Izraz na njegovom licu je bio gotovo dovoljna nagrada. Gotovo da večeras nije ništa više ni morala da uradi. Gledao ju je kroz polutovorena vrata, menjajući boje, od blede do tamnocrvene, dok su zaprepašćenje, panika i bes rikošetirali njegovim crtama.
„Dobro veče“, rekla mu je glasno, uz osmeh. A on je još više pocrveneo.
„Šta radiš ovde?“ prošištao je kroz zube, ne otvarajući vrata dalje od procepa.
„Po dogovoru, gospodine“, objasnila je veselo, „Zakazali smo razgovor i potpisivanje ugovora za večeras kod vas. Mi svojim klijentima uvek izlazimo u susret. Najvažnije nam je da budete zadovoljni.“
On se nervozno osvrnuo oko sebe a onda besno prošaputao:
„Žena mi je tu, budalo… ne možemo ovde.“
„Mogu li da uđem?“, upitala je glasno, nevinim tonom.
U tom trenutku iza njega se pojavila ženska silueta.
„Ko je to?“, upitala je visoka pedesetogodišnjakinja prijatnog, otmenog izgleda.
„Dobro veče, gospođo, moje poštovanje“, srdačno ju je pozdravila, „Vaš suprug me je zamolio da večeras dođem do vas da mu još jednom detaljno objasnim uslove ugovora, elemente paketa, povoljnosti plaćanja, uslove isplate i druge detalje. Sve sam mu ja to već prezentirala, imali smo i prekjuče sastanak ali“, nasmešila se zaverenički, „znate kakvi su muškarci, prave se da su samostalni u odlučivanju a…“
„… a ništa ne mogu bez mamice. Razumem vas, gospođo“, klimala je glavom starija žena. „Izvolite, unutra, izvolite“, dodala je brzo i prekorila svog muža: „Šta si se ti udrvenio tu? Što ne puštaš ženu da uđe? Jesi li opet zakazao sastanak pa zaboravio na njega?“
Videla je kako na njegovom licu zbunjenost i panika vode užurban dijalog. Verovatno se nadao da će uspeti da je otera sa vrata. Pre nego što žena nešto posumnja. Pre nego što i primeti. Da je snagom volje natera da se okrene i ode i sačeka da je on pozove, da dogovori neki zgodniji trenutak. Možda sutradan u nekom hotelu. Možda već sutra ujutro u njegovim kolima, na nekom parkingu.
Ali nije mu dala luksuz izbora. Ne više. Ušetala se osmehujući se njegovoj ženi, gazeći visokim stileto štiklama skupi turski tepih koji je ležao u predsoblju.
„Možda je u stvari i zaista bolje da ste i vi tu“, rekla je poslovno, „ipak on u ovo ulaže pare koje su zajedničke, mi uvek volimo da je i drugi supružnik upućen u detalje ugovora i paketa, znate kako – i u braku važi ono o čistom računu i dugoj ljubavi.“
Žena se osmehnula pomalo kiselo.
„Dušo, ne znam koliko ste vi u braku, ali posle određenog vremena račun i ljubav se nađu na potpuno suprotnim stranama stola.“
Uveli su je u dnevnu sobu, ukusno nameštenu i osvetljenu sa nekoliko manjih izvora svetla. Supruga ju je uputila da sedne na fotelju a sa staklenog stočića ispred nje je sklonila knjigu i nekoliko magazina.
„Evo, ja se nadam da ćete imati dovoljno prostora“, rekla je a ona je zahvalno klimnula glavom, paleći laptop.
„Hoćete kafu?“
„Nemojte da se deranžirate, kasno je“, rekla je koketno. „A mislim da mi je gospodin obećao i da ćemo večeras posao konačno završiti, dokumenta svečano potpisati i sve onda zaliti kako je red. Pominjao je, čini mi se, neko posebno vino koje se otvara samo u određenim prilikama.“
„Ma, nemojte“, rekla je žena pomalo sumnjičavo. „Pa, to mi i liči na njega. Jedino me čudi da nije odabrao neko veče kada ja nisam kod kuće, da može slobodnije da priča o detaljima ugovora i povoljnostima plaćanja…“
„Ah, nemojte, gospođo“, smešila se ona, prekrštajući noge. „On je sam predložio da večeras to ovde obavimo baš da biste vi bili tu. Vaš suprug je, ako se ne ljutite da kažem, savršen džentlmen, ne bi on nikom dao da vam ga ukradu.“
Pogledala je prema njemu i u sebi se smejala njegovoj zbunjenosti. Stajao je naspram nje, ispred troseda koji je stajao sa druge strane stočića, ne znajući šta da kaže, šta da uradi, da li da sedne ili da pobegne.
