Subota popodne, žurim da održim privatno dogovoreni čas iz poslovne logistike sa Marijanom. Inače, po glasu od prethodnog dana reklo bi se da je Marijana gospođa od možda nekih 35 godina koja je veoma ambiciozna i željna znanja pa je zbog unapređenja na poslu upisala fakultet. Ništa neobično, i ranije sam davao privatno časove, ali nikad nisam kasnio. Nervira me gužva u busu na liniji 25. Hm…da li poslati sms? Saljem sms sa izvinjenje. Naglašavam da prvi put kasnim i da me to užasno nervira. Minuti kao godine, autobus kao špuž tetura od stanice do stanice. Telefon zvoni, oh pa to je Marijana, njen prijatan glas, prihvatanje mog izvinjenja i odobravanjeme trenutno smiruju. Napokon stanica, izlazim… izgužvan, ugažen i izgruvan od mase ljudi, ali ipak srećan što se približavam zgradi u kojoj stanuje Marijana. Razmišljam o transportnim dijagramima, zadacima.. i napokon novcu koga nikad dosta…a koji mi je preko potrebam. U tom trenutku ni slutio nisam da će naša saradnja otići tako daleko, duboko i slasno… i da će svako sa svoje strane imati ulogu učenika i predavača.
Zvonce, jedan, dva… cak.. otkučavaju se vrta stana sa petog sprata. Preda mnom se ukaza silueta jako elegantne žene… a potom blažen osmeh, svetle zelene oči koje se cakle i pružena ruka propraćena nežnim rečima, „Dobro došao, ja sam Marijana“ sa punih sočnih crvenih usana na trenutak me zbunila. Promrsih „Drago mi je, Bojan“ a pogled mi ostade na bujnim grudima koje je isticao crni bodi sa dubokim dekloteom. „Uđi Bojane, na pravom si mestu“. Sve se nešto mislim „pravom za šta. Auuuu ko će se ovde skoncentrisati na transport“. Sledio sam je, i gledao kako se izazovno njišu njeni kukovi, a helanke ocrtavaju savršenu guzu bez trunke celulita. Stan kao iz snova, dama je imućna, dobro situirana i pazi o sebi i svom izgledu maksimalno. Kroz mozak milion informacija prolazi. Na brzinu hvatam sve više detalja, upijam što god mogu, ali od njenog dupeta pogled odvojiti ne mogu.
Čujem reči „ovde ćemo“ u dnevnom boravku, „u radnoj sobi mi je mali nered“. Sve se nešto premišljam, da ću u boksericama da napravim „veliki nered“ već od sad, jer se nisam praznio deset dana. Pokušavam da se skoncentrišem i saberem misli. Ubeđujem sebe da sam tu isključivo radi časa i posla. A ona me prek**a: „Može kafa?“ „Da, hvala. Može slađa“ brzo kažem, skoro u jednom dahu. A ona kroz osmeh. „Slađa ne može, ali može obična sa kockicama čokolade“ Veruj mi biće bolja od slađe. „Ne sumnjam“ rekoh. Kafa je gotova, sela je preko puta mene i počela neobavezan razgovor, o motivima i naporima zbog kojih sada studira faks. Počeo sam pregledati njene papire, beleške i zadatke sa vežbi, polako se pripremamo za čas. Kafa popijena, čokolada joj se istopila na prstima, oh kako ih izazovno sisa usnama, vrelim… Moje usne se već suše, a u boksericama osećam napetost, kurac mi se diže polako. Osećam ne može se uspraviti ali me užasno iritira jer je presavijen na pola. Pući će. Meškoljim se i osećam da to isto i Marijana snima krajičkom oka. Seda pored mene navodno da me bolje prati. Osećam miris njene crne kose, dah sveže popijene kafe, duboke uzdisaje koji napinju njene dojke i pluća. Prstom dodiruje moj prst i pokazuje na zadatak koji nije jasan… počinjem… ali i kurac je počeo da mahnito skaće…uspravio se… i sada je uh… kao kamen čvrst… očigledno je da ga može videti jer sedimo za stolom… njena desna ruka na papiru i moja desna… levu spušta na stolicu, dodiruje svoje koleno, a onda tim istim kolenom dodiruje i moje. Uh…prošla me je jeza celim telom, nastavljam da pišem brojke, pa križam, osećam da mi se krv nalila i u obraze ali i u umuškost, razmišljam gde je njena ruka, naginje se malo napred, kao da bolje vidi, a onda…odjednom… žestoko mi levom rukom steže i kurac i jaja u gomilu uz reči… „dobar si profesor. Hoću da vidim kakav si jebač…. hajde da te sredim a onda ćeš na polagano da mi opet sve ovo objasniš“
