Na ulazu u mesto me je dočekala tabla sa nazivom Galena i brojem stanovnika ispod tri hiljade. Iako je na tabli pisalo da je u pitanju grad, ovakva mesta smo u mojoj zemlji, koja je bila mnogo manja, zvali selima. Ipak je Galena bila premala za grad. Možda varoš, ali grad nikako.
U Galeni mi uopšte nije bila namera da se zadržavam, ali me je poslednjih stotinak kilometara motor nešto zezao. Kašljuckao je štucao i nije vukao punom snagom, te reših da vidim da li u blizini ima nekog mehaničara. Ipak je do sledećeg većeg mesta bilo još dosta kilometara i nisam želeo da rizikujem da ostanem u kvaru u nekoj nedodjiji.
Ušao sam u centar mesta koji je bio uredjen kao neki veći plato. Tu su u krug bili svi važniji objekti za jedno mesto. Pošta, šerif, banka, restoran i par prodavnica. Jeste prašnjav, ali je to ipak bio neka vrsta trga i centar Galene. Parkirao sam motor ispred restorana, otresao prašinu sa sebe i ušao unutra.
Prijala mi je hladovina koja je bila unutra. Restoran je bio prazan. Za dva stola su sedela dva odvojena gosta. Verovatno lokalne pijanice i stalne mušterije ovakvih mesta. Pozdravio sam sve prisutn, naručio pivo i seo za sto. Konobar brzo dotrča i stavi rosnu kriglu ispred mene. Dok je još stajao pored stola ja sasuh celo pivo naiskap u sebe i rekoh mu da donese još jedno. Konobar veselo krenu ka šanku, a ja mu dobacih da uzme i jedno za sebe na moj račun. Izgleda da im ovde ne dolaze baš često gosti. Konobar se je polomio da me usluži.
Doneo je piće i seo za sto samnom. Otpio sam pola količine iz ove druge krigle i zapalio cigaretu.
– Imam problema sa motorom. Da li imate ovde mehaničara? – upitah konobara.
– Da. Čim izadjete iz grada na zapad, nakon par kilometara sa desne strane je prašnjav put. Tu skrenite i put će vas odvesti do Stivi.
– Stivi?
– To vam je jedini mehaničar u krugu od 300 kilometara. Ali i dobar mehaničar.
Otresao sam i drugo pivo i seo na motor. Uputio sam se ka ranču da pronadjem mehaničara. Skrenuo sam sa glavnog puta i vozio se nekih desetak minuta kroz prašinu. Naišao sam na drvenu kapiju na kojoj je rukom na drvenoj tabli pisalo “Stevie – mechanic“.
Nastavio sam još nekih par stotinak metara i zaustavio se na proširenju. Levo je bila jedna mala lepa i uredno sredjena kućica. Ispred mene je bio veliki hangar. Iz otvorenih vrata su virili neki stari automobili i delovi. Desno je bila neka polurazrušena drvena šupa. Delovi kola i daske razrušene šupe su stajala tako pomešane na gomili. Sigurno je ova radionica videla i bolje dane. Ugasio sam motor, stresao prašinu sa sebe i viknuo:
– Hej… Ima li koga?
Tišina mi je odgovarala. Iza ugla kuće se pojavi neko čupavo kuče. Nezainteresovano me pogleda i lenjo leže u hladovini trema.
Tada začuh buku iza sebe. Putem je dolazio neki auto. Od sunca i prašine nisam mogao da razaznam ko dolazi, ali je neko pakleno ganjao mašinu. Iz daleka se videlo da vozač vešto upravlja mašinom i dovodi je do granica proklizavanja i izdržljivosti. Iza sebe je dizao ogroman trag prašine. Kada se je malo približio, uspeo sam da razaznam da je u pitanju neki sportski dvosed kabriolet.
Ubrzo auto ulete na ranč i napravi krug gotovo u mestu. Iza sebe je bacao gomilu kamenja i prašine. Auto stade i motor se ugasi. Prašina se slegnu i iz auta izadje BOMBA.
