Jutro

„Napustila sam svog gospodara“, rekla je i osetila malo, samo malo olakšanje.

Nekoliko sekundi je sa druge strane čula samo tišinu a onda je on odgovorio:

„Dobro…“, ponovo je zaćutao, a onda dodao i pitanje „A, zašto?“

Zažmurila je. Olakšanje je bilo praćeno i strahom. I suzama. I bolelo je. Znala je da će boleti.

„Jesi li dobro?“, čula je njegov glas iz slušalice. Zvučao je zabrinuto, zaista zabrinuto.

„Mogu li da dođem?“, upitala je a srce je počelo jako da joj udara, ruke da joj se nekontrolisano tresu. Znala je da uzima sebi previše slobode. „Mogu li da dođem kod vas?“

Do tog dana mu nikada nije persirala, ali tog dana sve se promenilo. Napustila je svog gospodara. Ruke su joj se tresle a suze navirale. „Molim Vas“, dodala je šapatom.

* * *

Bila su to tri meseca u kojima je mnogo učila o sebi.

Bila su to tri meseca u kojima je učila da trpi bol. Da služi. Da zadovoljava muškarca.

Bio joj je prvi gospodar. Prvi gospodar ove kurve ikada.

A sada ga je napustila. Bila je robinja bez gospodara, ta koja je izašla iz taksija i ponovo izvadila telefon iz tašne.

Već je padalo veče a ona nikada ranije nije bila kod njega, nije znala koji je ulaz u zgradu. Ponovo je pozvala njegov broj.

„Gospodine“, rekla je, a glas joj je samo malo zadrhtao. Nikada ga ranije nije ovako nazvala. Tokom prethodna tri meseca drugom muškarcu se ovako obraćala. Pročistila je grlo. „Ja sam ispred, Gospodine. Molim Vas, objasnite mi kako da stignem do vašeg stana.“ Prijalo joj je, umirivalo je da mu se ovako obraća. Iako nikada sa njim nije tako razgovarala. U tom trenutku je osetila ruku na nadlaktici, kako je steže, pažljivo, ne prejako.

Okrenula se, prestrašena, ali to je bio on.

„Tu sam, ne boj se“, rekao je, smešeći se.

Izašao je da je sačeka ispred zgrade, shvatila je. Znao je da nikada nije dolazila i da će joj velika nepoznata zgrada sa više ulaza delovati strašno u mraku.

„Jesi li dobro?“, pitao je, sada uživo, ne puštajući joj ruku.

Prijalo joj je, shvatila je, prijalo joj je što je tako drži. Što je tako blizu. Što je tako visok. Nasmešila se, prvi put tog dana.

„jesam“, šapnula je.

Prvi put. Prvi put ju je dodirnuo, te večeri, tog dana.

* * *

Njega je upoznala još prošle godine, prvo samo kao nadimak na internetu. Posle kao glas u slušalici, a onda su se i nekoliko puta videli, neobavezno.

Sve je među njima bilo neobavezno, i razgovori i viđanja. Bio je stariji od nje i bio je iskusniji od nje i njihovi razgovori su praktično od prvog dana bili o seksu i njenim fantazijama i njenim potrebama i njenim željama.

Bio je stariji i iskusniji i njega je mogla da pita i nije je bilo sramota što mu govori o onome što zamišlja. Ono što se stidela da pomene svakom svom prethodnom dečku, sa njim je dolazilo lako, prirodno. Strah da će ispasti glupa i neiskusna je potpuno nestao posle prvih nekoliko dana, kada je shvatila da on sa njom priča na sasvim ravnoj nozi.

Nije bilo kao sa njenim bivšim dečkom, niti onim pre njega. Ništa nije morala da krije od njega, ništa da izmišlja, razgovarali su potpuno slobodno, potpuno otvoreno.

Toliko brzo je prema njemu osetila jako poverenje da se za trenutak zapitala je li to pametno. Jedva da ga je poznavala a otvorila se pred njim više nego pred bilo kojim drugim muškarcem u svom životu.

A sve je među njima bilo neobavezno. Nije zivkao telefonom niti joj slao poruke nekoliko puta dnevno kao bivši momci, nije tražio od nje da mu šalje slike – zapravo su se prvi put videli na njen predlog – nije uradio ništa što bi izašlo iz okvira neobaveznog.

