Ovo je nastavak „Superblud-a“ nadam se da će vam se dopasti…
Dok su se Ema i Nebojša goli izležavali na suprotnim krajevim splava, dve tek napupele devojke (četrnaest, petnaest godina) zagledale su opuštenu, protegnutu kitu koja se takođe sunčala uživajući: Jedna od njih, misleći da Nebojša spava, dotaknu vrškom kažiprsta glatku kurinju kožu, druga je oponašala , zatim one to sebi predstaviše kao zgodnu igru (što i jeste bilo tačno ako se izuzme pocupkivanje njihovih vulvica i stezanje butina uz sve veće uspaljivanje), pa kikoćući se krenuše da se nadmeću u hrabrostii tobožnjoj drskosti. Zelenooka, vragolastog, ali prodornog i izazovnog već ženskog pogleda, zašašolji mu testise, pa ih, ohrabrena nereakcijama, zahvati odmeravajući im težinu, a smeđooka, ćutljiva, zatvorenija i naizgled stidljivija zadovolji se doticanje samog vrha kite u koju krenu krv iz ostalog organizma, kao i u njene obraze. Jare je bujalo u jarca na očigled devojaka koje se obradovaše toj pojavi (kao: uspelo im je zezanje, baš će ga nasamariti, popaljuju ga, ko ga jebe!), a kako je Nebojša – prividno, dabome – sve dublje spavao (a taj deo splva nije bio dostupan pogledima sa strane) njihova nadraženja su, što je kita bila napumpanija, sve više pobeđivla stid a i logiku. Ubrzo, bilo im je sasvim svejedno da li on doista spava, ili se pretvara, a to je bio i korak ka želji da se probudi i učestvuje u njihovom zajedničkom uspaljivanju. Zelenooka, oštrooka je već, uz tiho smejuljenje, razdragano zavlačila prste prema Nebojšinom čmaru, dirkajući ga, pri čemu su joj gaćice minimalnog kupaćeg kostima spadale dok nisus pale. Smeđooka je uspaničenog pogleda i vlažne pičkice otkrivala i pokrivala zajapurenu jarčevu glavu, a i njena je postajala sve više takva.
– Smeš lid a ga poljubiš, – skoro zajeca Smeđooka i ne čekajući odgovor, a i u strahu da je Zelenooka ne preduhitri, liznu jarčevu glavu kod vrata, pa kod usta, pa je, najzad zaglaba razrogačeno gledajući u tu veliku, žilavu izraslinu koju ona nikad nije imala, niti će. Jarac se trznu, prope se, ispusti malo vodice za podmaz, što Smeđookoj natera suze u oči. Ljubila ga je, stezala, lizala, divila mu se i plakala. Zelenooka je bila u tolikom šoku zbog ponašanja Smeđooke da je samo čvrsto stegla Nebojšina jaja, i ne opažajući da to čini, a onda pomilovala drugaricu, da je uteši, ali ova je već bila van sebe: ridala je, tresla se, stomak joj se grčio, svršavala je neprestano i uzastopno, zblanuta kurcem koji je moćno rastao, svetao i rađao plodove pred njenim zabezeknutim očima prepunim zavisti.
Zelenooka je mazila i tešila, ali kad je mahinalno uhvatila za stomak jer se trzao od orgazma, Smeđooka joj podmetnu svoju pičkicu zapaljenu u vodi koja se potočićima izlivala, istovremeno je zahvativši za isto mesto uz spale gaćice i natrćene guziće, opipavajući dlakave predele sa rupom i korenjem odakle je istrgnuto stablo čijem se đikanju divila. Osećala je nepodnošljivo jaku želju da ga zasadi u onaj svoj deo gde je nedostajao.
Što je više rastao užas u njoj što to čini (uz neizdržljivo znanje da to mora da čini), sve je više strahopoštovala za nju sve ogromnije stablo u njenoj šaci, ustima i očima grickajući mu koren, ližući mu žile kucavice, rastrljavajući mu vrh da se razgrana u cvet, obilno zalivajući rupu za njega u sebi.
