Ta sočna, pihtijasta masa, sa preslatkom voćkom u sredini, u svim veličinama i oblicima, a bez nekog određenog oblika, što budi i razara svih pet čula, i usput otvara često; što tera u ludilo i baca u očaj, a ne može se ni odbiti ni odbaciti; tako puna a tako prazna, tako ljupka a tako užasna; taj drhtaj što se uvukao u svaki nerv i svaku poru; taj prirodni fenomen kojeg niko do kraja nije objasnio; predmet sjaja i čistote koji je ušao u sva umetnička dela; taj simbol lepote, ženskosti i ženstvenosti, razlog i potreba, istina i obmana; požuda, strast i sujeta što ženi znači sve (muškarcu i više); ta divlja zver što se podjednako slatko i smeje i plače; taj ponos i sjaj bez početka i kraja; taj cvet koji se večito bere, i na javi i u snu; to puščano zrno što ubija i tera na zločin; taj zametak što sam sebe začinje i porađa veru i nadu u sam smisao života; taj nepresušni bol i nedokučiva sreća; ta…
Dojka.
Eto je tu… na tebi… tvoja je… samo tvoja, i ničija više.
Ta prijateljica sa kojom se družiš, i maziš, u dugim i besanim noćima. Ona, koja te nikada nije ostavila samu, koja te nikada nije izdala, nikada prevarila, nikad slagala. One uvek ostaju verne, a koliko je samo ratova izbilo, i koliko ljudi izginulo, i koliko se duša napatilo, sve zbog njih. I koliko je umetničkih dela nastalo o njima, dela neprevaziđene vrednosti i lepote. Briga te za to, jer ti svako jutro, u cik zore, ustaneš i sedneš za pisaći sto. I pišeš neke kratke priče, svoje male slatke izmišljotine, sakupljaš jad i čemer, pevaš pesme koje niko neće čitati, i pritom gledaš u ogledalo, u taj pupoljak na dojci, a ruka piše sama. Razgovarate, šapućete, smeškate se jedna drugoj… ona šapuće, ti pišeš. I jedina zamena za nju je – ona druga, opet…
Dojka.
Njih dve, ti treća, i sve zajedno – ti, sama.
Nosiš na njima mnogo prstiju, i mnogo usana, i laži, i prevara, i obmana, i toliko prolivenog pića, i još više prolivenih suza. One, te tvoje prijateljice, bile su ključ za sve kuće i sva srca. Vodile su te po svetu nemorala, svetu za koji si bila građena, ali ne i pripremljena. I dok je srce govorilo: “Idi… ne boj se… uspećeš sigurno…!” – one, te tvoje tople i lepe sapatnice, šaputale su: “Nemoj, pogrešićeš. Oni te lažu, hoće samo da te iskoriste, ti im ne značiš ništa…” Od galame srca nisi čula šapat dojki. Ma, kakva galama, to je bio krik kome nisi mogla da se otmeš. A i ko bi, pored živog, mladog i nestašnog srca, slušao šapat vreće žlezda, i njihov nemušti govor? Pa učili su te slušaš srce, da srce jedino zna da voli, da srce treba poklanjati drugome, da srcu treba verovati. Srce je bilo veselo, a patila je duša, i patila je, svaka za sebe…
Dojka.
Trpe i praštaju ti sve, jer te neizmerno vole.
I koliko god je bilo magle u očima, nedorečenosti na usnama, još više je bilo svetla na njima – na dojkama. Svaka dojka jedna Vasiona, upija svetlost da ti obasja put, a ti bežiš u mrtvilo. Molile su za tebe, patile zbog tebe, plakale umesto tebe, i zvale te da se vratiš sebi i njima – dojkama. Tada ih ni jednom nisi pomazila, nisi ih osećala kao one tebe što su osećale, nisi im se poverila, ni obratila. Baš ni jednom. A bio je dovoljan samo drhtaj, koje bi osetile samo one, i niko drugi. Divlje jagode sušile su se na grudima, a pelin je cvetao u njiima. One luče med da te, kao pčelu, privuku uz sebe, a tebi se žuč čini slađim. Ni smiraj dana, ni svežina jutra, ni potreba za ljubavlju, nisu te mogli prisiliti da čuješ kako plače…
Dojka.
Evo je opet pred tobom, u sumorno i hladno jutro.
Izjadaj joj se, kaži joj sve što te muči, razumeće te. Ona će svaku kap čemera, tebi za ljubav, pretvoriti u zrnce šećera. Iz komšiluka ti dolazi dečak-čovek, ili čovek-dečak, sa tek tridesetak pisanih, i hiljade nepriznatih godina u sebi; bled, ispijen od bolesti, kao sićušna avet ulazi u tvoju sobu. Instinktivno polaziš rukom da je sakriješ. “Ne! Zar sad da me sakriješ? A toliki su me grizli i proždirali! Davala si me ljudima i neljudima, a pred njim me kriješ! Poslušaj me bar jednom, bar ovaj put! Pusti da ja govorim, da bar sada moja bude poslednja”. Ovaj šapat si čula. Je li to bila savest? Ne, to je bila ona. Pre ili kasnije, morala je da progovori…
Dojka.
Ne okreći glavu, pruži joj priliku.
Puštaš dečaka-čoveka, ili čoveka-dečaka, da te gleda znatiželjno, onako dečački, onako čovečanski. Uspostavljaš razgovor sa njim i puštaš ga da te mazi po medenjakdojci, i čuješ kako dojka šapuće: “Najzad! Najzad prave ruke na meni, najzad iskrena duša, najzad…” I čuješ neizgovorene reči zahvalnosti, i njegove i njene. Grliš ga uz sebe i greješ ga svojim prijateljicama, koje si, najzad, počela da slušaš. On, taj mali mrav ulazi pod tvoju kožu, udiše miris dojki, miris vetra, slasti i tišine, miris koji mu one nesebično daruju. Svakoj posebno dao je ime. Leva će biti: Zorica, tako mu se zvala sestra, a desna: Jelena, ime njegove majke. Obe su poginule u ratu, i sada su opet obe bile tu, pred ovim toplim, plavim očima. Živa slika nežive stvarnosti. Tebe je, bar za trenutak, usrećio on, a njega…
Dojka.
Ta fina, pihtijasta masa…
Noćima i jutrima si ga zadajala iznova, nudeći mu mir u duši, i varljivu nadu. Ljubila si mrtvog čoveka, iskrenije od hiljade živih. A kada je umro plakale ste sve tri zajedno: Zorica, Jelena, i ti, biće bez imena. Ostavio je potpis svoje majke, i svoje sestre, koje si dala da se istetoviraju, i to je jedini bol za koji su ti dojke iskreno bile zahvalne. I sada, dok pišeš još jednu od svoji bezbroj priča, gledaš u ogledalu kako ti se ljupko smeši…
Dojka.
