Želeo sam da što pre zaboravim na njih. Imao sam mnogo važniji problem u mom životu. Moju Danijelu. Mada još nisam imao nikakvu ideju kako da ga rešim, jer slika onog tipa u njenom zagrljaju i još kako se žvale, nije mi izlazila iz glave.
Rale se oduševio kad me je video. Odmah je palo piće i meze. To mi je mnogo značilo da se povratim i dođem sebi. Bio sam maltene pod stresom što je i Rale primetio.
– Zabrinut si mi, prijatelju, – prekinuo me je iz razmišljanja, – i … ovako rano na Zlatiboru? Sumnjiv si mi. Kao da si upao u neka žešća govna.
– Rale, ne seri. Budi srećan što sam uopšte došao i ispunio svoje obećanje.
– Znam, dobro, preterao sam, ali to je zbog toga što si mi prijatelj. Znaš već … Neću te više ništa pitati, ali sad je tek pola tri, a mi smo nameravali da krenemo večeras.
– Nije problem. Ostavi me da spavam, dok ti ne budeš hteo da kreneš, i sve je rešeno.
– Pa, mogao bi i ti sa nama.
– Rale, dogovorili smo se, – pogledao sam ga prekorno.
– U redu, u redu, – slegnuo je ramenima.
Poveo me je u potkrovlje. Vikendica je bila veoma uksuno uređena. Stepenicama smo direktno ušli u prostranu spavaću sobu koja je bila sva u drvetu. Bacio sam se na krevet i mahnuo mu rukom.
– Jebi ga, idem još jednom sa klincima da se malo sankaju dok se ne smrkne, da ih želja mine. Posle ćemo se mirnije vratiti u grad.
– Aha, – bilo je sve što sam uspeo da prozborim pre nego što sam definitivno utonuo u mrak.
Probudilo me je šuškanje po sobi. Pogledao sam na sat. Spavao sam svega sat vremena. Kad sam podigao glavu, ugledao sam Raletovu ženicu Olgicu koja se tik uz krevet svlačila.
– Olgice, – šapnuo sam joj, plašeći se da ne naiđe Rale.
– Molim, Igore – okrenula se posve obnažena prema meni.
Zagnjurio sam glavu u posteljinu.
– Moraš li ovde to da radiš? – procedio sam dok mi je pred očima bila slika prilično očuvane žene, majke dvoje dece sa kojom sam se pre nekoliko godina umalo smuvao, ali nisam ništa želeo sa njom zbog Raleta. Ipak sam provirio kroz prste dok mi je srce ludački lupalo. I imao sam šta da vidim. Par slatkih dojki, delimično ugojeno telo, tek da nije ni debela ni mršava, i gusta šuma u međunožju iz koje su virile jagode debelih usmina.
– A šta bi ti da si na mom mestu? Sinoć se Rale ubio k’o majka. Nije znao gde mu je dupe, a gde glava. A kad je legao, nije mogao ni da mu se digne, a ja se k’o budala napalila, velim, biće nešto. Čak smo se i svađali oko toga. Malo je nedostajalo da dobijem i batine, a on inače često digne ruku na mene. Sve samo zbog toga što hoću da se tucam sa njim, a on naravno, zbog pića ne može. Jutros ga boli glava, i opet ne može. A ja sam pomislila da ću se na Zlatiboru provesti baš onako kako mi je Rale obećavao. Kao što i uvek obećava, a nikad ništa od toga. I šta da radim? Ti si mi idealna prilika. Pošto se veoma dobro znamo i od ranije. Bože, kako sam te tek onda želela, ali mi nisi verovao. Ni sad mi ne veruješ, znam. Molim te. On je sa decom, ja sam tu, ti si tu …
Zaskočila me je otkopčavajući mi pantalone. Za tren ga je izvukla onako mlitavog. Skočio sam sa kreveta zaprepašćen.
– Hej, ženo, da nisi otišla malo predaleko? Rale je moj prijatelj i bio bi greh …
– Ne seri, to si i prošli put govorio. Zar još ništa nisi shvatio? – prekinula me je i počela prilaziti poput mačke, – baš bi Rale išta saznao, sem ako mu ne kažemo.
– Ali, ja mu ne bih mogao u oči pogledati.
– Ne budi idiot. Već ti se i digao. Neću valjda morati da te silujem. Hoćeš li to da uradim?
