Prica ”Otrovnica” je odlomak iz romana ”Vrelo meso” Milice Blagojevic-Jankovic
Ispred sebe vidim mrak. Coravu sliku sveta. Garavi ostatak dana. Crno. I na njemu nimalo belog, sarenog, uvijenog, previjenog, oklopljenog, uvrnutog, ma kakvog znaka. Da!!! Slika bez znakova stoji ispred mene, a ja gledam u nju kao u beskrajno dug voz, koji prolece nepodnosljivo dugo. I nista se ne desava. Da. Taj mrak. To sam ja. A otrov koji mi tece kroz vene je moj. Ja sam otrov. Rekli su mi svi koje poznajem. I da se promenim. I da hocu ne mogu. I necu. Jer onda ne bih bila ziva. A da li sam sada?! A najotrovnija sam za samu sebe. Ipak to je jace od mene. Da zivim van margine. Tamo gde niko nece ja odlazim. Tamo gde kukaju ja pevam. I tamo gde drugi umiru ja zivim. I kada bih bila zena kao svaka druga ne bih bila vise ziva. Zamisljam sebe kako imam svoj posao, ime i prezime, muza i troje dece… A ja nemam nista od toga. Ipak imam nesto sto one nemaju svoja krila. I moc da letim. Da ostavljam. Da krvarim. Da postojim gde zivota nema. – Gospodo, zahvalite Bogu sto ste zivi! Otvaram oci. Iz mraka upustam se u bljestavo sarenilo. Ckiljim. – Gde sam? – U bolnici, draga moja, oh, pa gde bi ste vi to bili?! – Tamo gde vi nikada niste, niti cete biti, dragi moj. – A to je? – Gore ili dole. – Kako? – Zavisi od vas. sta vise volite? Da budete odozgo ili ododzdo? – Oh, kakva sala. Nakasljao se. Visok mladi cova u belom mantilu, a na njemu je pisalo dr. Mrkonjic. – Tako si sladak. – Ja?! Zbunio se. – Da li ste izvukli sav otrov iz mene? – Mislim da jesam, ako je to ikako moguce. – Nije. I vi to dobro znate. Pridigla sam se, a on me je uhvatio pod misicu da se ne sunovratim u onaj mrak iz koga me je cova teskom mukom izvukao. Pa sta? Niko ga nije terao. Nisam ja to trazila!!! – Moram da pisam. – Stanite, zvacu sestru. – Ne. Necu. Sama cu. – Ne mozete sami! – Oh, a ko mi kaze?! – Pa, rekao sam da ne moze. – E, onda mi vi pomozite. – Ne mogu. Nije moje… – …da gledate moju picku. – Sram da vas bude! – Zasto? – Bezobrazni ste! Posle svega sto sam ucinio za vas. – Nista ti nisi uciiiniiooo za mene. Bas nista. Da si me jebao, to bi bilo nesto. Da si me sutnuo i to bi bilo… ali ovako sta, sta, sta si uradio, za Boga miloga? Produzio mi zivot!!! – Samo toliko. Nakasljao se. Kazete nista. Pa dobro. Nije to nista. To je moj posao. – Prokleti posao!!! Zasto to ne kazes? – Zbog etike! – A, ha! To je ona lekarska zakletva? – Jeste. – I vi se lekari zaklinjete da cete pomoci svakome bednome crvu, ljigavom kao ja, da necete ocekivati nikakvu nadoknadu za pruzenu lekarsku pomoc? – Kakvu nadoknadu? – Lovu ili picku, zavisi sta vam vise odgovara. – Nemojte da ste bezobrazni! – I ko je onda ljigavi beli crv?! Ja ili ti? – Ma slusaj ti! Stegao mi je vilicu kao da hoce da je otkine, ali slada mu je bila moja gugutka u medunozju, koju on dohvati i nabi mi celu saku unutra kao da hoce da me pregleda, ali ne … bila je to provokacija, vruca, gruba. Glupa… Mladi cova je vladao situaciojom, ili je bar tako umislio. A u svemu tome meni je bilo sasvim dobro. To je bio moj fah. Iako sam bila slaba, krv mi je bila vrela, zatrovana… prihvatila sam njegov kurac kao da je jedina stvar koja postoji u tom trenutku. Pocela sam da ga lomim, polako uvijajuci zadnjicom, i on ga je umocio u mene, a to je znacilo da je zatrovan i njegov “meda”. Tako je zvao svoje orude muskosti, iako ne previse dugacko da zadovolji moju pohotu. Uranjao ga je u potrazi za onom malom tackom koju sve i da je hteo nije mogao zbog kratkoce svog aparatica da dosegne, ni u snu. Mladi cova se koprcao jos nekih pet minuta u nadi da ce pronaci ono sto su mnogi trazili, ali bez uspeha… Izbljuvao je svoju doktorsku spermu u belu maramicu, i ne znajuci da je ta papirna maramica moje vlasnistvo, te ce i sperma na njoj pripasti meni. To je moj jedini hobi, i niko nije mario za njega. Nisam skupljala salvete, markice i znacke, vec maramice sa spermom svih mojih ljubavnika, ili jebatora, jer nisu bas svi koji su me jebali bili moji ljubavnici. Takvih je bilo malo. I uglavnom su me ostavljali zbog predugacke picke ili prekratkog kurca. Sve se svodi na jednu istu meru. Ili je po meri ili nije. Trece ne postoji. I nece biti mesta. Dakle, mnogi moji ljubavnici i nisu vise medu zivima. Pokoj im dusi. Koliko sam ih samo sahranila, pardon, ne ja. Bila sam samo jedna figura propratni stater na njihovom pogrebu, a sahranjivale su ih zene, ljubavnice, ili ko zna ko… Ja nisam nikoga. – Je l bilo dobro? Ne znam zasto me svi posle jebacine pitaju jedno isto. Da li je bilo dobro? Pa naravno da je bilo. Ali pitanje je kome je bilo bolje. On misli da je njemu dosudeno da se koprca u reci zadovoljstva, a zensko je samo tu propratna pojava, bez koje se nije moglo, ali opet svi pitaju kao da im je stalo da li je meni bilo dobro. I jeste bilo. Ali sta se to njih tice? – Jeste. Ti si najbolji. Uvek odgovorim isto. Kazem im ono sto oni zele da cuju. A da li me oni uopste slusaju? Ma, ne. On trlja maramicom svog “medu”, jer je to najbitnija stavka u celoj prici, sa njim u naslovnoj ulozi. Ili nije? – Jebacina, dobra! Je l da? Klimnula sam glavom i to je bilo dovoljno. – Ovo mora da se ponovi. Opet klimam glavom. Izlisno je poreci ili reci bilo sta sto ce poremetiti njegov monolog. Znam da muski posle seksa najvise od svega vole sebe i naravno malo da se ispricaju sa samim sobom. sto bih ja to onda kvarila? A i nije mi bilo do price. – Bas se jebes, je l znas?! Klim-klim. – Kako te pre nisam provalio? Slezem ramenima, i malo se stipkam za obraze, kao sramota me je sto se tako dobro jebem, a on me nije nasao da umoci svog medu u moju pickicu. – Pa, da glup ja! Klim-klim. – Kako da se ne jebes tako dobro kad si u najboljim godinama? Klimam glavom i vec mi dosadilo da cutim. Imam i ja nesto da dodam. – Kad izades zatvori vrata. – Ok, srce. Uh, kakva jebacina, jebo te!!!
