Kad god se setim te ‘93 godine, naježim se. Ono ludilo u zemlji i u mojoj porodici nikako ne želim da preživim još jednom. niti bilo ko drugi. Svo ono ludilo imalo je za cenu da se u mom životu događaju ludosti kao na filmskoj traci.Ćale ostaje bez posla, keva radi sve moguće poslove. Od čistaćice do konobarice, ali i to na par dana i gotovo. Bukvalno sam osećao glad. Uveče bih se sklupčao od bilova u stomaku od gladi. Kad keva pita
– Miloše jesi li gladan, ima par jaja, ako hoćeš.
Ja bih samo odgovorio
– Neka kevo, klopao sam kod drugara, njegova baka pravila uštipke.
Tog leta mojih par ortaka i ja smo samo nemo posmatrali kako nafrckana ženskadija sa svojim sponzorima odlaze na koncerte u “Sava Centar”, u bioskop “Jadran”, u sve one silne lux poslastičarnice i picerije, koje smo samo posmatrali sa izloga i obizivali se, doduše više na ženskadiju unutra, nego na hranu i piće. Sve nam je tada bilo uskraćeno. Imati 18 godina, nemati devojku, jer jednostavno izgledaš kao poslednji odrpanac. Rale je jedini navodno imao devojku, koja je zapravo bila ista kao i mi. Dragana, jadno čeljade, upalih obraza, u poluraspalim patikama i okrzanoj majici. Jednino što je na sebi imala “de lux” kategoriju, bile su oči. Gospode kakve su samo to bile oči. Crne, duboke. Dovoljno je bilo da te pogleda, pa da u sebi osetiš nemir. Zaboraviš tada i kako izgleda ostatak te devojke, i kako sam izgledaš. Često smo gluvarili po parkovima na Dorćolu i Kalemegdanu, i sebe sam hvatao da je gledam u te bogate oči. Rale je voleo više od života, bar je tako govorio. Kada nije bio sa njom, davio je satima pričajući šta sprema za nju i sebe. Daki bi tada pretio da će sve zube da mu saspe u grlo, samo da više ne čuje ni jednu reč o njoj i njegovim planovima. Naravno bili smo kao braća, delili sve, ako je imalo da se deli. Taj naš očaj je uvek bio veći od svega ostalog i stiskao nas sve jače, terao nas da se osećamo kao jedan. Dno mi ljubi obraz. Poneki posao, ma kakav, smo tražili svakog dana. Novac ako bi ga zaradio, ostavljao sam kevi, i to samo kevi. Ćale bi ga propio ili verovatnije prokockao na tomboli. Nekako se preživljavalo, a ponos što sam pomagao kevi bi mi bio sve veći.
Vreme je teklo sporo tih dana. Vrućina i nekakva ustajalost bi samo pogoršavali gorčinu. Sedeli smo u parku i razvlačili priču o tome kako bi bilo fino kad bi mogli na neki “fax”. U tom videsmo Raleta, kako se približava sa dignutim rukama i osmehom od uveta do uveta. Miha, se prvi doseti zašto.
– ‘Bem ti, pa ovaj je sinoć bocnuo Draganu.
Stvarno je bilo tako. Opet nova tortura, Rale je nadugo i naširoko prepričavao sinoćno iskustvo. Više nije bio toliko siguran u ono što želi sa Draganom. Odjednom mu je u glasu bio prisutan, onaj tračak mačo glupana, koji je završio jedan posao i sada aktivno traži drugi. Čak sam ga i pitao.
– Čekaj bre, šta bi sa svim onim planovima za vas dvoje.
Samo je odmahnuo, i pobednički rekao
– Zajebi, sad imam veće ciljeve.
Miha, iako najmanji, zverski ga opali u potiljak i besno reče
– Ti si najogavniji tip koga sam ikada upoznao. Trebao bi da te utabam u asfalt, samo da nije ovako mek od ove proklete vrućinčine.
Rale se samo zateleba u njega u neverici.
-Ja ću da ti pomognem. Dojadio mi je.
Javi se Uroš.
– A ja ću da ga natakarim na karu, pa ću onda da ga stabam. Samo da oseti kako je to biti kučka.
dodaje Daki.