A ona mu je otkrila svoje fantazije, brže i dublje nego ijednom muškarcu pre njega. Otkrila mu koliko žudi da bude pokorna muškarcu, koliko želi da ima gospodara, snažnog, moćnog, koji će je kontrolisati, koji će umeti od nje da napravi onu veličanstvenu, poslušnu drolju kakva je želela da bude.

Oduvek. Oduvek je to želela da bude, ali tek sa njim je skupila hrabrosti da to i kaže. Prvo u poruci, kasnije telefonom, crvenela je i drhtala dok je samo izgovarala reči „drolja“, „gospodar“, „pokorna“ ili „robinja“, ali pred njim je to mogla da kaže slobodno, da bude ono što jeste ili ono što želi da bude.

On je to razumeo. Bio je iskusan. On je imao robinje, ranije, rekao joj je to, govorio joj o svojim iskustvima sa njima a ona je upijala njegove reči, uplašeno, željno, uplašeno, i stalno imala nova pitanja.

Jedno pitanje mu nikada nije postavila. A on ga nikada nije postavio njoj.

Ali pričali su mnogo, i mnogo je odgovora dobila i mnogo novih pitanja postavila i osećala je da mu veruje sve više.

Prošlo je nekoliko meseci i kada mu je rekla da je našla gospodara, to je za nju bio poseban dan.

Našla je gospodara, svog prvog gospodara, posle nekoliko meseci razgovora sa njim, u kojima je od njega mnogo tog čula. Ohrabrio ju je, pokazao joj da nema ničega da se stidi, da ne treba ničega da se plaši ako je sigurna u sebe.

I našla je gospodara, svog prvog gospodara, a njemu je to saopštila u poruci jer se ipak malo stidela da mu to kaže telefonom.

* * *

Uveo ju je u svoj stan i dalje je držeći za nadlakticu. Veče se spuštalo, a kod njega je svetlo bilo prigušeno. I dalje joj se plakalo, ali sada se osećala sigurnije. Sa njim se osećala sigurnije.

* * *

Njen gospodar je bio potpuno drugačiji od njega. Potpuno drugačiji. Njen prvi gospodar. Uz njega je morala mnogo novog da nauči.

* * *

Plakala je dok je on spremao toplu čokoladu. Doneo joj je šolju na tanjiriću, sa velikim papirnim ubrusom u drugoj ruci. Stavio je šolju na stočić i seo naspram nje. A ona je plakala, sada je iz nje sve izlazilo, i stid i meseci straha i napetosti. Mrzela je sebe u tom trenutku, mrzela je sebe svih tih meseci, shvatala je i plakala. A on je papirnim ubrusom brisao njene suze i nije govorio ništa. Puštao ju je da plače, kao što ju je još prošle godine puštao da ga zapitkuje o svemu. O tome koliko robinja mora bola da podnese pre nego što zamoli gospodara za milost. O tome kako se robinja obraća gospodaru kada ima neku nedoumicu. O tome da li robinja sme da moli gospodara za orgazam. Imala je mnogo pitanja a njegovi odgovori su uvek bili duži nego što je očekivala i uvek je upućivali da bolje upozna sebe da bi našla stvarni odgovor.

Bio je strpljiv, uvek.

I sačekao je i večeras da se isplače i obrisao joj je suze, polako, bez žurbe. I prineo joj šolju usnama. Nije žurio. Nisu žurili nikuda.

* * *

„Šta se desilo?“ pitao je kada se smirila. A ona nije znala kako da mu kaže. Stidela se. Stidela se sebe. Bila je loša robinja, loša, sebična drolja koja je napustila svog gospodara jer više nije mogla da izdrži.

„Da li te je povredio?“ upitao ju je onda, vrlo ozbiljnim glasom. Vrlo, vrlo ozbiljnim glasom.

* * *

„Idemo u grad“, rekao je, kada su završili razgovor, i ustao sa troseda.

Poslušno je ustala i ona, mada se njoj nije išlo u grad. Želela je da se sklupča na njegovom trosedu, pored njega, da tako ostane celu noć, sada kada mu je rekla sve. Želela je da zaboravi poslednjih nekoliko meseci.