Bila je to plavuša kratke kose, tela kao stvorenog za greh. Čak je imala i onaj mali stomačić koji sam ja kod žena toliko puno voleo. Bila je sočna. Ali… njena garderoba… Kao iz filmova o amazonkama. Tačno se videlo da živi pored puta koji je bajkerska meka. Na sebi je imala kožni šorc koji je uz to bio toliko tesan da joj se medju nogama ocrtavala krofnica njene pičkice. Gore je nosila brus, takodje od kože, koji je uspevao samo da prikrije njene bradavice na moćnim dojkama.
Da li je moguće da sam naleteo na ovako nešto u ovakvoj vukojebini. Kakve li su šanse za tako nešto? Verovatno je i njoj trebao mehaničar pa je svratila ovde.
– Zdravo – reče ona.
– Zdravo. I vi u kvaru? – upitah ja bez veze.
– Ja sam uvek u kvaru – reče ona zagonetno i nasmeja se grleno – Ja živim ovde. Šta vam treba?
– Tražim mehaničara. Zove se Stivi.
– Našao si ga… Ja sam Stivi…
E sad sam izgledao kao da mi je udarila šamar.
– Mislio sam da je Stivi muško…. Izvini – rekoh zbunjeno.
– Zovem se Stefani, ali me zbog posla kojim se bavim i mog ponašanja svi zovu Stivi. Reci šta te muči.
– Motor.
– Pa da… Muškarci… uvek im motor slabo radi – reče ona dvosmisleno. – Hajde da ga odguramo u hladovini.
Ugurali smo motor u hangar i ona ode iza paravana da se presvuče. Na zidu sam video njenu senku dok se je presvlačila. Zapalio sam cigaretu i uživao u igri senki. Imala je predivno telo. Uskoro je izašla u radničkom kombinezonu iz jednog dela.
– Šta te muči?
– Trokira. Mislim da su kablovi ili svećice.
– Aha. Sedi i ne smetaj mi – reče ona skoro drsko i pokaza mi na jedno prazno bure. Ja sedoh i nastavih da pušim dok se je ona baćkala sa motorom.
Upalila je motor i počela da ga turira. Posmatrala je neko vreme i osluškivala. Čas je čučala, čas stajala pored njega. Zatim je uzela neki aparat i prikačila ga na donji deo motora. Ponovo ga je upalila, turirala i nešto merila na aparatu. Zatim ga ugasi.
– Jesi li za pivo? – upita me.
– Uvek.
– Hajdemo u hladu ispod trema na pivo i objasniću ti sve.
Uskoro smo sedeli u hladu trema i ispijali hladno pivo. Stivi je raskopčala gornji deo svog radnog kombinezona i ja zabalavih gledajući njene ogromne dojke kako drhte na svaki njen pokret.
– Vidi – reče ona kroz dva gutljaja piva – otišli su ti i kablovi i svećice.
– Možeš li to da mi popraviš?
– Problem je što nemam nove. Skinuću ti sa jednog auta kablove i svećice koje ti odgovaraju i zameniti. Ali ne znam koliko će ti trčati, tako da u prvo veće mesto na koje naidješ kupi nove i zameni ih.
– Ok. Koliko sam dužan?
– Hmm… Zavisi od toga koliko ti se žuri… – reče ona zagonetno, a ja osetih tu priliku.
– Ne žuri mi se uopšte.
– Onda ostani večeras ovde i pravi mi društvo.
– Da li postoji neki razlog.
– Da. Rodjendan mi je danas. Ovo usrano mesto je pusto i ja nemam s kim da se družim. Treba mi neko da provedem veče uz piće i večeru, makar na svoj rodjendan.
– E pa srećan rodjendan – rekoh ja glupavo i nazdravih joj. – Pa što se ne iseliš odavde. Verujem da sa svojom veštinom relativno lako možeš naći posao u nekom većem mestu.