– Misliš “kučak”.
Izlete mi nehotice, iako nisam imao nameru da se javljam po ovom pitanju. Mislio sam na Draganu. Neka čudna tuga se javljala u meni, ali pored tuge još jedno osećanje koje nisam mogao da prepoznam. Ne bar kad bih mislio na nju. Rale se prsio, skoro do pucanja. Nije ga bilo mnogo briga za naše govorancije. Samo se cerio kao kakav retard, i pevušio “probušeni dolar” od “pušenja”.
– Hajde, ako budete dobri, možda vam i odam jednu lepu tajnu.
Tiho je pričao i razrogačio oči.
– Da nisi možda opalio i Lepu Brenu sinoć?
Miha nije mogao da prećuti.
– Radi se na tome, obavestiću te kad bude.
Rale jeste bio lepotan, ali mu je mozak radio na rezervi.
– Pa pošto ste mi ortaci, imam izuzetnu vest za vas. Ona mala iz IV-2, ona kovrdžava, Mina mislim da se zove. E pa saznao sam da se mala trpa za kintu.
Miha ga još cednom cepi po tintari.
– Ti nikako da prestaneš da se glupiraš. Kakva bre Mina, jesi li bre otkinuo sa glavom. Najbolja riba u školi se trpa za kintu?
– A ti ako ne veruješ nemoj. Sve sam namestio. Sećate se za onaj poslić od prošle nedelje koji smo uradili. Podigao sam 70 maraka. Svima po 10, samo za Miloša 30, on je radio dva dana sam.
Rale mi pruži novac. Potpuno sam zaboravio na njega. Mislio sam da su nas ispalili. Ali tek što sam krenuo da ga strpam u džep, Rale mi ga istrgnu iz ruke.
– Šta to radiš? Vraćaj to!
– Samo polako, polako… Dogovorio sam sve. Mina će biti u staroj kući Vojinovića, prekosutra u ponoć. Za 50 maraka će da se kresne sa nekim od nas.
– Niko nema te pare sam.
Uroš je bio neutešan. Mina mu je zapala za oko još od prve godine srednje.
– Miloš ima. Juče je “ubrao” 20 marona, i sad 30, eto mu ga, može da je kresne.
– Beži bre budalo, te pare mi trebaju za druge stvari.
Vratih novac, i brzo ga strpah u džep.
– Ma verujem ti, ali Mina je u pitanju. Znam da si se i ti ložio na nju. Ajde nemoj da se praviš nevinašce. Inače, društvo, moram da idem, obećao sam Dragani drugu porciju danas.
Rale, ustade i žurnim korakom ode
Stvarno sam se i ja zagrejao. Mina je bila bomba. Neverovatna. kao da je sišla sa duplerica plejboja ili nekog sličnog magazina. Još od ranije je bio glas da se daje za novac, ali niko nije hteo da poveruje u to. Malo po malo, više se nisam opirao. Mina je u pitanju. Najbolja riba u školi. Ostali smo još neko vreme i potom se razišli. Krenuo sam kući mračnom ulicom. Restrikcije su bile žešće nego ikad. Sa svih strana avetinjski prozori. Po koje lice u prolazu. Nikoga ne prepoznaješ, a i niko se ne javlja nikome ovih dana.
Na prilazu kući, na trotoaru, sedela je jedna malena prilika i jecala. Bilo je to gorko jecanje, teško. Čulo se to svuda u poslednje vreme, ali ovo je bilo drugačije. Senka mi je bila poznata, a i taj glas…
– Dragana jesi li to ti?
– Miloše?
Dragana je sedela šćućurena iza kolena koje je obuhvatila rukama.
– Šta se desilo?
On…on…on me je… udario me….
– Ko to, Rale?
Zastala je. Bila je iznenađena što sam pogodio.
– Kako znaš?
– Dragana… svima je rekao šta je uradio sinoć. Žao mi je, kad ga samo uhvatim…
Zagnjurila je lice u moje rame, i dugo, dugo jecala bez glasa. Milovao sam je po kosi. Nisam govorio. Ništa joj nisam ni mogao reći da je utešim.
– Ne mogu kući ovakva.
Odvojila se od mene, a lice joj je u polumraku sijalo od suza.
