Šetao sam tako gradom i čekao da dodje tri sata kako bih uhvatio voz za Homs. Homs je mesto pored koga se nalazila naftna bušotina i kompleks, koji so mi zvali baza, u kome je trebalo da radim.
Pošto je bila velika vrućina, par puta sam morao da svratim i popijem malo limunade. Da, limunade, sa pivom nisam smeo da rizikujem.
Krenuo sam polako ka železničkoj stanici, jer se bližilo vreme polaska voza za Homs.
Sranje.
Naišao sam na blokiranu ulicu. Na sred ulice su stajala policijska vozila i priručne rampe, koje nisu dozvoljavale prolazak. Naoružani policajci su stajali pored barikade i vodili računa da niko ne prodje.
Prišao sam i prvom policajcu pokazao rukom da želim da prodjem. On mi nešto ljutito odgovori na arapskom. Onda ga ja upitah na engleskom kako da dodjem do železničke stanice, na šta se on okrete i pozva nekog kolegu. Ovaj pridje i ljubazno na lošem engleskom mi se obrati:
– U čemu je problem?
– Trebam da uhvatim voz u 3 za Homs. Ja tamo radim, a vi ste blokirali put. Da li se može proći?
– Ne. Racija je.
– Kada ćete biti gotovi?
– Ne znam… Za sat, dva…
– Otići će mi voz, šta da radim?
– Idite ovom ulicom – reče on i pokaza mi rukom – pa obidjite ceo kvart. Posle nekih 500 metara ćete se vratiti na ovu glavnu ulicu iza barikade.
– Hvala.
Krenuo sam putem koji mi je policajac pokazao, zabrinut da li ću stići na vreme za voz. Srećom nalete neki taxi i ja ga zaustavih. Vozač krenu i ja se udobno smestih na zadnje sedište. Medjutim, vozač je počeo da vozi nekim čudnim ulicama, i imao sam osećaj kao da se udaljavamo od železničke stanice. Obratih mu se, a on reče:
– Policija… blokada… moramo okolo…
Ništa pomirio sam se sa sudbinom. Možda je stvarno tako bilo, a možda je taxista hteo da me vozi duže jer je video da sam stranac, pa da zaradi više.
Na velikom satu na zgradi železničke stanice je bilo minut do tri kada me je taxista ostavio. Utrčao sam unutra i jedino što sam uspeo da vidim je poslednji vagon voza kako odlazi iz stanice. Bio sam besan. Vratio sam se do šaltera.
– Dobar dan. Molim vas kada ide sledeći voz za Homs.
– Do sutra ujutru u 9 sati nema ništa – reče mi ljubazno šalterski radnik.
– Znači nemam nikakav prevoz do tamo.
– Na žalost ne.
Sranje. Seo sam na drvenu klupu u holu i razmišljao šta da radim. Nije mi se ostajalo još jednu noć u Tripoliju, a i sutra u toku dana sam se morao javiti na posao. Hol železničke stanice je bio prazan. Tada naidje neki čovek u uniformi železničara. Ustao sam i pitao ga:
– Gde vam je autobuska stanica?
– Uh… Daleko… U drugom delu grada.
– A da li znate kada i gde imam prevoz za Homs? Možda avion.
– Ne znam… Voz imate tek ujutru u 9 sati.
– To znam, ali ja se moram javiti na posao sutra…
– Znate šta… za dva sata u 5, kreće odavde teretni voz za Homs. Vidite pitajte mašinovodju, i – onda on protrlja kažiprst i palac – ponudite mu malo para. Mislim da će pristati da vas vozi. Niste vi prvi koji kasni na voz.
– A gde to mogu da proverim, gde da ga nadjem?
– Voz polazi sa trećeg perona, čak mislim i da je već postavljen. Mašinovodja ako nije u lokomotivi, onda je negde oko voza.
– Hvala.
Izašao sam ponovo na perone. Stvarno, na trećem peronu je već bio postavljen teretni voz. Manevarka je na zadnjem kraju prikačinjala još nekoliko vagona na postojećoj kompoziciji. Ugledao sam da mašinovodja sedi u kabini lokomotive i jede jabuku. Prišao sam do lokomotive i pokušao da ga dozovem. On me od buke koju je stvarao motor lokomotive nije čuo. Video me je tek kada sam se malo odmakao i mahnuo mu rukom. On otvori mala vrata kabine i sidje sa lokomotive. Obratih mu se na engleskom (inače ovo je zemlja gde skoro svaki stanovnik zna engleski ili francuski, možda loše, ali za sporazumevanje dovoljno):
– Da li ovaj voz ide za Homs.
– Da u pet.
– Rekao mi je vaš kolega da vas pitam da me povezete. Platiću vam.
– Nije problem. Eno tamo – i pokaza rukom ka kompoziciji – treći vagon je poštanski. Unutra je kolega. Recite mu da sam vas ja poslao i sve ćete rešiti sa njim.
– Hvala.