Ali je ustala, poslušno. Prijalo je da ga sluša.

„Da, gospodine“, potvrdila je spremno. „Da li sam obučena po Vašem ukusu, gospodine?“

Pogledao ju je kritički – kratka suknja i visoke štikle i čarape na haltere i uska bluza i puštena kosa – njen gospodar, njen bivši gospodar, podsetila se, ju je želeo ovako danas.

„Da li imaš gaćice?“, pitao je.

Pocrvenela je, mada se to u polumraku sobe nije moglo videti.

„Imam… Gospodine.“

„Skini ih. I grudnjak. Ostavi ih ovde.“

„Razumem, gospodine“, potvrdila je i osetila kako curi između nogu. Posle toliko meseci, pomislila je.

* * *

Sedeli su u restoranu. Ona je pila vino, a on samo vodu.

„Kako se sad osećaš?“, pitao je.

„Ja…“, rekla je, „imam utisak da me svi gledaju, gospodine.“

Nasmešio se.

„A zašto misliš da te svi gledaju?“

„Zato što… gospodine…“, progutala je knedlu, „Suknja mi je prekratka i vidi mi se ivica čarapa i naziru mi se bradavice ispod bluze i…“

„I izgledaš kao drolja?“, pomogao joj je.

„Izgledam kao drolja, da, hvala Gospodine.“

„A znaš li zašto izgledaš kao drolja?“, pitao je.

Zato, pomislila je, jer imam najviše štikle od svih žena u restoranu i jer mi je naređeno da sedim sa ispravljenim leđima, i raširenim nogama, da bi svi videli šta sam i čija sam.

„Zato, Gospodine“, rekla je tiho, „što sam strašno napaljena. I mislim da mogu i da mi namirišu pičku.“

„Vlažna je?“, pitao je mirno, kao da je pita koliko je sati.

„Curim, Gospodine… natopila sam stolicu…“

„Treba ti kurac?“

Od ovih reči osetila je grč u stomaku.

„Da, Gospodine“, tiho je rekla, „mnogo… mnogo mi treba…“

„Pa, dobro, danas si već bila dobila kurac, kurvice, zar ne? Koliko ti to kurčeva treba?“

„Gospodine“, brzo je rekla, osećajući kako joj lice gori. „treba mi samo Vaš kurac… samo Vaš kurac.“

* * *

Nije bio kao on, uopšte. Njen prvi gospodar nije bio kao on. Nije pričao kao on, nije bio strpljiv kao on niti pažljiv kao on.

„Šta ti se dopadalo kod njega?“ upitao ju je dok su jeli ribu. Nije želela da mu priča o gospodaru koga je tog dana napustila, ali on ju je pitao.

Gospodin je pitao.

Progutala je gutljaj vina.

Dopadalo joj se kako je žestok. Palilo ju je kako je grub u seksu, kako je čupa za kosu, vuče po podu, kako je baca na krevet i pritiska tamo svojojm težinom.

Vlažila je kada ju je vređao i nazivao pogrdnim imenima.

I bio mu je veliki, jako veliki.

I kažnjavao ju je, grubo, kada je pravila greške.

„Uvek te je kažnjavao šibanjem?“, pitao je gospodin.

„Ne“, rekla je, „gospodine. Ponekad mi je lupao šamare. Ponekad bi mi rekao da stojim mirno sa rukama uz telo i udarao mi šamare.“

Stidela se dok je ovo govorila.

„A danas? Kako te je danas kaznio?“

„Prvo“, rekla je, drhteći od stida, „prvo mi je lupio šamar. Baš je bio besan i nestrpljiv… A onda mi je naredio da stanem uspravno, da stavim ruke na potiljak…“

„I?“, pitao je gospodin, bez izraza na licu, otpijajući iz čaše.

„I onda me je išibao kaišem po leđima, jako…“, završila je tiho.

„Mnogo te je bolelo?“, pitao je.

„Mnogo… Gospodine“, rekla je još tiše, postiđena. Kada ga je upoznala prošle godine, rekla mu je da se plaši bola ali da je i privlači. Sada mu je priznavala da nije onako jaka kako je zamišljala.