Bila je u pravu. Moja karina me je izdala. Digao se maltene spreman za upotrebu. Pokrio sam ga rukama, gurajući ga u pantalone.
– Olgice, ovo nije za tebe. Imaš Raleta. Kakav je, takav je, muž ti je.
– More, pizda ti materina. Misliš li ti da ja nemam oči, da nisam videla tvoju Danijelu na Zlatiboru kako se smuca sa nekim frajerom?
Zaćutao sam.
– Sad ćeš mi još reći da ne znaš za to, a?
– Pa, dobro, znam, i šta sad?
– E, pa, dečko moj, ispada, po tvome, da smo svi sveci. A šta si ti radio? Gde si ti bio?
– Ja … ovaj … – zamucao sam.
– Znam ja, sve znam. Rale mi je sve ispričao pošto ne zna ništa da sačuva za sebe. Dođi, želim te. Ispuni me, barem ti imaš sa čim.
Okrenuo sam joj leđa i pošao stepenicama. Zgrabila me je snažno za ramena i povukla ka krevetu. Nisam se tome nadao. Izgubio sam ravnotežu i pao.
– E, sad da vidimo šta znaš …
Razbesneo sam se. Bilo mi je svega dosta. Stavio sam joj ruku na usta, samo da više ne priča. Oborio sam je na krevet, na leđa i drugom rukom izvadio nabrekli kurac. Iskolačila je oči na mene. Podigao sam joj jednu nogu na rame i oslobodio prilaz šipražju među nogama. Veoma grubo, gurnuo sam ga u njenu pičku već podobro podmazanu i pripremljenu. Ponašala se kao da to nije očekivala. Sklonio sam ruku sa njenog lica misleći da će ćutati.
– Igore, idiote jedan! Igore … ! – zavrištala je.
Dohvatio sam jastuk i bacio ga na njenu glavu. Zario sam moj kolac divljački ne dozvoljavajući joj da me prekine.
Brzo sam svršio, maltene bez osećaja. Jaja su me strahovito zabolela. Na vreme sam ga izvukao i prosuo malu količinu guste vrele sperme po njenom stomaku, valjda još to, što mi je ostalo u jajima od ovog vikenda.
Ustao sam i zakopčao pantalone. Sklonila je jastuk sa glave.
– Marš! Marš i marš! – prosiktala je.
– Što si tražila, to si i dobila, – prkosio sam.
– Za mene si od sada mrtav, jesi li me čuo? Mrtav! Ja nisam kurva pa da me jebeš ovako. Odvratan si! Odlazi, odlazi!
– Idem, idem, ne deri se toliko.
U tom trenutku smo začuli smeh i dečiju vrisku ispod prozora.
– To je Rale sa decom, – prošaputala je Olgica užurbano se oblačeći, – ti lezi i pravi se da spavaš. Zaboravi šta je bilo.
– Hoću.
– Ali, molim te, ipak gledaj Raleta u oči da ne bi svašta posumnjao, i smatraj da ništa nije bilo. Ja sam kriva, ali opravdano.
– Znam, ali ne znam.
– Želela sam dug seks, a ne iživljavanje.
– Znam ja dobro šta si ti želela.
– Pa, što si bio takav?
– Je li ti muž pred vratima?
– Jeste, u pravu si. Pričaćemo neki drugi put, kad budeš imao prilike i za popravni.
– Možda.
– Ne seri opet, majke ti.
– Nemam šta da serem. Na popravni se ide u školu, a ja mogu samo da nastavim. Pošto nisam zainteresovan …
– Molim? Šta reče? Nisi zainteresovan, – prekinula me je, – a ovamo si me silovao. Neka, doći ćeš ti kod tvoje Olgice. U to budi uveren. Kad tad. Ali, onda ću ja da razmišljam. Ja ću biti ta koja će se pitati.
– Koji vam je kurac? Šta se derete? – upao je Rale u sobu.
– Ma, ništa, – pokušavao sam da ga smirim, – malo sam nervozan, jer me je ona slučajno probudila. Ja sam kriv.
– Pizda ti materina! – povikao je na Olgicu, – nikad se nećeš naučiti.
Na moje oči, razvalio joj je takvu šamarčinu da se jadnica zateturala. Postalo mi je žao Olgice posebno zato što je bila iskrena. Bilo mi je posle toga mnogo jasnije kakav je Rale bio prema njoj. Poverovao sam sve što mi je rekla, i bila je u pravu.