„Gospođo“, uzdahnula je supruga, „ako se vi ne ljutite, ja ne bih da pričamo o tome. A ti“, okrenula se mužu, „šta stojiš tu ko drvena Marija, iznesi sad to tvoje posebno vino, pokaži se sad, džentlmenu vajni, kad si umeo da ženu dovlačiš čak ovamo da ti daje ličnu prezentaciju.“
On je smrknuto otišao do šanka u kuhinji i petljao po kredencu tražeći čaše. Delovalo je kao da mu se ni malo ne mili pomisao da sedne na trosed, pa su mu pokreti bili naglašeno spori i neodlučni.
Kada je na kraju doneo flašu vina i samo dve čaše, ona se tobož jako iznenadila.
„A gospođa ne pije? Pa, molim vas, samo malo… ako je to vino zaista posebno, meni će biti neprijatno da ga samo nas dvoje pijemo.“
Njegov izraz lica postao je još namrgođeniji, ali nije ništa uspevao da kaže. Streljao ju je očima, ali mu je u pomoć priskočila sama supruga.
„Nemojte, dušo, da brinete, popila sam ja sa njim svoja posebna vina, pre mnogo godina. Samo vi sedite s njim, ja ću tamo, preko, sad će moja serija, a vi radite svoj posao. On ionako verovatno više voli da ne znam baš sve detalje o tome kako on troši pare.“
Sa tim rečima, žena se okrenula i otišla niz prostoriju, smestivši se zatim udobno u fotelju ispred televizora, naglašeno im okrenuvši leđa, kao da je htela da pokaže da je već prebolela silna flertovanja svog muža sa mlađim ženama.
Pogledala ga je pravo u oči kada je seo naspram nje, na trosed a osmeh joj je postao samo malo oštriji. Izvukla je štipaljku iz kose i rastresla je trzajem glave. Pustila je da padne niz vrat i preko jednog ramena. Povukla je suknju na gore, prekrštajući napadno noge. Ponovo se nasmešila videvši da on ne može da se uzdrži, da mu pogled po automatizmu odlazi na dole, na sjajni materijal čarapa, na čipkastu ivicu i žabicu haltera.
„Pa, da počnemo“, rekla je veselo.
* * *
Ovakvu prezentaciju držala je toliko puta da je mogla da govori bez ikakvog razmišljanja, menjajući slajdove i verglajući detalje iz ponude. No, njegova pažnja definitivno nije bila usredsređena na projekcije i procente.
Sedela je naspram njega, govoreći o potencijalnom prihodu tokom desetogodišnjeg perioda i povlačila sa svakom izgovorenom rečju suknju po nekoliko santimetara na više. On nije govorio ništa. Nije klimao glavom. Nije komentarisao. Samo je pobelelim rukama jako stezao ivice troseda. I blenuo.
A ona je širila butine, bestidno, pokazujući mu svoju golotinju. Nije imala gaćice, naravno da ih ni večeras nije obukla. A jutros je pubis bila za svaki slučaj ponovo obrijala, da bude gladak, sjajan, da ga zaslepi.
Pričala je o udelima i između rečenica oblizivala usne, drsko ga gledajući u oči. Iz drugog kraja sobe se čuo dijalog na turskom i melodramatična muzika a ona je objašnjavajući dinamiku plaćanja nežno olizala svoja dva prsta i njima raširila usmine.
Gledala ga je kako se znoji, nepokretan, sleđen na trosedu, gledala ga je kako zuri u njenu raširenu, mokru pičku, kako prati ulazak njenih prstiju unutra, kako steže vilice u naporu da ostane miran. Jebala se u pičku, lagano, nežno, onako kako nije ni pomislio da je jebe pre dva dana, jebala se u pičku, prkosno mu se smejući u lice, dok je njegova žena svega nekoliko metara dalje gledala svoju seriju i odsutno komentarisala apsurdne odluke glavne glumice.
