Ustao sam prilično rano, s obzirom da smo se kasno vratili i to zahvaljujući jednoj budali koju veoma dobro poznajem. Probudio me je telefon oko 09.00 časova.
– Da, – jedva sam izgovorio, onako iz sna.
– Nije valjda da još spavaš? Rale ovde. Slušaj, pokvarila su mi se kola, a trebalo je da odvedem ženu i decu na Zlatibor preko vikenda.
– I?
– Pa, znaš gde mi je vikendica. Da nas baciš do tamo, a?
– I?
– Daj, nemoj me zajebavati. Plaćam gorivo. Učinićeš valjda toliko za prijatelja? Posle spavaj do kad hoćeš. Ne mogu bre, nikog od naših da nađem kući. Svi su nekud pobegli.
– Zar baš mora sada?
– Trebalo je i ranije. Ili, ako ti ne trebaju kola, da mi ih pozajmiš do nedelje uveče.
– Ne seri, o tome nemoj ni da sanjaš.
Već sam se bio razbudio.
– Znam da ne mogu da računam na to, samo sam namerno spomenuo jer ti si mi jedina nada. ‘Ajd’, plaćam i piće.
Pade mi na pamet ideja.
– U “Palisad-u”?!
– Ih, bre! Gde nađe baš u hotelu?
– Onda, ‘ajd’ zdravo. I pusti me da spavam.
– Čekaj, čekaj, važi! Pička ti materina, oleši me živog.
– Skrati. Dolazim za pola sata. Budi spreman. Ćao!
Potrpao sam ih u kola i za kratko vreme, pošto smo zbrinuli njegovu porodicu u vikendicu, nas dvojica smo se obreli u baru hotela “Palisad”.
– Svaka ti čast, prika. Ovo ti nikad neću zaboraviti.
– A kako misliš da se vratiš?
– Pa …
– ‘Ej, muka mi je od tebe, čoveče. Ta nisam ti ja privatni “taxi”. Ne znam što sam ti uopšte spomenuo.
– Valjda ti neće biti teško. Inače sam hteo i to da te zamolim. Sutra uveče kad god hoćeš. ‘Ej, slušaš li ti mene?!
Pogledom sam šarao po baru pokušavajući da, ako naiđe, prepoznam moju neznanku iz “Baron-a”. Zastao sam kod jedne devojke meni okrenute leđima. Na moje iznenađenje, pred njom je stajala njena drugarica. Nešto su se dogovarale. Na samo par metara od stola za kojim smo Rale i ja sedeli.
– Vidi, vidi, nisi ni ti mutav, – dobacio mi je Rale.
– Zaćuti, bar malo.
U tom momentu devojka se okrenula da pođe. Osetio sam njene oči na sebi, taj pogled koji me je toliko očarao. Videla me je. Moja neznanka. Srce mi je zalupalo toliko da ga je, čini mi se, i Rale mogao čuti.
– Silvija, zaboravila si ključ! – doviknula joj je drugarica.
– Ah, da, umalo da ga zaboravim, daj mi ga, – njen glas mi je odjekivao u ušima.
Uspeo sam da pročitam broj sobe na ogromnom privesku. 208.
Okrenuo sam se prema Raletu.
– Koje su ti ove? – odmah me je dočekao.
– Ne pitaj me ništa, jer ne znam ništa, nego plati mi to piće koje si obećao.
– Pa, popio si kafu.
– Dogovor je bio – piće. Baš mi je sada potrebno.
– E, jesi peder …
– A ti obična stipsa, a ovamo bi da te još i vratim u grad.
– Znači, ipak hoćeš?
Pogledao sam po baru. Silvijina drugarica je sedela sama za šankom i pila “expreso”.
– Hoću, – odgovorio sam, nakon kraće stanke, – jesi li sada zadovoljan?
– E, da znaš da si pravi čovek i prijatelj. Konobar!
Veliki zidni sat pokazivao je 10.35. Napolju je ponovo počeo padati sneg. Velike snežne pahulje su stvarale jedinstvenu zavesu sa one strane prozora.