– Vuci se kod dece i da te ne čujem više, – nije prestajao Rale.
Samo me je pogledala uplakanim očima i izašla.
– Izvini, Igore, ponekad ne zna šta radi, – obratio mi se, -budala od žene. Ponekad se pitam šta sam to na njoj našao, te je oženih.
Nisam hteo da se mešam, mada sam bio frapiran takvom izjavom. Dobro sam znao kakva je Olgica i da to nije tačno. Samo sam slegnuo ramenima i izašao.
Ostavio sam ih da se spreme i otišao po kola. Čistač snega je odradio svoj posao, tako da sam mogao bez problema da dođem kolima do vikendice. Nešto me je ipak, uprkos svim mislima, vuklo u hotel.
Svratio sam u bar. Sve je bilo pusto. Seo sam za šank i moj već poznati šanker mi je doturio votku.
– Jesi li se, najzad, smirio? – upitao je.
– Valjda. Gde su one dve?
– Ne izazivaj sudbinu. Veoma nervozno švrljaju okolo. Verovatno traže tebe, ako smem da primetim.
– Ne verujem.
– Onda ih pitaj sam, – odgovorio je šapatom i izmakao se.
Silvija i Klara su, elegantno obučene, ulazile u bar. Ovog puta su se uputile ka stolovima. Krajičkom oka sam ih pratio. Nisu me ni pogledale.
– Ovo još nisam doživeo od njih. Izgledaju kao posrene kvočke, – dobacio mi je šanker, – da nisi ti tu umešao svoje prste?
– Eh, da su samo prsti u pitanju, dobro bi bilo, – odgovorio sam i popio piće, – koliko ti je ovo? Da platim.
– Ja častim.
Ipak sam mu ostavio jednu novčanicu i pozdravio se sa njim.
Rale i Olgica su se još pakovali. Pomogao sam im da ubace stvari u gepek. U jednom momentu mi je prišla Olgica i dobacila:
– Jesam li sad u pravu?
Klimnuo sam glavom u znak odobravanja.
– I molim te, ne zaboravi za ono.
Pogledao sam je upitno.
– Znaš, ne seri, popravni i tako to.
Pravio sam se da ne čujem.
– Znaj da si mi stvarno potreban.
Slatko se nasmejala i prešla rukom preko mog dupeta.
Celim putem sam zamišljao susret sa Danijelom. Uradila je isto što i ja. Obostrana prevara. Bila je s tipom celi vikend i to s onim s kojim me je prethodno upoznala, s kojim se domunđavala celo veče u “Baronu”. Za sebe nisam imao šta da kažem, videla me je. Nije glupa da ne shvati u kakvom sam društvu bio. A kamoli šta sam s njima radio. Mada ona nije videla ništa. Nije imala dokaze. A ja sam je video. Ljubila se pred mojim očima. A to me je užasno bolelo. Bilo bi mi lakše da se to nije dogodilo. Možda sam trebao da se umešam.
Povremeno sam osećao Olgicin dah na vratu koji me je vraćao u stvarnost. Rale je povremeno kunjao. Valjda se umorio od igre sa decom. Ni njih nisam čuo. Samo kad bi neka kola naišla u susret, na svetlosti farova, mogao sam da primetim da su zaspala. I naravno, Olgicine oči koje su me pomno pratile. Pustio sam je da radi šta hoće. Bilo mi je žao. U jednom trenutku me je njen jezik zagolicao po ušnoj školjci. Kratko, tek da me podseti da je tu, iza mog sedišta. Da me želi, sada možda još više, jer me je probala … kratko. Poželeo sam da je ne poznajem. Bilo bi mi sigurno lakše. Ali, toliko sam puta bio kod njih na ručkovima, rođendanima, onako usput. Znao sam da joj je puklo pred očima, da je posle ove avanturice konačno progledala. Znala je šta hoće i na kraju krajeva, bila je iskrena. Retko koja žena bi se usudila to da učini.
Vratio sam misli ponovo na Danijelu. Bio sam strahovito nervozan, jer je pretila velika opasnost da se naša veza rasturi. Čak sam pomišljao da je sve ionako puklo. Ali, bili smo zvanično vereni.