– Moji će primetiti, a ti znaš kakav je moj ćale.
– Ne brini, smisliću nešto.
Pomogao sam joj da ustane, zagrlio i poveo kod mene. Moj ćale je počeo da pravi kuću još u ono “dobro” vreme, kako su matori govorili, a onda ga je stiglo ovo “loše” vreme. Kuća, dvospratna, bila je ne omalterisana, sa praznim drugim spratom, na koji smo “bacali” nepotrebne stvari. Stari ormar, rasklimatanu fotelju i jedan stari krevet… i ko zna šta sve još. Nisam je mogao odvesti dole u sobu, ni moj ćale nije bio cveće, a i bio je vrlo dobar prijatelj sa Draganinim ocem. Samo sam je prošvercovao da se javi matorima da će “kao” prenoćiti kod neke drugarice. Krišom sam je spakovao gore, i ubrzo joj izneo jastuk, ćebe i par parčića pite. Trebala je da bude sa sirom, ali tu “nepoznatu” namirnicu nisam osećao kada bih zagrizao. Smirila se malo, ali je i dalje bila utučena. Zagledao sam je pod svetlošću sveće. To lice…bilo je tmurno, izmučeno, prelepo. Dragana nije lepotica, ali iz nje je izbijao šarm, nešto što niko ne bi mogao da objasni. Dugo smo pričali. Zapravo čekao sam trenutak da budem potpuno siguran da će biti dobro. Posle nekog vremena, krenuo sam dole…
– Čekaj! Nemoj da ideš. Ostani ovde. Molim te ostani.
Nežno me je uhvatila za ruku i povukla nazad. Zagrlio sam je. Privio sam je uz sebe kao da ću je ispustiti. Šaputala mi je. Pričala o sebi. Sve one stvari koje se ne pričaju drugima. U trenu bilo mi je jasno. Ja volim Draganu. Osećao sam prelepi mir. Nešto što nisam želeo da prestane. Gledao sam je u one oči. Prelepe oči. Sveća se odavno ugasila, ali su one sijale. Osetio sam njene usne. Utisnula mi je poljubac. Lako. Kao da se plaši moje reakcije. Uzvratio sam joj. Bojažljivo. Nisam hteo da je uplašim, ali nesvesno sam ispustio, jedno tiho
– Volim te Dragana.
Poljubila me je, ovoga puta smelije, zagrlila.
– Znam.
Zaspao sam srećan. Nikada lepše.
Ujutru sam mislio da je Dragana već otišla. Nije je bilo kraj mene. Sleteo sam dole, i zatekao je kako pije kafu sa kevom. Bar mislim da je to bila kafa, neka retka braonkasta masa, giškala je u velikim šoljama. Ceo taj dan, do večeri, bio je nestvaran. Puno smeha, priče. Keva je izgledala srećna, nikada srećnija. Na kraju nam je i rekla zašto. Dobila je posao šankerice na jednom luksuznom splavu. Gazda je bio neki mafijaš, ali je dobro plaćao. Napokon malo sreće.
Došlo je i veče, kao dlanom od dlan. Deki, Miha, Uroš i Rale stigli su da me pokupe. Dragana se sledila kada ga je videla. I meni je pogled na njega oduzeo osmeh koji sam imao celog dana. Kao po običaju, cerio se i zviždukao poznatu melodiju. Video sam samo suze u Draganinim očima. Nespretno se pozdravila i odjurila iz dvorišta. Nisam je pratio. Rale je jedini koji me je zanimao, i ono šta ću da mu uradim. Taman što smo malo odmakli, počeo je kanonadu gluposti o meni i Dragani. Iznenada sam ga odalamio preko iskeženih usta. Pao je kao sveća. Malo je protresao glavom, rukom obrisao krv sa usne.
– Pa dobro, bar si se pokazao. Zapamti, vratiću ti.
Okrenuo se i otrčao.
– Šta ti bre bi Miloše?
Pitao je Miha.
– Odalami Raleta. Koji ti je bre?
– Nije mi ništa. Idemo.
Ćutke smo otišli na naše staro mesto. Ćutali smo, nismo dizali pogled.
– Samo da znaš, Rale je bio u pravu. Sreli smo Minu. Uradiće to za 50 marona.