Nebojša se više nije krio u spavanju, već je blagonaklono pretio doživljaje devojčica koje su posajale devojke. Smeđooka je bila izbezumljena zbog naslućivanja da nije slobodna jer je samo pola tela: celog će života tražiti drugu svoju polovinu. Iz njene glave raslo je kurčevo drvo saznanja (arbor philosoophica), a Nebojša je bio prostreljen Merkurovom strelom jer je uživao u tom zabranjenom voću, poklanjajući mu svoju besmrtnost i bezgrešnost.
Kad se pojavila Ema zatekla je njegovo stablo u punoj, životnoj snazi kako buja iz Smeđokosine sluđene glave: neurotično ga je drmala, glabala, pričala mu svoje tajne pričice, otresajući sa njega po sebi crvene plodove koje će ubuduće tražiti. Isto je radila i sa trzavom, majušnom, rumenom, tek odlakavelom pičkicom svoje drugarice, a ona je čupkala čas jednu, čas drugu nadošlu bradavicu na ustremljenim grudima, užurbano razmazujući drugim svojim dlanom bujni izvor suza radosnica među raskrečenim nogama raspekmežene Smeđooke koje su tinjale natopljene sokovima i isparavale u mirise sa ove slike.
Ema im prekide lanac: Smeđooka ispusti balavog jarca koji se sam od sebe još jednom prope i ostade takav, trgnu i drugu ruku i čas gledajući svoju vlažnu šaku sa opalim dlačicama njene prijateljice, čas se upiljivši u razgranato stablo života pred svojim ukočenim, već tužnim pogledom, zadrhta celim telom i zacvokota zubima, najednom svesna svog sramnog položaja i suda prirode kojima je svedok.
I Zelenooku popade drhtavica koja se prenosila na vulvice Smeđooke, još pokatkad potrešene naglim trzajima orgazma. Zaboravila je da prestane sa trljanjem svog i njenog tela, pa je iz njihove prenadraženosti, i pored zbunjenosti zbog zatečenosti, i dalje izbijao poneki uzdah ili jecaj uz napregnuto iščekivanje osude.
– Sve to vi već imate, – reče im Ema, – od uvek. Pustite ga nek slobodno izađe. Saznajte ga. Bez stida. Neko to nikad ne uspe.
Pa pomilova Smeđooku po oznojenoj kosici, otkopča joj prsluk i dotače vrh sisice koji je poigravao od napona, Zelenookoj pomilova nabubrelu dražicu koja je poskakivala, skide svoj kupaći kostim, zapali cigaretu i dodade Nebojši iz čijeg je užaenog pogleda vrcala radost, celiva vrh njegovog organa za razmnožavanje ljudi i sede na njega jauknuvši od mazohističkog zadovoljsva.
Ema se njihala, škrgutala zubima i osmehivala svojoj sve lepšoj patnji, Nebojša je sadistički grzao cigaretu hvatajući čas Emu za grudi, čas jednu, čas drugu devojku u koje se polako, ali nesumnjivo širilo njihovo osećanje sreće i lepote.
I Smeđooka se nasmejala, iako su joj suze još tekle, videvši kako iz Nebojše, nameso onog njenog strašnog drveta sad raste oduševljena Ema: pipnu je, pogladi, ova je privuče k sebi, stavi joj jednu šaku na svoje grudi, a drugu na mesto ulaska Nebojše u nju, devica je, očigledno, gubila nevinost, za uvek. Od sad će sama biti kriva.
Ema vrisnu i zape se, vrisnu opet i otpe se, pa tako nekoliko puta, a Smeđooka u grčevima više puta udahnu vazduh sa sve manjim razdelima bez izdisaja, žustro trljajući telo žene uz sebe kao malopre Nebojšinog jednoroga, dokučujući da je to jedno isto.
U to vreme Nebojša je mazio himen Zelenooke, koja se, najzad, ohrabri i prvi put ponizi dozvoljavajući svojim prstima da zamrse dlačice na tuđim, muškim grudima jer do tad je bila ubeđena kako je njen vrhunac da je drugi žele, a da ona pritom, njišući bokovima hoda kroz svoj život dok glupi muškarci njuškaju njene tragove obožavajući je.