Rale je nešto pričao, ali ga praktično nisam ni slušao. Nisam ni razmišljao. Samo sam čekao. Vreme je sporo prolazilo. U trenutku kad je sat pokazivao 10.50 časova, ustao sam od stola.
– Hej, kud tako brzo?
– Rale, dogovorili smo se. A sad žurim, imam važnih poslova.
– Dobro, neću da se mešam. U svakom slučaju. Hvala ti. Samo ne zaboravi za sutra.
– Sve je u redu.
Pošao sam ka glavnom holu. Okrenuo sam se ka šanku. Njena drugarica je podigla čašu i nazdravila mi.
Vrlo brzo sam našao sobu. Za divno čudo, ključ od sobe je bio sa spoljašnje strane brave. Pokucao sam. Nije bilo odgovora.
Ušao sam u sobu i zaključao vrata. Na prostranom krevetu bila je spremna odeća za oblačenje.
Osetio sam da je neko u kupatilu. Pošao sam prema vratima, kad su se naglo otvorila. Izašla je moja neznanka gola kao od majke rođena, sa peškirom kojim se usput brisala. Prošla je pored mene kao da nisam tu, dobacivši:
– Ti si, očekivala sam te.
– Ali, ja nisam tebe očekivao u takvom izdanju, – promucao sam.
– Što, da li mi to nešto nedostaje?
Raširila je ruke otkrivajući lepotu njenog skladnog tela. Okretala se predamnom nudeći mi sve svoje obline kao na dlanu, izbačenu čvrstu guzu, savršen struk, sisiće za pojesti. Frizura sa kratkom crnom kosom je otkrivala liniju divno oblikovanih leđa. Postigao sam najbržu erekciju na svetu što je i ona odmah primetila. Zagledao sam se u njeno međunožje. Bila je komplet obrijana. Pukotina se izazivački crvenela. Čoveku da voda pođe na usta.
– Šta je bilo? Nikada nisi video obrijanu picu? Sviđa li ti se?
– Još pitaš?
Pogledao sam je u preplanulo lice. Bila je veoma lepa, punih usana, sa rupicom na bradi. Ali, mrtva hladna.
– Dosta je bilo voajerstva. Hoćeš li makar da mi obrišeš leđa?
– Sa zadovoljstvom.
Uzeo sam peškir i nežno trljao njenu kožu, da bih je na kraju ovlaš milovao niz leđa. Uzdahnula je izbacivši guzu ka meni.
Spustio sam ruke niz njene bokove i pritisnuo uz primetno otvrdli i uspravljeni ud. Istrgla mi se iz ruku pošto ga je dobrano osetila.
– To se nismo dogovorili.
– Znam, nismo, – oborio sam glavu.
– Što si došao? Zbog mene? Zar ono nije bila tvoja devojka? Kako se zoveš? I što si zaključao vrata? Misliš da nisam čula? Verovatno si mislio da te čekam u krevetu spremna za tucanje. E, moj frajeru.
Počela je da se oblači kritički klimajući glavom i uzdišući. Gledao sam u nju razočarano. Radila je to polako, sa neskrivenim zadovoljstvom. Crveno prsluče, crvene gaćice, crvene čarape sa halterima i crvenim pojasom. Prosto da se čovek razboli. Udarila mi je čežnju do bola.
– Umeš li ti da pričaš? Kako se zoveš?
– Igor. U pravu si, došao sam zbog tebe, mada nisam očekivao taj doček u krevetu kako si mi ga opisala.
– A onaj dole? I on bi malo da se omrsi, pa si ti kao poslat u izvidnicu.
– On ne zna ništa o ovome. Dovezao sam ga sa njegovom porodicom, jer su mu se kola pokvarila.
– A devojka? Voliš li je? Mislim, jesi li u ozbiljnoj vezi sa njom?
– Volim je i imam ozbiljnu vezu sa njom, – priznao sam.
– Pa, što si onda došao ovde? Što nisi sa njom, nego sada mene maltretiraš?