Nije me bilo briga. Imao sam novac, mogao sam da je imam. Neko čudno osećanje se zakači za mene. Osećao sam kako mi se steže grlo.
– Pa? Šta će biti? Idemo li ili ne? Ti jedini imaš lovu da je kresneš. Mi ostali… ko zna. Možda nam da, da budemo u sobi dok je bockaš.
Mislim da je Miha bio najzatelebaniji u Minu od svih ljudi koje sam znao. Sad je on preuzeo Raletovu ulogu. Pričao je neprestano o njoj i njemu u nekom zamišljenom svetu.
– Miha, ako ti se baš toliko traži, daću ti kintu.
Napokon sam prevalio preko usana. Miha je napokon ućutao, i tako ostao, jedno, 10 sekundi.
– Ti baš nemaš srca. Kako ti nije žao da se tako sprdaš.
Nastavio bi on još, ali sam mu pokazao novac i pružio. Zgrabio ga je.
– Je li ovo odistinski? Ti si car. Sačekaj me neko vreme dok skupim nešto love, vratiću ti.
– Nije potrebno. Računaj to kao poklon za prvi put.
Miha je već jurio niz ulicu, a mi ostali lenjo smo ustajali. Uroš i Daki, ne bi propustili taj prizor ni za živu glavu. A ja? Ja sam želeo kući. Želeo sam da odem na sprat, da se zagnjurim u onaj stari krevet i da osetim Draganu. Toplu, snenu. U tom snu, nisam se opirao kada su me dvojica ortaka vukli silovito u pokušaju da sustignemo ustreptalog Mihu. Došli smo do stare kuće obrasle bršljanom. Vojinovići bar oni mlađi su se rasuli po svetu, a matori su pomrli sredinom 80-ih. Kuća zvrji prazna i bila je pravi raj za nas koji smo znali da je napuštena. Stara izlizana kapija bila je lak zadatak za nas. Preskočili smo je u koraku, bešumno. Prošli smo kroz uzano dvorište i stigli pred ulaz gde smo zatekli Minu i Mihu kako dele cigaretu.
– Ko ti je rekao da povedeš ove. K’o da su krenuli na radnu akciju.
U mraku nisam mogao da joj vidim lice, ali Mina mi je izgledala nervozno. Možda zato što će da se kresne sa školskim drugovima, ili zato što je možda imala zakazan još neki sastanak u još nekoj ovako praznoj kući. Bilo kako bilo, žurilo joj se.
– Hajde klipani, idemo, nemam celu noć rezervisanu za vas. Imate li svi po 50.
– Hajde Mina, na šta ti mi ličimo. Samo Miha, mi ostali bi možda mogli da gledamo.
– Može, gledanje je 10.
Svi izvadiše novac i predadoše joj. Strpala ga brzo u tašnicu preko ruke i uđe u mračnu kuću. Miha je bio odmah kraj nje. Uroš i Daki čekaše trenutak, i okrenuše se ka meni.
– Ideš li? Nećeš valjda ovo da propustiš?
Uroš priđe, cimnu me divljački za ruku i procedi.
– Nemoj da me nerviraš. Znam da si otkinuo za Draganom, znam to već neko vreme, ali sada nije ni mesto ni vreme da mi izigravaš nekog mlohavca. Polazi!
Trgnu me i kao marionetu povede sa sobom. Unutra se nije video prst pred okom. Daki, jauknu kad udari u nešto. Pipao sam ispred sebe. Naiđosmo na stepenište koje je vodilo na sprat. Gore se već videla retka svetlost, od neke svece ili nesto slicno, i prigušeni glasovi. Popesmo se i zatekosmo Minu kako otkopčava brus. U trenu joj ispadoše sise. Povelike, sa velikim tamnim krugovima oko bradavica.Onako u skidanju, pogleda u mene i ljutito reče.
– On nije platio. Marš odavde.
Kako je to rekla Uroš izvadi pare i tutnu joj u ruku.
– Šta je lepotane, hteo bi da se voziš džabe, a?