„Nije te nikada tako jako išibao, pretpostavljam? Jer inače ne bi ga napustila?“

„Ne…“, rekla je. „Nije nikada bio tako besan. Nikad nije bio tako nestrpljiv. Bolelo me je jer mu se žurilo… gospodine. Žurilo mu se da svrši a onda mu se žurilo da me kazni.“

„Ali na kraju nije svršio, zar ne?“

Zatvorila je za trenutak oči.

„Ne…. nije gospodine… zato me je i kaznio…“

Jebao ju je, njen gospodar, jebao ju je tog popodneva, grubo, žestoko, kao i inače, a ona je primala njegov veliki kurac u sebe, poslušno, pokorno. Već nedeljama nije bilo dobro. Nije bila dobra robinja. Imala je mnogo dilema, mnogo sumnji, a gospodara nije mogla o njima ništa da pita jer on je bio drugačiji. Nije bio kao Gospodin. Nije želeo da sluša, niti je imao strpljenja. Zato je primala njegov veliki kurac danas popodne i vrištala, glasno, želeći da mu učini, da mu pokaže.

A njemu se žurilo. Seo je na ivicu kreveta i naredio joj da klekne između njegovih nogu. I rekao joj je da ima dva minuta da ga ustima i rukama dovede do orgazma i da je to njen test i da će biti kažnjena ako ne uspe.

I ona se trudila, zaista, jako se nabijala grlom na taj veliki kurac i gušila se na njemu i pljuvala niz njega i stezala mu rukom koren.

Ali nije svršio.

Možda dva minuta nisu prošla, on nije ni gledao na sat, samo joj je govorio da ubrza, da ubrza, da ubrza i ona je ubrzavala sve dok je nije odgurnuo, sve dok nije ustao i udario joj jak šamar i rekao joj da je bezvredna kurvetina koja ne zna ni da popuši kurac. I onda je morala da stoji uspravno, sa šakama na potiljku a on ju je udarao kaišem, nekontrolisano, besno, jako, nestrpljivo, govoreći joj da je beskorisna pička, sve dok nije vrisnula na njega i okrenula se, i odskočila i rekla mu da joj ne prilazi i odgurnula ga kad je ipak prišao.

I zaključala se u kupatilu.

I obukla se.

I otišla iz njegovog stana. I zvala Gospodina telefonom jer nije mogla da ode kući i da bude tamo sama.

„Znači, kaznio te je zato što ga nisi dovela do svršavanja? A onda si ti otišla pa je verovatno morao sam da drka? Pa nije baš sjajan planer taj tvoj gospodar.“, rekao je gospodin smeškajući se.

„On…“, započela je, „on… nije više moj gospodar… gospodine.“

Više nije bio njen gospodar.

Mesecima ga je nazivala svojim gospodarom i bila pokorna kučka koja je primala veliki kurac u usta i pičku i koja je sebi govorila da joj se dopada njegova posesivnost i njegova ljubomora. Ali sada, večeras nije ništa osećala za njega. Ništa.

* * *

Popila je mnogo vina u restoranu i što je više pila, sve joj je manje smetalo što svi gledaju u nju. Uostalom, drolja voli da bude u centru pažnje, znala je to, sa Gospodinom je još pre toliko meseci pričala o tome kako je pali kada je gledaju i kako je pali da zamišlja o čemu fantaziraju dok je gledaju. Stidela se toga isprva, ali Gospodin joj je pomogao da shvati zašto se stidi i zašto se plaši i pomogao joj da stid i strah iskoristi tako da u njima pronađe odlučnost i volju. Da nije bilo njega, nikada ne bi imala smelosti da pronađe svog prvog gospodara.

A on ju je tako jako išibao danas popodne, njen sada bivši gospdoar, da bi je naslanjanje na naslon stolice bolelo. Zato, a i zato što je Gospodin to naredio, sedela je sa ispravljenim leđima, sa raširenim nogama, kurva, mokre pičke, natapala je stolicu i pila vino.

Pitala ga je, stidljivo, da li sme da ode u toalet.

