Civilizacije ljudi su živele na grupi planeta , poznate kao 12 kolonija. U ratu smo sa kibernetičkom rasom koju smo sami stvorili. Poznati su kao sajlonci. Uz pomoć čoveka Gajusa Baltara sajlonci su nam zadali razarajući udar I uništili većinu naše populacije.
Od bilionske populacije ljudi preživelo nas je samo oko 50 000. Raspoređeni smo na civilne svemirske brodove I lutamo nepoznatim galaksijama. Jedini vojni brod je Battlestar Galactica sa oficirom Williamom Adamom. U potrazi smo za zemljom. Postoji mit da je jedno od 13 plemena otišlo jako daleko I pronašlo zemlju.
Ja sam Kara I vrti mi se u glavi. Upravo igramo poker . Varam naravno . Kao I uvek. Joe je sve crveniji u licu . Odjednom stolica leti. A ja visim u vazduhu. Crnac visok 2 metra me drži za vrat.
Ne mogu da prestanem da se smejem. Šutam ga u jaja I razbijam mu flašu viskija o glavu. U tom ulazi oficir. Ne mogu da salutiram jer se ljuljam . “ Završila bi u zatvoru , da nemam jedan važan zadatak za tebe. “ proderao se. “ Javi mi se kad se otrezniš. “ Okrenuo se od mene sa gađenjem.
Padam preko velikog crnca . Posle nekog vremena dovodim se u red I dobijam zadatak da pokušam da spasem preostalu grupu pobunjenika na Caprici.
Caprica je konačno naša, osvetili smo se ljudima za godine iskorišćavanja i ugnjetavanja. Mi Centurioni slobodno koračamo po svih 12 kolonija. Šačica ljudi je ostala bez šanse da se izvuče. Javljeno mi je da sa svojom grupom proverim sumjivo kretanje i upad letilice u sektoru 8.
Mi smo stari modeli, ne tako gracioznog izgleda, ali veoma jaki i dobro opremljeni, ja sam samo jedan u nizu naših eksperimenata da se približimo ljudima te posedujem svest i razum, a ono što me izdvaja od sličnih Centurion modela je da osećam.
Caprica je sva u šumama ali to nama ne predstavlja problem, iskreno mislim da samo mene pogadja ova dosadna kiša koja ne prestaje da pada od kako sam rasporedjen ovde, tako mi i treba kada sam pristao na taj eksperiment sa osećanjima. Ah, opet se nerviram a to nije svojstevno robotima.
Konačno stižemo na odredište. Deluje mirno ali moji senzori detektuju znake života kraj Vipera koji su naši oborili uz, kako je izgledalo, puno puno borbe. Dajem signal ostalima da stanu i približavam se lagano. Čujem ubrzano disanje i repetiranje pištolja, predosećam borbu, ali me nešto vuče da pridjem. To disanje javlja u meni neki čudan, do sada ne doživljen osećaj. Provirujem i par hitaca me pogadja direkt u glavu. Ah, sad i glavobolju osećam. Na moje iznenadjenje sa druge strane je ženski pilot. Ranjena je. Podvezala je nogu ali krv i dalje curi. Gleda u mene i pada u nesvest, a pištolj joj ispada iz ruke. Posmatram je. Kombinezon joj je rascepan a gole grudi joj vire iz njega. Oh kako su samo nežne I bele. Pitam se zašto to u opšte primećujem, može biti da je sve vezano za taj glupi eksperiment.
Prilazim joj oprezno i stavljam ruku na njeno telo. Odjednom onaj metalni dodatak koji mi večito smeta medju nogama dok hodam je krenuo da se ispravlja i podiže. Obuzima me neka vrelina od svega ovoga. Guram ali neće da se spusti. Prekrivam joj kombinezon, stavljam na rame i odnosim nazad u komandni centar kako mi je i naredjeno.
Mislim da nikad neću pričtati ostalima šta mi se desilo, ako je neki kvar mogli bi da me bace u staro gvoždje.
Otvaram oči. U jebemu centurion me nosi na ramenu. Gde mi je pištolj ? Oduzet. Koji mu je kurac ? Unosi me u neko malo skladište njihovih šugavih rezervnih delova. Polaže me na neki sto.
Sad ga tek bolje vidim. Ono njegovo crveno svetlo umesto oka ide levo desno ali je usmereno ka mom polunagom telu. Jebo te , šta mu je to između nogu ? Ovo nisam videla nikad kod ovih konzervi.
