Petak. Ni po čemu različit od drugih. Jedina dobra stvar je što sa njim završava radna nedelja. I problem – šta i gde preko vikenda.
Noć se uveliko spustila na grad, donevši maglu sa prljavim vazduhom. Da čovek od velike količine smoga ne može ni disati. Mojoj devojci i meni bilo je ubitačno dosadno u stanu. Na televiziji nije bilo ništa zanimljivo, a nismo bili baš mnogo raspoloženi za muziku, niti smo hteli da preturamo po gomili kaseta i ploča, jer sigurno bi na kraju odustali. Čista mrtvaja. A dese se u životu i takvi dani. Skuvao sam kafu tek da bi nešto radili.
– Hajdemo u “Baron”, – odjednom je predložila, zbunivši i tišinu u kojoj smo kunjali, – nismo nikad bili tamo.
– Bojim se da će nas mnogo koštati.
– Nema veze, jednom se živi.
– Hej, stvarno si otkačila. Pa, vidiš valjda kakvo je vreme napolju. Pitanje je i da li bismo uopšte i stigli tamo. Putevi su zavejani, a leda po putu koliko hoćeš.
– Ne seri, ljubavi. I po gorem vremenu smo znali ići i dalje od Zlatibora. Treba li da te podsećam na to?
Nije trebalo dalje ništa da kažem, pošto je sve bilo jasno. Iz istih stopa smo seli u kola i uputili se ka Zlatiboru, u ekskluzivni i preskupi noćni bar “Baron”. Moram priznati da smo se jedva probili kroz sneg koji je ovaj januar dobro upamtio.
Pošto u tom baru nismo nikada bili, utoliko nam je bilo interesantnije nego da smo ostali stanu, ili u najgorem slučaju da smo izašli u neki od ofucanih kafića u gradu koji su nam već prilično dosadili. Već pri samom ulasku u bar stekli smo utisak u stilu: “Kako je ovde lepo”, ali malo kasnije smo shvatili suštinu. Razlika u odnosu na slične kafiće je bila samo u enterijeru i cenama, dok je provod bio isti.
Prelazeći preko podijuma za igru koga su neprekidno rešetali mnogobrojni reflektori, osmatrali smo goste. Uglavnom “krem” društvo. Bilo ih je prilično malo, tako da smo odmah zauzeli jedan sto leđima okrenuti uzdignutom ćošetu za živu svirku. Pripremljeni instrumenti su nagovaštavali da postoji mogućnost još jedne zanimacije, osim cevčenja piva. Muzika koja je dopirala iz nekoliko zvučnika veličine omanjeg ormana bila je preglasna za normalan razgovor, tako da smo, uglavnom, ćutali i zverali po baru kao da nekoga tražimo.
Naručismo po pivo. Sve više gostiju je dolazilo. Zaključili smo da se radi o gostima iz obližnjeg hotela “PALISAD”.
Moja devojka se, osmatrajući teren po baru, najednom uzvrpoljila. Kao da joj je ušao crv u guzicu.
– Šta ti je, pobogu? – upitao sam.
– Sačekaj još malo, pa ću ti reći. Budi siguran u to.
To je bio sav njen odgovor.
Već sam počeo da razmišljam o propaloj večeri. Pošto je ona i dalje zurila u goste, pridružio sam se.
Počeli su da padaju komentari. Za stolom do nas, četiri devojke. Našminkane, doterane, što u miniću, što u pantalonama, ali ružne i neizgledne. Neverovatno sa koliko malo ukusa su izašle u noćni život. Ni oraha da im jedeš iz ruku. Počeli smo da se smejemo. Malo je nedostajalo da počnemo da im dobacujemo.
U jednom momentu kao da me je struja drmnula, pogledao sam prema ulazu. Ulazila je jedna devojka, savršeno obučena, u kompletu sa pantalonama i sakoom, dostojanstvenog držanja. Hodala je polako gledajući ispred sebe. Neka druga devojka je bukvalno trčkarala za njom uporno joj nešto objašnjavajući rukama. Dotična se nije obazirala na nju.
Pratio sam je pogledom, vođen nekakvom neobjašnjivošću. Dogodilo se što sam i očekivao. Okrenula je glavu prema meni. Mislim da su nam se zenice sudarile od preterane direktnosti. Zastala je na trenutak, a zatim nastavila ka stolu za koji je već sela njena drugarica. Bila je zaista lepa, što je i moja Danijela kasnije sama potvrdila. Skromno našminkana zračila je nečim veoma nedokučivim.