„Ovo je vama sve jasno?“, pitala je naglo.
Trgao se kad mu se tako direktno obratila posle nekoliko minuta u kojima je sedeo kao hipnotisan jednoličnim iznošenjem podataka što ih je čuo već toliko puta. Nesklad između prezentacije ugovora i razvratnog prizora žene koja je masturbirala naspram njega pričajući istovremeno poslovnim tonom kao da ga je potpuno izbezumio. Trebalo mu je nekoliko trenutaka da uopšte shvati da mora nešto da joj odgovori.
Mucao je pokušavajući da sklopi pitanje koje bi njegovoj ženi, okrenutoj leđima zvučalo razumno. Nije mu išlo od ruke.
Ona otpi malo vina slobodnom rukom, slušajući njegovo pitanje.
„Da, razumem“, rekla je. „Sad ćete da vidite, jednostavno je to.“
Počela je da objašnjava stvar koju je pre tri minuta već detaljno objasnila, istovremeno izvadivši dva mokra prsta iz pičke. Prislonila ih je na njegove usne a onda svoje lepljive sokove širokim pokretima razmazala po njegovom licu.
Nije se ni pomerio. Nije ni disao dok je to radila. A ona se smešila sve raskalašnije. Ponovo je zavukla dva prsta u mokru pičku i onda mu ih gurnula u usta. Pogledala ga je oštro a on je poslušno, i dalje se ne pomerajući iz svoje poze, i dalje stežući ivicu troseda, sisao njene prste, jezikom sakupljao i gutao njene sokove.
Izula je jednu cipelu i ispružila nogu pored stočića. Stopalom je pritisnula njegovo međunožje, a njegovim telom prođe jak grč. Osećala je pod prstima njegovu tvrdoću i lagano je gnječila, dok joj je on, sleđen na svom mestu, i dalje sisao prste i gledao je, sada uplašeno, molećivo. Možda i malo zadivljeno.
Nastavila je da priča. Bila je zaista dobra u svom poslu, znala je to. Mogla je ove prezentacije da održi i u sred noći, i bez slajdova. Pričala je, koncentrišući se na to kako mu je lice bilo sve crvenije, kako su mu na čelu iskakale debele vene, kako se trudio da se ne oda nikakvim zvukom kada mu je prste gurala sve do grla.
„Je li vama to vrućina?“, upitala je u jednom trenutku, ne vadeći prste iz njegovih usta. „Baš ste se oznojili. Znam, ipak se radi o ulaganju u budućnost“, nasmejala se koketno. „Uzmite malo vina, rashladite se.“
On se nije ni mrdnuo, kao da su njeni prsti u njegovim ustima bili oružje koje je svakog trenutka moglo opaliti. Uzela je drugom rukom čašu sa stočića i prinela je njegovim usnama. Prstima mu je glavu povukla na gore a vilicu na dole i preko njih sipala vino iz čaše u njegova usta, sve uz zvuke sentimentalne turske muzike i negodovanja supruge koja nije odobravala vezu između dvoje mladih u seriji.
Šardone, jer šta je drugo mogao da iznese, je curio niz njegovu bradu, kapao mu po košulji, slio se na pantalone, a on je sedeo, nepomično i gutao vino koje mu je sipala u usta.
Ispraznila je čašu i odložila je na stočić a onda iznenađeno ciknula:
„Oh, izvinite, ja sam kriva! Baš sam nespretna!“
Supruga je reagovala na ovaj signal za uzbunu jednim zabrinutim poluokretom i pitanjem šta se desilo, ali nju je odmah umirila.
„Ne brinite gospođo, nije tepih stradao, samo je gospodinu malo vina umesto u želucu završilo na pantalonama i košulji. Izgleda da je konačno doneo odluku da potpišemo ugovor.“ Nasmešila mu se. „Pa, čestitam, gospodine. Namučili ste me, ali vidim da se isplatilo na kraju.“
Njegovo jedva čujno, nevoljno „Hvala“ je odmah ispratila akcijom. Gurnula mu je olovku u ruku i on je mehanički potpisao sve primerke.
