Bogdancev je sa cetvoricom ruskih vojnika trazio smestaj u nekoj od zgrada sada vec gotovo sasvim razrusenog grada.Komandant 53. divizije Crvene armije,Jurij Goldorukin,dao je dozvolu svim svojim vojnicima du u narednih nekoliko meseci svom imovinom nemackog naroda u Berlinu mogu raspolagati kao svojom.Zastali su pred jednom dosta dobro ocuvanom visespratnicom i usli na glavni ulaz pazeci da izbegnu gomilu razbijenog stakla pored ulaznih vrata.“Izgleda da smo u nekom burzujskom naselju.Ima da prespavam ovde kapitulaciju.Dozvoljavate li,vodnice?““Pa valjda smo nakon dve hiljade kilometara neprekidnog marsa i zasluzili da se malo odmorimo,Denikin.I ne pravite vi od mene bauka ovde.Cek,cek,iz koje ste ono vi jedinice?27. oklopna?Dobro se secam za sta ste vi i vasi drugovi bili zaduzeni kod Staljingrada.“ „Pa dabome,kad je NKVD ostao bez ljudstva,neko je morao i to da radi.Uostalom,sve je bilo po zamisli vrhovne komande.A i otkud vam bas sad to pade na pamet,vodnice?Ta opustite se malo.““Znam ja sta je vase opustanje.Verovatno cete sad da se izivljavate nad nekom Nemicom,a posle…““Dosta!“Prekide ga Kaplinski.“Sta,a tebi kao ne bi bilo milo da pojebes neku fasisticku kurvu,mozda bas zenu jednog od onih sadista iz Ausvica ili Buhenvalda,ili vojnika koji su ti streljali sestru u Minsku?I ne persiraj vise,ides mi na zivce.“
Denikin je cutao.Nastavili su da se umornim koracima penju uz stepenice.Pokucali su na prva vrata na koja su naisli.“Ima li koga?“Prodera se Kaplinski.“Otvaraj!“Culi su kako neko bojazljivo prilazi i otkljucava vrata.Bila je to neka debeljuskasta starica.Odmah su usli,odgurnvsi je u stranu.“Je li ti ostalo sta hrane,baba?“Upita jedan od vojnika.Svi su,sem Kaplinskog koji je bio najstariji,dosta dobro znali nemacki,koji je tokom tridesetih bio obavezan predmet u vecini sovjetskih skola.“Nemam vise nista,deco.Dolazili su vasi drugovi pre oko tri sata,i odneli sve sto je preostalo,nekoliko kriski hleba i par litara mleka.““Pretrazite stan,momci.Imate dozvolu da zaplenite sve sto nam moze biti od koristi.“,naredi Denikin.“Ovde cini mi se ima dovoljno mesta za mene i Aljosu.Vas trojica potrazite prenociste na drugom ili trecem spratu.Ponesite nam nesto hrane,ako nadjete.“Nakon sto su zavrsili pretragu stana,i uverili se da starica nije lagala,tri vojnika cu izasla iz stana.Popeli su se na sledeci sprat,i zakucali na prva vrata koja su videli.Niko nije odgovorio.Kaplinski se udaljio tri cetiri koraka od vrata i zaleteo se svom snagom pokusavajuci da provali u stan.Nakon tri cetiri pokusaja,i uz Griskinu pomoc,vrata su pocela da popustaju.Usli su u stan.Bogdancev je,kao najmladji,uvek ulazio poslednji.Bilo mu je tek osamnaest godina,i mobilisan je relativno skoro,nakon oslobodjenja Minska.Enterijer klasico nemacki,sa kruzno rasporedjenim namestajem,i luksuznim,mada prljavim tepihom u sredini.Sto je bio postavljen pored desnog zida,a sa prozora se mogla videti mala kolona tenkova koja se kretala prema centru grada.Iz jedne od susednih soba izasla je jedna mlada i lepa plavokosa devojka.“Ovde necete naci hranu…“Rekla je tihim i bojazljivim glasom.“Vojnici koji su danas dolazili su sve odneli.“Bila je vidno uplasena.
nastavice se