– E, sad mogu da ti kažem, – prekinula me je Danijela, – ovde je tip čoveka koga obožavam. Pošto vidim da si se ti tako dobro primio na nju, ti nju šacuj, a ja ću njega. Tako nećemo jedno drugom prebacivati. Važi?
Složio sam se. Pogledao sam prema osobi koja me je naglo zainteresovala i iznenadio se. Smešila se i mahala mi. Uzvratio sam joj na insistiranje moje devojke, dok je njen pogled bio uperen u jedan ćošak, gde je sedelo poveće muško društvo.
Povremeno smo ćaskali, a povremeno održavali gestikulacioni i vizuelni kontakt sa našim duhovnim partnerima. Naravno, jedno piće bilo je malo, pa su pale čak još dve ture. Danijela je bila izuzetno raspoložena, što me je radovalo i učinilo celokupni utisak za to veče kompletnim. Svirka neke grupe sa strane takođe je bila odlična, što me je prijatno iznenadilo.
Ali, došlo je vreme i da se otkriju karte. Neočekivano, Danijela me je upoznala sa gitaristom, čovekom sa kojim se ustvari čitavo veče i domunđavala. Bio je veoma učtiv, a iz njihovog kraćeg razgovora sam zaključio da se poznaju od ranije, što mi je i sama priznala. Nisam se mnogo uzbudio zbog toga, smatrajući nebitnim, jer sve je ovo bila naša igra. Čak mi se tip i svideo.
Međutim, situacija se naglo počela menjati. Kad je moja Danijela ustala i pošla ka toaletu, još neko je ustao i pošao za njom. Da, kao po dogovoru, ka toaletu se uputila i moja naznanka, dok je njena drugarica pratila moju reakciju. Naravno, ispratio sam je pogledom mada se nije ni osvrnula ka meni. Čekao sam sa nestrpljenjem razvoj događaja. Nakon par minuta, došla je moja devojka vidno uzbuđena.
– Jebote, ovo postaje ozbiljno, – rekla je.
– Što? Šta je bilo? Jesi li je videla?
– Ma šta videla! Čekala je da izađem i pitala me za tebe.
– A je l’? – našalio sam se, – a šta je pitala?
– Šta si mi ti? Ja rekla, rođak. Samo što nije vrisnula od uradi, čoveče? zadovoljstva, ali kad me je pitala do kada smo na Zlatiboru, razočarala se. Šta joj to
– Ništa, sem osmeha, nazdravljanja čašom, i nekoliko dugih pogleda.
– Dovoljno.
Dok smo pričali, neznanka se vratila za svoj sto. Krajičkom oka sam primetio da vrlo uzbuđeno razgovara sa drugaricom. Rukama je pokazivala ka meni i nešto objašnjavala. Očigledno da sam bio tema broj jedan.
– Vreme je, dragi moj, da upropastim ovo veče i nama i njoj. Ionako je prilično kasno. Koliko je sati?
– Tri.
– Vidiš, onaj momak s kojim sam te upoznala, to je moj bivši dečko koga sam ostavila zbog tebe.
– Divno, sad mi kažeš. Izvini, ali ovo je trebalo da bude fer igra. Podvalioa si mi.
– To sad više nije bitno. Želim da me poljubiš, i to sad kad nas oboje gledaju.
Pogledao sam po prostoriji. Bila je u pravu. Zagrlio sam je i pružio joj jedan dug i topao poljubac koji se za tren pretvorio u ljubavnički. Kao po komandi, neznanka i njena drugarica su bukvalno demonstrativno napustile bar. Iz njenih očiju siktao je bes. Verovatno je bila uvređena što mi je poklonila toliko prijatnih trenutaka živeći u nadi da ću joj prići ili tako nešto.
Takođe, i Danijelin bivši dečko nam je okrenuo leđa i naručio još jedno piće, valjda da se previše ne rastuži, a mi smo kao neka vrsta pobednika u svemu tome izašli zagrljeni iz bara.
Planinska hladnoća i sneg u ogromnim količinama, osvestio nas je. Celim putem nismo ništa pričali. Negde, u nekom uglu srca mi je bilo pomalo žao što je baš tako moralo ispasti, ali sve je to život.
Autor: Vladimir Rapčenko
