U velikoj sam dilemi bila da li sledecu pricu da vam ulepsavam ili da je ispricam onako kako se desavala. Odlucila sam se da ide bez ulepsavanja tako da ce mozda biti malo manje dobra za citanje, ali ce svakako biti poucna. Moral, savest I dostojanstvo su se prodavali bas kao I pice u kafani. To je tada bilo tako normalno. Danas se stidim nekih svojih postupaka, ali radila sam sta sam morala.
Dakle, sledeca prica koju vam zelim ispricati dogodila se devedesetih u jeku inflacije, ratova I mutljavina raznih vrsta. Gazdi koji je drzao kafanu u kojoj radim dopizdilo je da ga drkaju lokalni mafijasi pa je prodao kafanu jednom od njih. To mi se nikako nije svidelo. Zivela sam na ivici bede I kafana mi je bila jedini izvor prihoda. Plate male, opsto rasulo, a meni treba posao.
Jednog dana dolazi novi gazda I kaze da je kafana njegova. Pored mene u kafani su radile Gordana nesto starija od mene koja je spremala sendvice I cistila kafanu posle radnog vremena, Slavica koja je bila sankerica u drugoj smeni moja generacija, ali sljokara koja je vecito pravila manjkove, Nada konobarica isto vremesna zena pred penzijom I jedina mladja Svetlana konobarica koja je jedina imala muza I maloletnu decu.
Elem, dolazi novi gazda I osmatra nas kao stvari. Zove se Ivan i Ima ne vise od 25 godina, kratko osisan, na licu tragovi mnogobrojnih tuca, jednom recju prava slika mafijasa tog vremena. Saopstava nam da ce renovirati kafanu I da ce sada pojedinacno razgovarati sa svakim od nas da bi video koga ce da zadrzi.
Svi ulaze I saopstavaju da su dobili otkaz. Ulazim naposletku I ja. Ivan me gleda I smeje se pa kaze: “Zdravo Miro. Bicu otvoren prema tebi. Jedino za tebe mi je garantovao bivsi vlasnik. Kaze da si savestan radnik I da mu nikada nisi zakinula ni dinar. Verovala ti meni ili ne ja cenim postene ljude. Nudim ti da ostanes da radis, ali moras da mi obecas nesto.”
Slusala sam ga pazljivo I kada sam cula da imam sansu da ostanem na poslu odmah sam se odobrovoljila I rekla da cu obecati ako to nije nesto strasno. Ivan nastavi sa pricom: “ Ovde ce stvari da se promene. Nece dolaziti vise lokalne pijandure vec mladji ljudi. Vise ce biti kafic nego kafana. Dolazice moji poslovni prijatelji I kada oni dodju desavace se nesto sto nije za javnost. Kada oni dodju samo ti ces da nam donosis pice I klopu. Moras da mi obecas da ces cutati I da niko nece znati sta se desava ovde. Sta vidis-ne vidis. Sta cujes-ne cujes. Da li mozes da mi to obecas?”
Gledala sam u njega cuteci mozda ceo minut. Bukvalno nisam imala ni dovoljno hrane za zivot, a kamoli za ostalo. Bilo je jasno da su u pitanju kriminalne radnje I da ce mi savest biti na velikom ispitu, ali jednostavno kada je zeludac prazan savest pada u drugi plan. Obecala sam mu da cu cutati kao zalivena I da moze da racuna na mene. Ivan je tada prvo pripretio da ako progovorim bicu hrana za ribe u Savi, ali potom je I obecao za to vreme odlicnu platu sa kojom bih resila pitanje troskova. Na kraju razgovora mi je rekao da dodjem za deset dana I da ce mi tada reci sta ce tacno biti moja zaduzenja. Dao mi je sto maraka da mi se nadje do prve plate.
Izasla sam od njega pitajuci se da li radim ispravnu stvar, ali iako sam do tada bila savesna gradjanka odlucila sam da krenem tim putem punim izazova.
Proslo je tih deset dana. Dosla sam u potpuno renoviran lokal. Iako je bio dan unutra je delovalo kao da nije. Prigusena svetla, manji stolovi, nov sank, u uglu nekoliko poker aparata, najnovija muzika. Sve u svemu nesto meni do tada nepoznato.
Ivan je bio za sankom. Pozvao je da pridjem I posle pozdrava pokazao mi je gde se sta nalazi, kako se pusta muzika I neke druge detaljevezane za rad na sanku. Potom me je odveo u nekadasnji magacin za pice koji je bio pretvoren u sobu u kojoj se nalazio okrugli sto sa sest stolica. Uz jedan zid se nalazio kauc, a uz drugi stocic sa televizorom I video plejerom. Objasnio mi je da ce ovde da se kockaju I da cu samo ja da donosim pice igracima. Pokazao mi je zvono kojim bi me obavestavali da im je potrebna nova tura pica. Moje je bilo da donesem pice I odem. Nista vise. Onda mi je rekao da je kupio stan iznad kafica I stepenice kojesu bile dopravljene iz prostorije u kojoj smo nekad drzali visak stvari, a koje su vodile na sprat. Poveo me je gore I pokazao stan koji je bio veoma neukusno opremljen.
Dve sobe, kupatilo,hodnik I trpezarija. U obe sobe su se uz normalne stvari nalazili veliki kreveti I velika ogledala na plafonima. Ivan mi je rekao da ce ovde da se provodi sa prijateljima I da cu samo ja moci da ulazim ovde da im donesem sta budu trazili. Upitala sam ga da li cu sve da postignem jer cu morati da budem I za sankom I radim, a on mi rece da necu da budem sama za sankom vec ce raditi I jedan momak inace njegov poznanik I da cu mu ja samo pomagati, a da mi je glavni posao da posluzujem kockare I njih u stanu. Dodao je da cu obicno ujutru ulaziti u stan da promenim posteljinu I pocistim nered.
Sve manje mi se svidjalo to sto mi prica, ali malo sam se I plasila da tada odustanem. Klimala sam glavom I potvrdjivala da mi je jasno sve sto prica. Ivan je bio sasvim prijatan prema meni I jos jednom mi je napomenuo da veruje u mene I da ne bi bilo dobro da ga izneverim.
Posle detaljnih uputstava smo se vratili u kafic gde su dosli neki njegovi poznanici. Posto nije bilo nikog drugog sem njih ja sam ih posluzila picem, a on me je upoznao sa njima. Tu je bio I mladic koji ce sa mnom raditi za sankom. Zvao se Milan I delovao je sasvim pristojno. Uz njega je sedeo Kiza, veoma mutan tip. Obrijana glava, trenerka, napucani misici. Do njega je bio neki koga mi je predstavio kao Belog I rekao da kada on nije tu mogu sve da pitam Belog.
Oni su sedeli dugo I pricali, a ja sam im donosila pice. Kada bih prilazila prekidali su razgovor tako da nisam cula o cemu pricaju, a nisam bas ni morala sve da znam.
Bilo je oko podneva kada je u kafanu dosao jedan mladji covek u odelu u pratnji tri devojke. Sve su bile lepe mlade I doterane, a jednu sam znala I od ranije jer smo ziveli u istoj zgradi. Ispostavilo se da ih je taj u odelu doveo na razgovor za posao konobarica u kaficu.
Autor: Mira Sankerica