Krenuo sam duž kompozicije i došao do poštanskog vagona. Zalupao sam na vrata i ubrzo se pojavi čovek sa bradom u uniformi.
Brzo smo se dogovorili. Dvadeset dolara promeni vlasnika i on me uvede u vagon. Sada je ostalo samo da sačekam još par sati da voz krene.
U vagonu je bilo prijatno. Iako nije bilo klime, vladala je neka prijatna hladnoća. U stvari taman da ne bude pretoplo. Prvi deo vagona je bio neki magacin u kome su bila pisma i paketi. Prošli smo kroz jedna vrata i ušli u manji deo koji je bio neka vrsta kuhinje i imao dve klupe za sedenje.
– Evo smestite se ovde, ja imam još posla – reče on i izadje iz prostorije.
Seo sam na klupi, odigao noge i malo prilegao. Mogao sam da se opustim, sada kada sam obezbedio prevoz do Homsa. Nisam ni osetio kada sam zadremao.
Probudio me je nagli trzaj voza. Krenuli smo. Ustao sam sa klupe i osvrnuo se. Kondukter je stajao ledjima okrenut ka meni za šporetom u kuhinji. Tada se okrenu. U rukama mu je bila sveže skuvana kafa.
Tu smo se mi uz kaficu malo bolje upoznali. Zvao se Anvar i radio je kao poštar pri železnici. Bio je to 45-to godišnjak, nizak rastom, snažnog tela i hitrih pokreta. Imao je na licu bradu i karakteritičnu fizionomiju za većinu ljudi koji su pripadali arapskom svetu. Ćaskali smo tako neko vreme uz kaficu. Valjalo je ubiti više od tri sata putovanja.
U jednom trenutku on ustade i sede za susednim stolom.
– Izvini, ali ja moram sada da malo radim. Treba da razvrstam poštu pre nego što stiignemo.
– Ok, nije problem – rekoh – ja ću malo da prošetam, da razmrdam noge.
– Podji na ovu stranu, ka lokomotivi. Tamo možeš da prošetaš kroz tri vagona. Ovamo su teretni vagoni, a naš se završava za pet metara.
– Ok.
Krenuo sam tako da šetam iz vagona u vagon. Konačno sam stigao i do kraja. Kroz prozor sam video lokomotivu. Krenuo sam polako nazad ka poštanskom vagonu. Na pola puta sam zastao, otvorio prozor i zapalio cigaretu. Vreo vazduh me je udario u lice kada sam otvorio prozor. Ipak taj vetar je prijao. Ispušio sam cigaretu i krenuo nazad.
Ušao sam u kuhinju poštanskog vagona. Tamo nije bilo nikoga. Anvar je negde nestao. Nastavio sam dalje i ušao u drugu prostoriju. To je bila neka vrsta garderobe. U njoj je bilo nekoliko limenih ormarića za garderobu. Na kraju prostorije su bila jedna vrata. Bila su odškrinuta nekih 10-20 centimetara i shvatih da je to WC. Kroz poluotvorena vrata sam primtio kako se unutra nešto pomera. Bio je to Anvar, ali zašto nije zatvorio vrata, da mu nije pripala muka. Prišao sam bliže i shvatio da ta vrata uopšte nemaju kvaku. Neko je davno razvalio pa se sada ne mogu skroz zatvoriti. Kroz otvor sam video Anvara. Stajao je iznad šolje jednom rukom oslonjen ispred sebe o zid WC-a, dok je drugom nadrkavao svoj debeli obrezani kurac. Glava mu je bila zabačena unazad i u tom transu, uopšte nije primetio da ga ja posmatram. Iako mi se njegov kurac dopao, ja se okrenuh da se vratim nazad. Pri tom nesmotreno zakačih jedan ormarić i njegova limena vrata izdajnički lupiše.
Anvar se je brecnuo, brzo smuvao svoj kurac u gaće i izašao iz WC-a.
– Šta je bilo? – upita on.
– Ništa, tražio sam gde je WC pa sam lupio u ormar – slagah.
– Evo ovde, ja sam završio – sada je slagao on mene.
Mimoišli smo se u tom malom prostoru i Anvar me značajno pogleda. Ušao sam u uzani WC i rešio da okušam sreću.
Zauzeo sam poziciju kao malo pre Anvar. Oslonio sam se stojeći o zid rukom ispred sebe. Drugom rukom sam izvadio kurac iz gaća i počeo da ga nadrkavam. Bio sam svestan, da ako je Anvar ostao u prostoriji, sada može da me vidi kroz poluotvorena vrata. Zamišljao sam u glavi Anvarov debeli, lepi, obrezani kurac i moj mi se u ruci diže za čas. Pokušavao sam da krišom vidim da li me Anvar posmatra. Medjutim, ja sam bio na svetlu, a u toj prostoriji mrak i nisam ga video. Verovatno je već otišao, pomislih. Okrenuo sam se da izadjem iz WC-a i uz put pakovao svoj dignuti kurac u pantalone.