Stigli smo u grad koji je bio u istom onakvom ružnom, maglovitom ruhu. Kao da je za njega vreme stalo. A i, čini mi se, još za nekog.
Nisam svraćao kod njih. Dobio sam veliku želju da što pre raščistim situaciju. Dug i tužan Olgicin pogled ispratio me je kao čoveka koga više neće nikad imati u životu.
Ali nisam imao više vremena da razmišljam o njoj. Stigao sam pred stan i parkirao kola. Otključao sam vrata i upalio svetlo.
– Za ime sveta! – trgnuo sam se, – otkud ti? Kako si me uplašila, samo da znaš.
Bez ikakve mimike lica na ovaj moj komentar, Danijela je sedela šćućurena na kauču u jednom ćošku i pušila cigaretu. Nije mi odgovorila.
– Hoćeš li da pristaviš kafu? Ako hoćeš. Ne teram te.
Nije me ni pogledala.
Postalo mi je neprijatno. Slegnuo sam ramenima i otišao u susednu prostoriju odvojenu samo zavesom, gde je bio rešo. Grozničavo sam razmišljao kako da joj priđem i šta da pričam, a da ne sevnu neke žešće varnice. Pretpostavljao sam da je i ona u sličnoj situaciji, pa je smatrala da je bolje da ćuti i pusti mene da probijem led. Kasnije se pokazalo da sam bio u pravu. Postavio sam kafu na stočić nasred sobe i seo naspram nje, na stoličicu. Tišina, u gozničavom iščekivanju. Nasuo sam nam i po piće, i više nisam znao šta da uradim, jer sam se osećao prilično glupo.
– I? – prekinula me je u razmišljanju Danijela.
Pala mi je na pamet ideja.
– Nema “i”. Na televiziji ionako nema ništa. Da izađemo? – upitao sam.
– “Baron” – ni u snu, grad – nema pojma, – nabrajala je, – a da ostanemo večeras u stanu?
– Samo ti i ja, i par sveća, zbog ambijenta. Slažem se.
Spustio sam pogled ka podu.
– Šta ti je sada ? Nešto nije u redu?
– Ne, nije u redu dok definitivno ne otkačimo ovaj vikend.
– Ne razumem. Šta se to dogodilo za vikend? – nasmešila mi se praveći se kao da nema pojma ni o čemu.
– Pa, nadam se, ništa.
– Zaboravljamo?
– Zaboravljamo, – nakašljao sam se, – ne spominjemo?
– Ne spominjemo.
Prasnuli smo u smeh. Bili smo oduševljeni što smo uspeli da prebrodimo trenutnu beznadežnost i to u nekoliko reči, verovatno zbog toga što se isuviše dobro poznajemo.
Čaše su se kucnule, a kamen sa srca konačno pao.
Ustao sam i pružio joj ruku.
– Dođi.
Poveo sam je u kupatilo.
– Skidaj se i na tuširanje. Kad se dobro istuširamo i skinemo mirise ovog vikenda, onda ćemo ponovo biti Igor i Danijela, – predložio sam.
– S tim da za vreme tuširanja nema pipkanja, dodirivanja, poljubaca i eventualnih bludnih radnji, – nastavila je zadovoljno.
Svukli smo se čini mi se što smo brže mogli da bi se što pre istuširali i sprali tuđe dodire i mirise sa naših tela. Posmatrao sam je pod mlazom vode i shvatio da mi nema života bez nje. Setih se one narodne: svuda pođi, svojoj kući dođi, te i ja na to rekoh: svuda pođi, svojoj ljubavi dođi. Ipak, Danijela je jedna na svetu. Moja Danijela.
Sapunjali smo svaki delić tela po nekoliko puta. Izašao sam prvi i onako nag pripremio sobu. Upalio sam sveće i raširio kauč. Muzika sa stuba je bila taman ona koja odgovara novonastalim događajima. Vratio sam se po Danijelu.
Brisala se peškirom žureći da što pre bude sa mnom. Raspuštena mokra kosa učinila je da u mojim očima bude lepša nego ikad. Podigao sam je u naručje. Dodir njene hladne kože učinio je svoje. Moja batina je bila spremna da izvrši svoj poslednji zadatak za ovaj vikend i, naravno, da me opravda.
Polegao sam je na kauč i dolio piće u čaše. Kucnuli smo se.
– Za nas, – prošaputao sam.