Uzdignuti čvrsti deo dug pola metra, od metala. Cakli se I presijava, iako je polumrak u prostoriji. Da mu nije to kurac ? E jebemu život , stalno prave nove serije ovih krtija. Nešto mi je sav ustreptao. Trebao je da me odnese , predpostavljam u neki komadni centar a ne ovako da me proučava.
Ogroman je naspram mene. Široka metalna ramena, ogromne šake. Svukao mi je polako pantalone . Nežno mi previo ranu. A onda sasvim neočekivano je počeo da mi skida I male pamučne sive bokserice.
“ Aaaaaa ne ! “ povukla sam se unazad. Fiksirao me svojim crvenim svetlom umesto oka I vratio na mesto. Nisam imala oružje. Ležala sam, drhteći ,gola ispred ogromnog centuriona sa kopljem širokim kao muška ruka.
Leži preda mnom na metalnom stolu. Potpuno je gola. Prilazim joj i vezujem ruke za metalne držače kako ne bi pobegla. Skeniram je i očitavam da joj se puls drastično ubrzao. Uznemirena je, verovatno i uplašena. Odjednom, ono čudo medju mojim nogama kreće da vibrira a iz sitnih rupica svuda po njemu kreće da izlazi neka tečnost u obliku gela. Počinjem da osećam neku čudnu uznemirenost, mora da je od tih glupih vibracija koje se lagano ubrzavaju.
Moji toplotni senzori očitavaju nagle promene temperature na njenom telu u preponskom delu. Ona kreće da uvija svoje telo, a temperatura joj raste. Približavam se kako bih preciznije očitao temperaturu, a iz njenog tela kreću da cure neke tečnosti. Ali sada kao da ne želi da pobegne od mene, kao da želi da joj se još više približim. Nisam siguran o čemu se radi, ali prilazim joj sve bliže i prislanjam svoj vibrirajući deo na veću od rupa na njenom telu koja se nalazi medju njenim nogama.
Osetim kako se lagano širi u tom predelu a tečnost iz nje kreće da curi. Mislio sam prvo da se pokvarila, ali sam se setio da nije robot i da tako nešto verovatno nije moguće. Pušta neke zvuke, slične cviljenju životinja, i osetim kako se lagano nabija na vibrirajući deo. Odjednom metalni deo kreće samostalno da se produžava i skuplja, ulazeći i izlazeći naizmenično iz njene vlažne rupe. Njeno uzdisanje počinje da bude sve jače i jače, a metalni deo se lagano proširuje, kao i rupa na njenom telu.
Odjednom, u trenutku kada je bio van njenog tela ona podiže noge u vis, i pri povratku metalni deo završava u njenoj drugoj, nekako užoj i manjoj rupi. Sredstvo za podmazivanje automatski izlazi i čini da prodire u nju sa lakoćom.
Telo joj je znojavo a miris tečnosti koja curi iz njene veće rupe je neverovatne jačine. Uzdisanje prelazi u vrištanje kako se metalni deo proširuje i širi njenu manju rupu gotovo do granice pucanja. Iznenadjuje me izdržljivost njenog tela, a i to što mi se čini da veoma uživa u ovome što je naporno za njeno telo. Brzina naizmeničnih ulazaka i izlazaka u njeno telo se povećava, a njeno telo se trese od silnih naleta. U jednom trenutku je toliko jako jauknula da su moji senzori poludeli, a iz njene prednje veće rupe je poletela čudna tečnost i isprskala me po oklopu.
Metalni deo se automatski izvukao iz nje, a ona je ostala da leži na stolu tresući se.
Posmatrao sam je, bila je znojava, ali nekako zadovoljna. Miris njene tekućine koji je završio na meni bio je tako jak i ostavio takav utisak da sam odlučio da ga ne perem skoro.
Znao sam da je sve ovo deo nekog eksperimenta koji moji pretpostavljeni čine, ali sam znao da je ono što osetim nešto jedinstveno, nešto što nijedan drugi centurion ne može. Pitao sam se šta dalje da radim sa njom, i šta su planirali moji pretpostavljeni.
Obuzelo me neko čudno osećanje u vezi nje. Ne sme ništa lose da joj se dogodi. Sakriću je I spasiti.
Autor: ivafoto
