Evo završilo se i matursko veče.Srednju školu sam završio.Dele nam diplome.Mene peče u grlu.
Znam da se naš mali razred rastaje.Sve lepo i nezaboravno je prošlo,ljudi postajemo.A i zaista smo se raspršili.Miki je otišao u London.Ivan i Stevan su se vratili u rodnu Banja Luku.Moja devojka…
Žaklina je otišla kod majke da živi u Skoplje.Posvađali smo se.I eto…A ne znam kako to.Nisam imao zle namere.Samo…samo da je čula od mene još jednu rečenicu.Nikad to sebi neću oprostiti.Zbogom Žaklina.
Tri godine gluvarim.Posla nema.A nemamo para za studije.Odličan sam đak bio.Mama radi u nekoj lošoj firmi.
A tata je penzioner.Ceo život je ovu zemlju gradio.A sad ništa nema.“Imam tebe sine i Jovu,šta će mi više“.
Jovan je moj stariji brat.Živi u Kikindi,tamo se i oženio.Pesma kaže:“Kad dođu teški dani,kad odu svi jarani…“
Smislim od dosade da upišem kurs Engleskog jezika.Ingliš znam odlično ali nije na odmet.Možda ću i nekog upoznati.I zaista ispred mene u klupi zanosna plavuša.Kosa kraća talasasta.Lepa?…Anđeo sa neba.
Čisto lice.A tek struk.Guza.Sike.Jača trojka,valjda šta ja znam.Beli zdravi zubi.Zavidim momku koji je ima.
U pauzi mi je prišla da cigaretu zapali.Marija se zove.Pričamo.Smeje se.A ja znam da animiram svakog, i muško i žensko.Zato sam bio omiljen u razredu.Drugi dan mi je predložila da je podučavam Engleski.Vidi da ja jako dobro znam.E bene,ja obećam kao iz puške.I knjige ću joj nabaviti.“Super“!Seva ona očima,oduševljena.
Vraćam se kući sretan.Idem na mlazni pogon.Kako žensko može da muškarcu da toliku snagu?
A za ove tri godine.Uhvatila me neka seta.Melanholija.Pobrkao sam lončiće.Nigde društva,nove ljubavi.Kad već ne studiram voleo bih imati posao.Ženu svoju.Od brige me malo kosa napušta,malo samo.A subotom mi najgore.Svadbe.
Đetići slave.Znam da svak svog voli.Ali urlanje sirena od auta.Pucnjava kao rat da je.Grmi Kalašnjikov.Svaki metak kao da se u mene urezuje.Da dokažu kako se njihov iz junačke kuće, oženio.Ih.Prikočite malo braćo
Đetići.Neko je možda bolestan.Nekome je neko umro.Neko je tužan.Samo da se vaši žene?To je glavno.
Ne treba nikom drugom ni posla,devojke,žene.Ne možemo svi komunisti biti.Snašao sam se.Stavim slušalice i odvrnem muziku.Samo ženske vokale.Često me uspava Madona,Šakira,Dragana….
Dolazim sretan na predavanje.Opet ću Mariju videti.Kad tamo.Sve mi se srušilo.I okrenulo.Ona u klupi sa momkom sedi.Ne gleda me.Pričaju, smeju se.On visok ,pa skoro plav.Kraća kosa.Znam ga.Vozi BMW.To je sin nekog krivorepog Mirka.Đubre taj Mirko.Stara obogaćena komunjara.“Tiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiito, a Tiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiito,a drug
Tiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiito“,uvije on kao i svi takvi.A koliko bi puta to ime spomenuo tako su mu i pare u ruke padale.
Dolazim očajan kući.Noć,zaspati ne mogu.Prvo sam ljut na tog momka.Miraš se zove.Smrdljivi smrad.
Da mogu skočio bih,rukama bi ga davio.Stežem rukama jako jorgan.Napet sam k’o struna.A ljut sam i na sebe.Zašto obećavam olako nekome nešto,a niti je znam niti poznajem?Pa se onda na nju ljutim.“ A njoj ,sutra ću grubo prići“.
Reći ću joj:“Znači ja da te podučavam,a ovaj picopevac da te jebe“!Teško dišem.Mari ona,boli je pička za sve.