Skinula je ostatak. Stvarno je bila boginja. Savršena. Zategnuta do pucanja. Stomak butine… Nije bilo nijednog delića na njoj koji je bio višak. Gledao sam je ali nije išlo. Okrenuo sam se i seo na stepenište nasuprot sobe. U prolazu sam video kako Mina leže na krevet, a Miha nespretno pokušava da svuče one svoje krpe sa sebe. Uroš i Daki su zauzeli pozicije na foteljama i u rukma već držali nabrekle patke. Čuo sam kako Daki odvaljuje nekoliko sočnih psovki na račun kako Mina izgleda, a potom kako sebe obrađuje…tupa, tupa.. tupa.. tupa… tupa.. tupa… Kad mu se Uroš pridružio, stvorili su jedinstven ritam u skladu sa škripanjem starog kreveta, koji kao da se borio da izdrži vatrene nalete dva tela. Miha radi žestoko. Stenjao je kao prase, dahtao i roktao. Mina je bila tiha, poneki jecaj i to je sve… tupa… tupa… tupa… tupa… tupa… tupa. Ni ostali nisu zaostajali. Nije dugo trajalo. Miha je urliknuo onaj tarzanski urlik kada ga je sručio… tupa… tupa… tupa… tupa… tupa… i gotovo. Društvo se odmaralo, bar ono muško. Nije prošlo mnogo, kada sam čuo da se neko oblači. Nisam ni morao da pogađam ko je. Mina je ubrzo izašla, skockana kao da se ništa nije ni desilo. Čak ni frizuru nije morala da popravlja. Na vratima sobe, je zastala i zapalila cigaretu. Uvukla je dim i pitala dok ga je izdisala.
– Zašto nisi ušao da gledaš. Drug ti je bezveze platio. Samo da znaš nema refundacije!
– Niko ti je nije ni tražio.
Gorko sam joj uzvratio. To kao da je pogodilo. Brzo se provuče kraj mene, kao slučajno me zakačila nogom, i onako u prolazu dobacila.
– Šta si ti. Da nisi peder možda. Najgora sorta.
Odvrcka u mrak, tiho se smejući. Uroš i Daki su razgovarali, a jedan me pozva.
– Miloše dolazi ovamo, ova je izgleda ubila Mihu. Evo jadnik se i ne pomera.
– Čekajte ljudi, ne mogu da ustanem. Iscedila me.
Smeju se. Pevuše. Nakon nekog vremena, jedan za drugim marširaju pobednički. Krenuli smo dole. Opet trapavo nalećemo na stvari u mraku. Daki opet zakači nešto, opako jauknu. Napokon izađosmo. Sveže je noćas. Posle onako vrelog dana, pravi melem. Preskočismo kapiju, i lagano krenusmo nazad. Ulica je bila prazna. Jaka mesečina stvarala je senke, i avetinjski crtala figure po asfaltu. Osetih neko komešanje iza par parkiranih automobila.
– Vidiš da sam bio u pravu!
Začu se, kreštavi glas. Bio je to Rale. Okrenuh se i videh da sa njim neko stoji. Dragana je jecala.
– Vidiš kakov je ovaj tvoj novi dečko, prava žiška, a ti mi nisi verovala.
Gurnu je prema meni i otrča. Nije smeo da sačeka. Dragana posrnu, ali se zadrža na nogama. Stajala je i jecala. Bila je slomljena. Napravila je korak unazad, lako se okrenula i otišla. Nisam je pratio, a i šta bih joj rekao. Sve bi bilo trulo i zvučalo bi kao velika debela laž. Otišao sam kući, i legao u krevet na spatu. Osećao sam je pored mene. Njen miris je još bio tu. U tami, njene prekrasne oči, pune suza. Njen smeh je bio tu. U zidovima. U meni. Gospode kako sam je voleo. Zaspao sam sa besnim snovima.
Jutro je već bilo pakleno vruće. Ako je sad ovako toplo, šta li će biti tek u podne. Prevrtao sam događaje od sinoć, znajući da neću moći da ih oteram celog dana. Lenjo se digoh. Samo navukoh patike, i ne dižući noge krenuh niz stepenice. Keva je spremala prženice. Osetih slatki miris, i neka toplina prođe oko mene. Ćale se umivao na česmi u dvorištu. Ostario je, a i mi, majka i ja, sa njim. Negde u daljini čula se muzika.