„Dajte da vam pomognem da to sredite“, zacvrkutala je, veselo, povukavši ga sa troseda prema kuhinjskim elementima. „Ipak sam i ja malo kriva, ovo je ipak skuplji paket od onoga što smo prvo pričali.“ Uhvatila je kuhinjsku krpu u ruku.
„Ali mi je drago da sam vas ubedila da vam se on mnogo više isplati na duži rok. Čim ste vi unapred pomenuli vino znala sam da ću ili uspeti da vas napijem ili da ste spremni da mi date više nego što se na prvi pogled moglo očekivati.“ Uredno se zakikotala na svoju sopstvenu provokaciju.
On nije odgovarao niti se usuđivao da se pokrene. Gledao je čas u nju, razrogačenih očiju, čas u potiljak svoje žene čija se serija neumitno bližila kraju tek jedne od svojih stotinak epizoda.
A kada mu je spustila šaku na prepone samo se naslonio na šank, stegao ga šakama i molećivo je gledao u oči.
„Sad ću ja to da sredim, ne brinite“, rekla je i preko krpe mu stisnula ukrućeni kurac. „Sreća da je belo vino, od njega ne ostaju takve fleke kao od crnog. Crno je skoro kao krv. Belo je skoro kao voda. Ja od njega ne mogu ni da se napijem.“
Dok je pričala, on je odmahivao glavom, pokušavajući da joj stavi do znanja da prekine, ali se nije usudio da ispusti niti jedan glas, ni da je dotakne.
Stezala mu je kurac, grubo, nestrpljivo, povlačila ga gore-dole, gledajući muškarca drsko, pravo u oči.
„Evo, skoro smo gotovi“, rekla je, a on je sklopio oči, dok mu se telo propinjalo, potpuno van njegove kontrole.
Osećala je njegove grčeve dok se praznio u veš, dok je punio lanene pantalone spermom. Osećala je po tome kako se uvijao da svršava bolno, nevoljno. Osećala je njegov stid kada je otvorio oči i gledao je posramljeno, poniženo i… i dalje malo zadivljeno. Osećala je kako mu se telo opušta dok mu je cedla poslednje kapi sperme u pantalone.
Bacila je krpu na pod i odsečnim koracima, lupajući štiklama otišla do stočića. Zaklopila je laptop, teatralno ispila svoju čašu vina i pokupila potpisane papire sa troseda.
„Gospođo, bilo mi je zadovoljstvo!“, dobacila je polazeći ka vratima. Žena se ljubazno oprostila od nje, ne odvajajući pogled od na propast osuđene romanse na ekranu preko puta. On je i dalje samo glupo stajao pored šanka, kao da nema snage da se pomeri.
Izašla je u noć, osećajući kako joj sokovi cure niz butine i natapaju čipku na vrhu čarapa.
* * *
Prva poruka joj je stigla na telefon još dok je bila u taksiju.
Dok je stigla do kuće, izula se, mahnula mužu i proverila decu, dok je skinula sa sebe suknju i blejzer, čarape i pojas za haltere, dok je raspustila kosu i pripremila kremice za posle tuširanja, dobila je još sedam poruka od njega.
Počitala ih je sve u kupatilu pre nego što je ušla pod tuš, njegove poruke očaja, očajne žudnje i kajanja, njegove poruke izvinjenja i požude. Poruke u kojim joj je govorio da je želi više nego što je ikoga želeo u životu. Poruke da ne može bez nje. Da mu je potrebna. Da će joj dati sve.
Ušla je pod tuš i pustila vodu. Ribicu je skoro pokidala prstima, zakopavajući ih unutra, mazeći je, jebući je, kao da je ona kriva, kao da i nju malo želi da kazni. Svršila je grizući prst da ne bi vrištala, a posle se dugo tuširala, dok sva topla voda nije otišla niz slivnik, dugo mazala kremom, dugo češljala pre nego što se tiho uvukla u krevet pored muža koji je odavno spavao. Telefon je isključila, do jutra. Samo do jutra.
Autor: Fenris