– Sada već više ne znam. Možda zato što si mi se neverovatno svidela.
– A sada, kad si imao priliku da me vidiš, i više od toga, da li ti se sada sviđam?
Obukla je dugu crvenu haljinu do poda i prišla mi. Stajao sam pred njom kao posran. Pružila je ruke ka meni u nameri da me zagrli i poljubi.
– Dođi, – šapnula je tiho.
Naglo sam se okrenuo i izašao iz sobe ostavljajući moje ime u njenom grlu.
Sišao sam do bara iznerviran, seo za šank i naručio votku. Nedugo zatim, za kraj šanka je sela i Silvija. Pozvao sam šankera i naručio za nju piće, bacajući svu krivicu za ovo što se desilo, naravno, na sebe. Neko bi još stvarno pomislio koliko sam osetljiv i emotivnog duha. Nemo me je posmatrala. A i ja nju. Nisam uspeo izbeći njenu privlačnu figuru i lepotu kojom je zračila. Sedela je prekrštenih nogu i nalaktivši se na šank, pušila cigaretu. Šanker se brzo vratio.
– Gospodine, gospođica je izjavila da ne želi piće bez društva. Da li biste bili ljubazni da pređete na stolicu do nje?
– To ona tako želi?
– Da, – odgovorio je i namignuo, uzevši mi piće i cigarete da bi ih premestio do Silvije.
Sišao sam lenjo sa stolice i prišao joj.
– Izvolite gospodine. Nemam običaj da pijem sama piće. Nadam se da vam ne smeta?
– Ne Silvija. Više mi ništa ne smeta.
– Odakle znate moje ime? Koincidencija ili … ?
Imao sam neverovatan opsećaj da se zajebava sa mnom.
– Odakle ti takav ton? Kako se to ponašaš? – prosiktao sam.
– Izvinite, ja vas uopšte ne poznajem.
– Što se praviš? Stavljaš me u izuzetno neprijatnu situaciju. Folirantkinjo!
– Smirite se, dragi moj, – nije prestajala, – da vas upoznam sa mojom drugaricom.
Uto je prišla odnekud i ona. Rukovali smo se. Bila je to veštačka plavuša sa izrazitim obrvama, bucmasta u obrazima, malo nižeg rasta od Silvije, u farmerkama i košulji koja je s mukom prikrivala njenu izrazitu prsatost.
– Ja sam Klara.
– Drago mi je, Igor.
– Ah, kakvo krasno ime imate Igore. Veoma vam pristaje, – ubacila se Silvija, smejući se samoj sebi kako imitira nekakvu damicu iz visokog društva.
– Prekini da se foliraš, Silvija, – iznervirala se Klara, – ja ne znam više šta ću. Onaj kofer nema šanse da otvorim. Bravica je sigurna pokvarena. Šta misliš, kad je već on tu, da ga zamolimo da pokuša nešto da uradi?
– Zavisi, Klara, da li gospodin želi da nam pomogne, – pogledala me je direktno u oči.
– Juče smo došle i ja sam bukvalno hendikepirana jer ne mogu doći do svojih stvari, a žao mi je da razvaljujem bravicu tek kupljenog kofera. Možda biste stvarno mogli vi da probate? – požalila se Klara.
– Silvija, – obratio sam joj se, – da i ovo nije neka tvoja zajebancija? I dosta više sa tom zvaničnošću.
– Dobro, hoćeš ti da joj pomogneš? Ako misliš da možeš, naravno.
– Hoću, ali bude li sranja …
– Hajdemo, – povukla me je za ruku Klara, ne dopustivši mi da završim rečenicu. Ubrzo smo ušli u sobu.
– Kofer je u ormanu. Ogroman je. Sad ću ja.
– A gde ćeš to ti?
– Pa, valjda da se istuširam i zamenim odeću. Glupo pitanje.
Otrčala je u kupatilo.