Ima momka,sama nije.Bogat ,dobra kola.Kuca tri sata.Malaksavam.Sine mi ideja!A što da ne preotmem curu, komunjari.Đetiću da je otmem.Jer i oni otimaju.Krče sebi put štitom sa petokrakom.Ali ona njega voli.Ma šta voli.Zbog auta.“On je prazan,on je glup,al’ auto vozi skup“,tako Bora Čorba kaže.Odlučim se.
Oteću je po svaku cenu.Ako Bog dadne i sreća junačka.Zaspem.
Ujutro kujem plan i doručkujem.Na radiju pesma kao poručena.Od stare grupe „S vremena na vreme“.
Pesma je“Karavan“:
Oteću je dina mi kao zdrava bol oteću je nek’ je jaran po sto puta moj.
Uma uma uma da,kaaravaan
uma uma uma da ma ..ša.. lah.
Popodne sretnem Mariju.Kažem:“Kako si danas lepa“.Ona se smejulji.Odvedem je u biblioteku.Dam joj one knjige i vežbamo Engleski.Krenemo napolje.Kad,provala oblaka.Mi otišli u jedan haustor.Ne da grmi,nego rastura.Ona se stisla uz mene.Boji se.Malo se stišalo.Pogledamo se i poljubimo spontano.Pa onda strasno i dugo.Ispekao sam ja „zanat“ sa lepom crnkom Žaklinom.Predložim da odemo kod mene.Roditelji mi otišli kod brata u Kikindu.A i da haljinu osuši.Suši se haljina.A mi goli na krevetu.Imao sam „okršaje“ sa Žaklinom.
Pa sad dajem gas do daske.Preoteh je.Šta bi mogao Miraš da joj priča?Ja sam hiljadu puta zanimljiviji.
Miraš joj priča kako ima stričeve mafijaše.Kako će od strica dobiti Porše.(Malo mu BMW što ima).
Kao ima stric toga.Daće malom nek se dete igra.Pu!Skota jebenoga.“Vidi kurca u slamenom šeširu“.
A za ovo saznao moj pobratim i školski drug Miki,Mihajlo Vukotić.Momak u Nikšiću rođen.Pravi, ali pravi Crnogorac.Da ne kažem plave krvi.A i da kažem. Dve prababe mu bile kraljice.Jebite se sadašnji :“Tiiiiiiito“.“E, neka si im zavukao.Pozlatio se.E, neka si,fukari.Majku im njihovu komunjarsku,džabalebarošku.“Piše E mailom Miki meni.Zove mene i Mariju u London.Troškove on snosi.A učenik generacije se snašao u Londonu.Da ja imam smisao za biznis kao on.Polako mu sve krenulo.A vidi ti šta naš čovek može, sve može.A tamo hladni vetrovi duvaju.Treba se izboriti.Jakati se.Ne kao ovde:“Tiiiiiiiiiito“.
Idemo taksijem do busa.Taksi malo usporava.Stoji Miraš pored auta i blene u nas.Kao vo pečeni.
A kroz otvoreni prozor Marija mu dobaci:“Šipuga Miraše,ko te šiša“!Taksi ubrza.Vozač se smeje:
„Jebo ga BMW.Uštva.Svima nam se na kurac popeo.I takvi kao on“.Mirašu nije jasno šta ga snađe.
Onakav auto,lovan.Pa još je on iz junačke kuće stare.
Onda za Begeš.Pa u Peštu na avion.Marija govori Mađarski perfekt.Sletimo u London.Čeka nas Miki.Lepi mladić.Zdravi zubi i grgurava crna kosa.Srednjeg rasta.Miki još nema auto.Ne stiče se to tamo lako.Taksijem obilazimo London.Trafalgar.Dupli autobusi.Vestminster.Big Ben.
Uveče pijemo viski u njegovom stanu.Pravi viski.A ne što Mirašev otac uvozi.Iz Mongolije.
“ Uhvatio“ nas malo.Skidamo se goli.Kad sam vodio ljubav sa Marijom.Nije mi nikad pušila.
Mislio sam da ne voli.Ne bih ženu nikad terao da radi što ne želi.Tucamo se utroje.Prvo ja Mariju.
A ona puši Mikiju.Pa kontra.Pijem ostatak viskija.A Miki tuca Mariju na podu.Ona digla u vis lepe noge.
