim da je.. dečko je bio krajnje neuviđajan prema mojim belim, tankim pantalonama, a moja divna saputnica je očigledno praktična osoba…
Toga dana sam došao kući diskretno držeći “Bazar” u visini pojasa i toga dana sam najzad prestao da mrzim vožnju busom.
Autor: Zizi