„Zašto?“, pitao je, tobož iznenađeno. „Hoćeš da masturbiraš?“

„Ne, Gospodine… piški mi se.“

„Pa naravno da ti se piški kada ideš unaokolo bez gaćica i kad piješ toliko“, rekao je, smejući se. „I, ne, ne možeš da ideš u toalet. Hoću da vidim koliko si disciplinovana, koliko možeš da se kontrolišeš.“

„da… da, Gospodine“, rekla je postiđeno. Jako joj se piškilo.

„Pa vidi“, pojasnio je. „Po ovome što si mi ispričala, tvoj gospodar je bio nezrela budala. Ali ja moram da znam i da li si ti neko ko ume da sluša. Ko zaista ume da sluša. Razumeš?“

„da, Gospodine…“, prošaputala je. „hvala Vam što mi dajete priliku da Vam se dokažem, Gospodine.“

Jako, jako joj se piškilo.

A pila je još vina. I kada je Gospodin platio i kada su ustali da izađu, osećala je kako joj noge drhte. Bila je pijana i na vrtoglavo visokim štiklama. I piškilo joj se. I boleli su je tragovi kaiša na leđima. I mislila je da se zaljubljuje, sada stvarno, sada jako.

* * *

Hodali su trotoarom a ona je osećala kako se oko nje sve okreće. Nije bilo samo od vina, bilo je i od njegovog mirisa, hodao je sasvim uz nju i držala ga je pod ruku, onako kako svog bivšeg gospodara nikada nije smela da drži na ulici. Gospodinu nije smetalo, i dobro je mirisao i sigurnije je hodala na visokim potpeticama, ovako uz njega. I jako joj se piškilo i jako se zaljubljivala, osećala je to.

„On ti se dopao jer je bio alfa-muškarac, zar ne?“, pitao je.

„jeste…“, rekla je, „Gospodine… ali on nije bio kao Vi… Vi ste… Vi ste alfa muškarac, Gospodine, Vi ste pravi alfa mužjak…“

Bila je pijana i nesigurna na nogama i držala se za njegovu ruku i jako joj se piškilo i nikada nije bila tako zaljubljena.

A on se nasmejao, raspoloženo.

„Lepoto, on je mislio da je alfa mužjak, a ja znam da ja nisam.“

„Ali, Gospodine… jeste, Vi ste alfa…“

„Ne“, rekao je, „nisam. Alfa mužjak će svoju ženku uzeti silom i braniti je od svih drugih mužjaka.“

Okrenuo se prema njoj i pogledao je u oči dok je govorio.

„Ti si meni došla sama, zar ne?“

„da… da, Gospodine.“

„I ja nemam nameru da te branim ni od koga, ti ćeš biti moja od svoje volje, neću morati da ti zabranjujem da pričaš sa drugim muškarcima, kao što je on radio. Zar ne?“

Postiđeno je pogledala u zemlju.

Nakon što je postala robinja svog prvog gospodara, jedno vreme se nije javljala gospodinu. Nije mu mesec i po dana poslala ni poruku niti ga je zvala telefonom, niti su se videli. Gospodar joj je zabranio da održava kontakte sa drugim muškarcima a ona je bila pokorna robinja.

„ne… ne gospodine… nećete morati… biću“, podigla je pogled i uperila ga u njegove oči, „Vaša. Samo Vaša.“

Nasmešio se.

* * *

Ušli su u taksi a on je taksisti rekao da vozi pored reke. Iznenađeno ga je pogledala ali on se samo nasmešio.

Sada, kad je sedela, ponovo je osećala koliko joj se jako, neizdrživo piški. Molećivo ga je gledala a on se nagao ka njoj. Osetila je njegov dah, čist, i sklopila oči.

Ljubili su se, duboko, vlažno, na zadnjem sedištu u taksiju, dok je vozio pored reke. Osećala je njegove ruke na svojim butinama, na grudima, na guzi. Osećala je grčeve u utrobi, osećala kako joj se bradavice bolno ukrućuju, osećala kako je grabi za kosu i vuče unazad da bi joj ljubio vrat. Osećala je kako među nogama još više vlaži, i kako neće moći da izdrži, da će se upiškiti ako uskoro ne stignu kod njega.

Spustila mu je ruku na pantalone, stegla mu jako ukrućeni ud. Nije smela da mu prošapuće na uho koliko ga želi, ali stezala ga je, jako, jako.