Čim su mi se malo oči privikle na mrak, ugledao sam Anvara kako kleči na podu, okrenut licem ka meni i drka svoj kurac. I on je bio iznenadjen, jer nije očekivao da ću izaći. Ja sam se iznenadio, jer sam mislio da je već davno otišao.
Uhvatio sam ga kako drka dok me gleda. Odlično, pomislih. Imaćemo zabavu do kraja puta.
Anvar ustade i crven u licu spakova svoj dignuti kurac. Baš mu je stvarao probleme da ga upakuje.
– Izvini – reče on tiho.
– Zašto? – napravih se ja mutav.
– Pa…
– Nema veze – rekoh mu i pridjoh tik uz njega.
Spustio sam svoju ruku na njegov šlic i opipao njegov još uvek tvrdi kurac.
– Mislim da mu je ovde tesno. Izvadi ga napolje.
Anvar kao hipnotisan otvori šlic i njegov obrezan glavić iskoči naplje. Uhvatio sam ga za kurac. Bio je topao i sluzav od silnog drkanja. Anvar uzdahnu i sklopi oči.
– Hajdemo ovamo – reče on i povede me ka kuhinji.
– Da li nas neko može videti?
– Ne. U vozu smo samo ja i ti. Naravno i mašinovodja.
– Odlično.
Kao po komandi smo se skinuli istovremeno. Stajali smo nasred prostorije goli. Anvar prvi pridje i kleknu na kolena. Uhvatio me je obema rukama za muda i stavio moj kurac sebi u usta. Počeo je da ga dudla. Još uvek mu nije bila poznata veština “duboko grlo“, ali je odlično pušio. Sve vreme mi je nežno gužvao muda šakama dok se je jezikom poigravao sa mojim kurcem.
Uhvatio sam ga za ramena i odigao sa zemlje. Pomerili smo se do klupe. Tu smo se namestili u pozi 69 i nastavili da dudlamo jedan drugome kurac. Anvar je imao kitu prosečne dužine, ali izuzetne debljine. Bio mu je pravilnog oblika i sa lepim ljubičastim glavićem na vrhu. Uzeo sam ga lagano u usta. Pored lepote, kurac mu je bio veoma ukusan. Prijao mi je slankasti ukus njegove sluzi koju je proizveo malopredjašnjim drkanjem. Za to vreme, Anvar nije ispustao moj glavić iz svojih usta. Anvarov kurac u ustima mi je prijao i ja ga zabih sebi u grlo. Jednom, dvaput, i Anvar poče da svršava. Osetio sam njegovu toplu spermu kako mi ispunjava usta. Gutao sam taj muški nektar života, dok se je Anvarovo telo ispod mene treslo pod udarima orgazma.
Kad je svršio, Anvar se uspravi i natera me da sednem na klupu. Stao je ispred mene, okrenuo mi ledja i počeo da naseda. Uhvatio se je rukama za svoje dlakavo dupe i raširio guzove koliko god je mogao. Ja sam ga uhvatio za kukove i pomogao mu da čmarom pogodi glavić mog kurca. Da li zato što je bio napaljen, ili je jednostavno voleo takav sex, Anvar se naglo nabi na moj kurac. Nije tu bilo nikakvog nameštanja, razradjivanja, opuštanja i slično. Čim je osetio vrh mog glavića na svom čmaru, on jednostavno, raširenih guzova sede, kao u stolici. Osetio sam kako ga moj kurac cepa. Kriknuli smo obojica. Anvar se nabode do jaja na moj kurac. Pustio je svoje guzove, oslonio se o moja kolena i počeo da se odiže i spšta. Klizio je čmarom duž mog kurca kao bludnica. Dahtao je, stenjao i nabijao se da su me već jaja počela boleti. Obuhvatio sam ga rukama oko struka i stegao za kurac. Ponovo mu se bio nadigao. Hteo sam malo tim zahvatom da ublažim njegove udarce, jer je bio bezobziran prema mojim mudima. Na ruci sam osetio ostatke njegove sperme na kurcu. Počeo sam da mu ga drkam i time mu zadajem ritam jebanja. Sada je Anvar nastavio da se nabada u mom ritmu, ali i dalje do jaja i snažno.
Odjednom Anvar vrisnu. Osetio sam kako mu kurac pulsira i prska spermu. Istovremeno mu je guzni mišić pulsirao u ritmu svršavanja. Njegov čmar je naizmenično stezao i pustao moj kurac duboko zabiven u njemu. Tada i ja vrisnuh i počeh da ga punim. Sada se je Anvar još jače nabijao. Kao da je želeo da mu moja sperma udje što dublje u čmar.
Klonuli smo znojavi na klupu.
…
Do kraja putovanja smo se još jednom pojebali. Tada mi je i Anvar smestio njegovu debelu kurčinu u bulji. Uživao sam.
Predveče smo stigli u Homs.
Izašao sam iz voza.
Autor: nszver