– Probajte, – reče im Ema ustajući sa Nebojše. Ali kad opra i obrisa gaćicama za kupanje zapenušanog, bradatog jarca koji je njištao i svali se u post-koitalni polusan na dušek pored, taj isprani, uspravni, izbeljani, glatki jarac, rog, drvo, posta falusoidni kamen mudraca a koga su oduvek naticali device otvarajući im put u njih i življenje.
– Da, – izgovori odlučno Smeđooka dižući pobedonosno ruku sa prslukom umesto zastave, a u malenom ulazu u nju kucalo je srce.
– Ne, ne, – izbi iz Zelenooke koja položi glavu na Nebojšine grudi masirajući ih i ljubeći ih u vrhove u znak pravdanja i pokajanja što još nije ono što jeste.
Smeđooka dohvati sa obe šake ustremljeni belutak, opkorači Nebojšu s isturenom, podmazanom, rastvorenom pičkicom koja se nekontrolisano cimala zatežući raširene guzove u zamah, pa ga usmeri cepteći onako nesrazmerno velikog u onako sićušni prostor predviđen za njega, iskreno sumnjajući da je to moguće, normalno i prirodno.
– Pomozi joj, – došapnu Nebojša Zelenookoj timareći je blagonaklono iza uvca, izvlačeći joj srednji prst sa devičnjaka device koja se s mukom probijala kroz život.
Zelenooka to kao da jedva dočeka, uzjogunjeno dohvati kamen mudraca, osmotri uzavrelu vulvicu drugarice joj, džarnu je da proveri gde je ulaz (koji joj munjevito stegnu prst); stenjući, s naporom izvi žilavo Nebojšino meso i zabivši ga u jazbinu gde se okotio i u kojoj će trajati dok se opet ne rodi, proskiča zajedno sa svojom saputnicom iz čijih usta zauvek izlete dah detinjstva.
Iz nje šiknu tanak mlaz ružičaste krvi u lice njene frustrirane drugarice, a ona je ližući joj, sisajući dojke, istrćena otvarala i zatvarala svoj ulaz i svoj izlaz pred Nebojšinim isplaženim, razularenim jezikom, koji je načinjao i dražio njenu budućnost. Sve se neumitno kretalo po ritmu potpunog izdisanja i dubokog udisanja budućnosti, uz spadanje upotrebljene košuljice nove žene iz davno prošlog vremena.
Svi su podivljali u istom trenutku, Zelenooka se pomamno nabijala na Nebojšin nos zalivjući ga i šamarajući ulazom u donje ženske vode pakle iz čije se praznine čuo poziv uz rikanje; Smeđooka je to isto činila spolja, a on je ispustio iz sebe zov mužjaka, koji ču Ema i dođe da ga poljubi.
Utom nova žena odskoči i iščupa iz sebe drvo mudrosti (arbor philosophica), seme ostade u njoj za stalno, a Nebojša zapazi da se na toj slici njena usta sve neubedljivije smeju, a sve ubedljivije keze preobličujući njenu sve neprimamljiviju glavu u mrtvačku.
Onda ga Ema podseti da joj je obećao kako će joj pričati o onome što ne zna o njemu. Spremna je da ga sluša, ukoliko je on spreman da govori. Ona misli da su dospeli do vremena kad je to neophodno. I Nebojša je to mislio.
Poljubio je u nadlanicu, uhvatio je za gipku dojku, ona je njega poljubila u čelo, u šaci joj je bila njegova potrošena kita. Razmišljo je zavaljen u pregibu njenog ramena, dok su devojčice odlazile na suprotne strane gde će se, jednom, svi zajedno sresti.
– Mogao bih da počnem od vremena kada smo dobijali pakete UNRRA i kad smo nosili štofane, prekrajane, nabudđene pantalone. Mada je početak manogo, mnogo ranije. Toliko ranije da je i sad.
Autor: mraliester