„Piški ti se?“, pitao je jedva čujnim šapatom.

Klimnula je glavom.

„Ne možeš da izdržiš?“, nastavio je. „Ne možeš da izdržiš do kuće?“

„Mogu“, prošaputala je, ali i sama je u svom šapatu čula jako izraženu notu bola.

Nasmešio se, zadovoljno.

„Možeš ovde, ako želiš“, šapnuo je jednostavno.

Obuzeo ju je strašan stid dok je opuštala mišiće i osećala kako iz nje kulja vruća mokraća, niz butine, kroz suknjicu, na sedište. Mogla je da čuje mlaz kako šiklja, i pored glasnog radija koji je taksista slušao. Morala je da se ujede za usnu, jako, da ne bi zastenjala od bola, od zadovoljstva i stida što je ovo radila.

* * *

Natrag u njegovom stanu, skinuo je sve sa nje, osim čarapa i haltera. Smeškao se, gledajući je zajapurenu, mokru, pijanu, zaljubljenu, napaljenu.

„Znaš da sada i ja moram da te kaznim?“, pitao je uz osmeh.

„Znam, Gospodine, hvala Vam.“

Bila je svesna da je u taksiju sve mirisalo na njenu mokraću kada su izašli, bila je svesna koliko je veliki bakšiš Gospodin ostavio taksisti koji ništa nije pitao i ništa nije rekao. Bila je svesna da je to bila njena krivica, krivica neposlušne, nedisciplinovane kurvice.

I zato se kazni radovala. Nije se plašila, možda jer je bila pijana, možda jer je bila zaljubljena.

Ležala je na krevetu sa podignutim nogama, visoko u vazduhu, njene noge u crnim čarapama, izgledale su tako izazovno. Pridržavala ih je rukama i nudila mu stopala.

Udario ju je kaišem po tabanima, a ona je vrisnula. Onda se pribrala.

„Hvala Vam, Gospodine“, zamucala je, „molim Vas kaznite me ponovo.“

Udarao ju je po tabanima, kaišem, odmereno, snažno, ali kontrolisano. Svaki put mu se zahvalila, svaki put molila za još jedan udarac. Dogovorili su se da će izdržati deset ali ona je prestala da broji posle drugog. Umesto brojanja, mislila je na to kako je bol više ne plaši, kako je svaki udarac boli sve lepše, kako su joj stopala sve vrelija, kako svaki udarac oseća kao strujni udar koji se od tabana kroz noge zariva direktno u njenu utrobu. Bilo joj je lepo, bilo joj je lepo dok ju je bičevao, dok mu se zahvaljivala i molila za još, nije više razlikovala bol i slast.

I kada je stao, molila ga je za još a on ju je gledao i smejao se.

„Dobila si dvanaest udaraca, lepoto. A dogovorili smo se samo deset. Hteo sam da vidim da li si svesna toga.“

„Gospodine“, rekla je maznim glasom, „molim Vas… molim vas, kaznite me još… nije bilo dovoljno… kaznite me još.“

Dodirnuo joj je skupljena stopala šakom a ona je zadrhtala jer joj je u utrobi ponovo proradila neka struja.

„Jako su ti vrući tabani, lepoto, i čarape su ti se iscepale od bičevanja. Ako te budem još udarao, pući će ti koža i poći će ti krv. Svesna si toga?“

„da, da, da“, rekla je brzo, mazno, željno, „želim to… želim to.“

Sada se glasno nasmejao i ostavio kaiš pored kreveta.

„Ne“, rekao je.

* * *

Ljubili su se, jako, i duboko i vlažno i dugo i bez žurbe, ali i bez stajanja. Bio je potpuno nag pored nje u krevetu a ona je imala samo čarape, još malo mokre od mokraće i iscepane na tabanima od šibanja. Halapljivo mu je gutala jezik i prstima prelazila preko kože i hvatala ga za kurac, tvrd, jako ukrućen.