Pogledao sam po sobi tražeći nešto što nije u redu. Otvorio sam orman gde je stvarno bio veliki kofer. Podigao sam ga na krevet. Brave su bile na ključ i šifru. Nešto mi je bilo sumnjivo. U kupatilu se čuo tuš. Brzo sam shvatio da kofer ustvari uopšte nije bio zaključan. Otvorio sam ga kao od šale. Nekoliko puta sam ga zatvorio i otvorio da bih se lično uverio da je sve u redu, a onda ga, konačno, širom otvorio da bih zadovoljio svoju znatiželju. U njemu je na vrhu, iznad ostale garderobe, bio složen seksi veš, i to više vrsta. Nisam mogao da izdržim, a da se ne nasmejem. Pomislio sam na onaj isti scenario od malopre, sa Silvijom, i stvarno, Klara se pojavila gola sa peškirom u rukama.
– Šta se smeješ? – pitala je brišući se.
– Svaka vam čast, odlično glumite.
– Nemoj zajebavati. Jesi li imao problema sa koferom?
– Ne seri. Kakvih problema? Bio je već otključan, a bravice savršeno funkcionišu. K’o podmazane.
– Majke ti, a kako ja nisam mogla da ga otvorim?
– Dosta foliranja, – prišao sam joj, – daj mi taj peškir da ti obrišem leđa.
– A taman sam htela da te … – zastala je dok sam posmatrao njeno telo, – … pitam.
Imala je povelike sise sa velikim ružičastim kolutovima i bradavicama kao pupoljcima. Za razliku od Silvije, bila je krupnija, sa većom guzom i uredno podšišanim pičićem.
Zaboleo me je stomak. Sperma mi je udarila, k’o kap u glavu. Morao sam nešto da uradim s obzirom da mom pastuvu svakako više nije bilo mesta u gaćama.
Uzeo sam peškir i počeo da joj brišem leđa. Ovog puta sam drugom rukom nežno klizio po dojkama i stomaku. Klara mi se nakon par trenutaka potpuno predala.
Bacio sam peškir i zagrlio je milujući je svuda po telu. Uhvatila me je za nabrekli kurac dok sam joj prstima razmicao latice ružičastog cveta koji je dobrano ovlažio. Raširila je malo noge dopustivši mi da zaronim prste u vrelo lepljivo meso. Počela je tiho da stenje i steže me za kurac do bola. Temperatura uzbuđenja rasla je sve više. Uspela je da mi raskopča pantalone i oslobodi ud koji se odmah propeo i našao sebi mesto među njenim guzovima. Ljubio sam je po vratu i ramenima, a zatim povio u struku. Naguzila se držeći se rukama za stranicu kreveta.
Spustio sam pantalone niz noge zajedno sa gaćicama ljubeći je po leđima.
– Pizda ti materina! Nju si našao da tucaš. Ona mi je sestra, budalo jedna! – upala je u sobu Silvija.
Kurac mi je odmah pao. Nisam se još bio ni osvestio, a ona je prišla i opalila mi žestok šamar.
– A ti Klara, oblači se. I hoću da razgovaram odmah sa tobom. Droljo jedna, kako te nije sramota?
– Nisi u pravu, Silvija, – branila se Klara.
– Ko te pita za pravo. Vidiš da je luda, – pridružio sam joj se oblačeći pantalone.
Klara je na brzinu obukla slične krpice kao i Silvija, samo u crnom tonu. Veoma mi se svidela kad se obukla.
– Šta ti čekaš? Izlazi, barabo belosvetska! – i dalje se drala na mene Silvija.
– Ma, odjebi, – rekao sam i ljutit izašao iz sobe dok se ova i dalje drala na jadnu Klaru koja samo što me nije primila u vrelu utrobu. Pomirisao sam ruke. Miris njene uspaljenosti zadržao se po prstima pod kojima je otvorila vrata svoga tela.
Bilo mi je krivo. Najgore mi je bilo to što su me napaljena i neispražnjena jaja mnogo bolela. Pomislio sam da popijem još jedno piće i definitivno napustim hotel.
Autor: Vladimir Rapčenko