– Za nas, – uzvratila je nakon kraće pauze i ispitivačkog pogleda, a zatim ispila gutljaj. Za par sekundi naše usne su završile u dugom i toplom poljupcu. Sve smo činili polako, valjda da bi što duže trajalo. Jezici su nam se upleli, a rukama smo se nežno milovali kao da smo se plašili da jedno drugo ne povredimo. Ljubio sam je po očnim kapcima, po vrhovima usana, a zatim se lagano spustio na vrat. Jezikom sam palacao po njenim ušnim školjkama mameći uzdahe zadovoljstva. Shvatao sam razliku, biti sa drugom i biti sa onom koju toliko dobro poznajem i znam šta treba da uradim da nam oboma bude lepo.
Nastavio sam da je ljubim po dojkama, nežno ih masirajući šakama. Bradavice su se veoma ukrutile. Sisao sam ih kao bombone.
Protežući telo, zgrabila me je rukama za kosu i gurnula nadole. Znao sam šta želi. Preleteo sam jezikom preko stomaka, malo se zaustavio na pupku i opasno se približio ružičastom pupoljku njenog tela. U zanosu je pridigla karlicu široko raširivši noge. Ovlaš sam prešao vrhom jezika od čmara do klitorisa. Vrisnula je i u nastaloj izbezumljenosti mi pritisla glavu među noge. Lizao sam je sa zadovoljstvom. Kao da sam joj to prvi put radio. Povremeno sam obrađivao klitoris koji je bio toliko nadražen i nabrekao da je podsećao na maleni kurčić. Danijela se iznenada okrenula na bok i potražila svojim jezikom moju nabreklinu. Ne gubeći vreme, Odmah ga je strpala u usta i počela da ga obrađuje. Gurnuo sam joj dva prsta u uzavrelost pičića i nastavio da je ližem po preponama. Nabijala se na prste vriskajući i mumlajući, ne ispuštajući moju kurčinu iz dubine svog grla. Počeo sam i ja da stenjem dajući joj do znanja da ili prekine sa dudlanjem ili da ga stavim u pogon u njenoj uspaljenici. Držeći ga čvrsto u malenoj šaci, legla me je na leđa i primila ga u sebe. Kliznuo sam u nju kao mačor, bez imalo napora. Počela je lagano da me jaše i da se sve snažnije nabija na moj kolac. Lovio sam ustima njene sisiće koji su vragolasto poskakivali na sve strane. Mozak mi se isključio.
Podigao sam se, ponevši i nju na sebi, i preneo na sto. Škripa klimavih nogara od stola umešala se u zvukove koje smo ispuštali nas dvoje. Zabijao sam se svom snagom, čvrsto je pridržavajući za noge. Mislio sam da neću moći. Bilo mi je potrebno samo malo. Danijela se već bacala po stolu u ekstazi. Dodirnuo sam je prstima po klitorisu zbog čega je ona još više podivljala. Grčenje njenih vaginalnih mišića iritiralo je moju batinu. Pridružio sam joj se zabivši se do kraja u njeno telo. Osećao sam njene nokte po rukama i leđima. Držao sam je čvrsto za bokove praveći poslednje trzaje, uz životinjski urlik na njen ekstazični vrisak zadovoljstva.
Na vreme sam ga izvadio i prosuo se po njenom stomaku. To je bila mala i bolna lepljiva barica, tek kao dokaz mog urnebesnog završetka ljubavne igre.
Ostali smo mirni neko vreme. Noge su mi zadrhtale od napora. Legao sam na kauč. Danijela se tiho prišunjala i legla pored mene. Zaspao sam za sekund.
Kad sam se ujutro probudio da bih pošao na posao, Danijele nije bilo u stanu. Na stolu je bila poruka:
“Znam da ti nije bilo lako, a ni meni, moram priznati. Volim te i želim mnogo više nego što možeš i zamisliti. Možda zbog toga i odlazim od tebe. Oprostićeš mi, znam …
Tvoja Danijela”
Dodao sam ispod teksta samo jednu reč: “Naravno!”, i bez imalo nerviranja pošao na posao. Nije joj bilo prvi put.
Oko 09.00 časova, zazvonio je telefon u kancelariji. Javio se moj kolega i odmah mi pružio slušalicu.
– Da, – javio sam se.
– Igore, ovde Olgica.
Autor: Vladimir Rapčenko