„Znaš da bih te jako povredio da sam nastavio da te šibam?“

„ne…“, šaputala je, „ne biste… Vi ste moćni, Gospodine, ali Vi me nikada ne biste povredili…“

„Lepoto“, smešio se, „ali ti si tražila da te povredim, znaš to? Tražila si da ti pocepam kožu i pustim krv, znaš to?“

„znam“, rekla je i nastavila da ga ljubi, u rame, po grudima, nastavila da mu drka strašno ukrućen kurac, „izdržala bih, Gospodine, ništa me nije bolelo, ništa me ne boli kada mi vi to radite…“

„Znam“, rekao je sad i on, „znam lepoto. Ali ja neću da te povredim. Niko ne treba da te povredi.“

* * *

Ljubili su se, to je sve što su radili. Želela ga je u sebi, jako ga je želela, ali leđa su joj bila prekrivena masnicama i bolnim prugama i on joj je izmerio temperaturu i rekao da će joj namazati leđa kremom i da će joj dati nešto protiv bolova.

Šaputala mu je koliko ga želi ali rekao joj je da je od alkohola i bičevanja malo i dehidrirala i da je malo dezorijentisana od šoka i od bola koje je istrpela ranije, pa su se samo su se ljubili, goli, jedno uz drugo na krevetu, ona samo u iscepanim crnim čarapama, on potpuno nag i jako ukrućen. Mazila mu je kurac i stezala ga i drkala, dok su se ljubili, i to je trajalo satima. Bila je pijana i bila je zaljubljena i pričala mu je koliko ga je želela od prvog dana, od pre nego što mu je govorila o svojim fantazijama, pre nego što je upoznala svog prvog gospodara. I stezala mu je kurac i drkala ga je, onako tvrdog i pitala ga je da li želi da mu ona barem popuši a on se smejao i šaputao joj da ne treba da se napreže, ali i da ne prestaje da radi rukom.

I pričali su i dalje i ljubili se i pričali a ona mu nije ispuštala kurac iz ruke i onda je u jednom trenutku osetila kako postaje još tvrđi i počela da radi brže a on je zastao u onome što je pričao i pogledao je u oči i onda mu je telom prošao drhtaj, prvo jedva primetan, a onda jači i onda se propeo, a iz kurca mu je šiknulo seme, po stomaku i grudima, po njenoj ruci, po posteljini. A ona mu je drkala, jako, brzo, zaljubljena, pijana, zaljubljena.

* * *

Spavala je pribijena uz njega, samo u njegovoj beloj majici, bez gaćica. Budila se nekoliko puta u toku noći i on je svaki put bio budan i pitao je da li je dobro i da li je leđa bole, da li je tabani bole. A ona mu je šaputala da je ništa ne boli, da ga obožava. Da joj nikada nije bilo ovako lepo.

Nije više bila pijana, tuširali su se zajedno posle njegovog svršavanja i on joj je namazao leđa kremom i dao joj da popije tabletu protiv bolova i dao joj svoju belu majicu i zajedno su legli i ona je spustila glavu na njegove grudi i zaspala slušajući kako mu lupa srce.

I budila se nekoliko puta u toku noći i pitala se da li sanja, da li sanja da je ovo njegov miris i dodir njegove kože, da li sanja da je to njegov glas, toliko blizu njenog uha posle svih ovih meseci, koji je pita da li je boli i da li je dobro. „Volim te“, prošaputala je u jednom trenutku bez razmišljanja a onda se postidela i brzo dodala „Gospodine… izvinite… volim Vas“ a on se smejao, tiho, kao da ne želi da je rasani, i poljubio je u kosu.

I bilo je već jutro, u sobu je ušlo sunce i bojilo je u svetle boje, kada je posle još jednog njenog šapata on počeo da je ljubi, u vrat i u rame jako, strastveno, žestoko, kada je srce počelo jako da joj udara jer je osetila kako je moćne ruke okreću, postavljaju na sve četiri, kako joj se kosa rasipa po krevetu dok joj gura glavu na dole a kukove podiže na gore.

Bilo je jutro kada je ušao u nju otpozadi, jako, kurcem tvrdim kao kamen, kada ga je stegla svojom pičkom i zastenjala, još uvek u njegovoj beloj majici, bez šminke, raščupana, kao devojčica koju je upoznao prošle godine na internetu. Bilo je jutro kada ju je uhvatio za kukove i počeo da je navlači na sebe.

Bilo je jutro.

Autor: Fenris