Vrišti, stenje,smeje se.Smejem se i ja.Sve je to lepo.To i Marija kaže.Sutra dolazi Mikijeva cura.
Dolazi Mikijeva devojka,Suzana.Ona je briljantni student menadžmenta.Mikijeva, i leva i desna ruka.
Ulazi ona,Suzana.Pa ona je crnkinja!Otac Englez,a majka iz Brazila.Crna ,gusta ,prava kosa.Ofarbani crveni pramenovi.Moderno nema šta.Malo širi nos i punije usne.Lepa.I onda mi u četvoro.
Dok Miki „obrađuje“ Mariju,ja sa Suzi.Sise osrednje.Ali guza!Baš kao u crnkinje.Lambada.
Ja joj ljubim obe polovine guze.Pa onda malo zagrizem.Nežno.Pa liznem.Pa sve isponova.Onda joj ljubim i ližem lepe noge ispod kolena.Kao da je sa plaže,preplanula.I prednju i zadnju stranu ljubim, i liskam.
Onda se ona otvara.Pička joj kao cvekla.Pa onda ja sa Marijom,a njih dvoje.Oboje smo u pozi 69.I oni isto.
Posle žestokog seksa,pijemo viski.Odmaramo.Kažem Mikiju:“ Da su nas sad videli oni „naši“dole“.
Miki kaže:“E,jebe mi se.Znam te tamo „patriote“.Vidi, mi smo zreli ljudi.Znamo šta hoćemo.Mi smo deo nove Evrope.Stasali smo na ulici sa pištaljkom.Znamo šta radimo.Želimo red i rad.A svako neka radi šta hoće i šta voli.Neko voli jabuke,a neko opet kruške“.Na to će Suzi:“Mi smo slobodni ljudi.
Volimo se i radimo šta nam prija.Šta je koga briga?Poštujemo se svi ovde.Miki mi je pričao o vama.
Radimo ono najbolje.Ništa ne bi bilo i da smo homoseksualci.A to nismo“.“Tako je“,svi se slažemo.
Miki kaže meni:“Na primer da sam oženjen i žena me prevari.Nisam Balkanac da tragično shvatim to.
Dobro nije prijatno.Ako i dalje samnom hoće.Prećutaću.A vratiću joj to sa nekom drugom ženom,ako mognem da je nađem“.
Miki kaže:“A evo i tamo nastupaju promene“.Jer veče kada mi sedimo i pričamo je: 5.oktobar 2000.god.
Miki i Suzi nas prate na avion.Suzana je stvarno opasno pametna devojka.Miki mi kaže:“Bojim se za tebe sad tamo.Miraš i njegovi će gledati da ti se osvete.Kad se najmanje nadaš.Znam ih dobro.
Kurve su to.Gledaće zvrčku da ti naprave“.Kažem ja:“Ne brini se pobratime.Klaćemo se i zubima ako treba.A promene su tamo,sve će se smiriti.Videćeš“!
Tako i bi.Uštve su se primirile.Zavukle se negde.Rovare samo.Promene.Ja sad i posao imam,dobro mi došlo znanje Engleskog.U dogledno vreme.Smisliću nešto.Kad bih se povezao sa Mikijem.
Biznis.Ali polako sve.Još smo ja i Marija zajedno.Dokle ćemo,ne znam to.Ona je pametna devojka.
Baš pametna i mila.Da je lujka,vuculja ili uličarka,e…ne znam da li bih je tada oteo onom nitkovu.
Ne obraćam pažnju više na svadbe.A zakleo sam se kada moja bude bila.Sa Marijom ili nekom drugom.
Niko neće smeti dirnuti sirenu na autu.A kamoli izvaditi pištolj.Pući će mu pivska flaša u glavu.Makar to i
Miki bio.
Još nešto o Mariji.Taman smo se nekako upoznali.Mislim na krevet.Sam početak naše veze.Ležimo na krevetu i pričamo nešto.Ja joj kažem:“Vi, Mađari imate lep običaj da….“A ona će:“A ne,to mi je mama…ja sam Crnogorka“!
Ako se koja ptičica i prepozna u ovoj priči.Nek se ne ljuti.Demokratija je,sloboda govora.
Ova priča je posvećena mom drugu iz armije.Ma gde sada živeo.Iz Berana je inače.Evropski orijentisani Đetić .Sjajan čovek.