– Pa evo, ovo je sedma godina, kako skupljam pare da odem odavde i prodam ovo imanje. Znaš, nije ovo nekretnina i mesto za koje se otimaju ljudi, a mušterija ima dovoljno samo da se preživi, ali ne i negde započeti novi život. Sve se nadam da će doći dan da ovo prodam i imam dovoljno uštedjevine da negde počnem iz početka. Nego otkud ti u ovoj vukojebini?
Tada je krenula priča. Pričali smo jedno drugom svoje životne priče. Nakon drugog piva, Stivi ustade u udje u kuću. Ubrzo je izašla sa još hladnog piva i kobasicama u rukama. Zapalili smo vatru ispred trema i stavili kobasice da se peku. Nastavili smo sa pričom uz kobasice i pivo.
Zaneseni tako pričom nismo ni primetili da je pao mrak. Sedeli smo jedno pored drugog i pričali. Stivi je zamišljeno nekom granom džarala po žaru vatre. U jednom trenutku mi se pripi i reče:
– Hladno mi je…
Prislonila je svoju glavu meni na grudi i ja je zagrlih oko ramena. Cugali smo pivo, a ja poslednje parče kobasice bacih keru koji ga halapljivo pojede.
– Hvala ti – reče ona i kucnu svojom limenkom o moju nazdravljajući.
– Zašta?
– Što si ostao da mi praviš društvo večeras.
– Nema na čemu. I meni prija ovo veče sa tobom.
– Jednostavno nisam htela da večeras budem sama. Ovde tako retko neko svrati.
– Hajde da ne pričamo o tome i da ovo veče bude lepo…
– Slažem se – reče ona i okrete glavu odozdo ka mom licu. Napućila je svoje sočne usne i ja joj lagan pridjoh i poljubih je. Uzvratila mi je. Zagrlila me oko vrata i počela zahvalno da me ljubi. Palacala je svojim malim jezikom po mojim ustima. Zavukao sam svoju ruku u njen raskopčani radni kombinezon i napipao njenu veliku toplu dojku. Glasno je ispustila vazduh kroz nozdrve ljubeći me.
– Hajdemo unutra. Ovde je hladno – reče ona kroz dva poljupca.
Ušli smo zagrljeni unutra i ubrzo bili na njenom krevetu. Skinula je radni kombinezon ispod koga nije imala ništa. Stajala je tako prelepa gola ispred mene. Skinuo sam stvari u jednom potezu sa sebe i uzevši je za ramena padosmo na krevet. Nastavili smo da se ljubimo. Njena mala ruka brzo pronadje put izmedju naših tela i uhvati me za već nabrekli kurac. Stegla ga je jako, kao da je želela da izmeri njegovu veličinu i tvrdoću. Ja sam je obuhvatio oko struka i spustio ruku na njenu zadnjicu. Iznenadio sam se kako joj je dupe bilo tvrdo. Okrenuli smo se i sada sam ja ležao na krevetu na ledjima, a ona je ležala preko mene. Njene tvrde tople dojke su me pritiskale po maljavim grudima. Moj nadignuti kurac joj je prolazio kroz stisnute butine i glavićem provirivao negde u visini njene guze. Ljubili smo se.
Nestrpljivo je spustila ruku dole, uhvatila me za kurac, raširila noge i namestila ga na ulaz u svoj pičić. Počela je polako da klizi sa telom na dole i lagano se nabada na moj kurac. Stenjala je sklopljenih očiju i uživala u svakom milimetru mog kurca. Ja sam uzbudjeno dahtao i drhtao od vreline njene utrobe. Tako je bila vrela medju nogama da sam na kurcu osećao bridenje. Nadenula se do kraja i zastala. Mirovala je tako i ubrzano disala. Uhvatio sam je rukama za guzove i malo odigao kako bih izvadio svoj kurac bar do pola iz nje. Zatim sam joj rukama pritisnuo guzove na dole i ponovo joj ga nabio do jaja. Sada je ona sama preuzela te kretnje i počela da meša guzovima.
– Ohhh… kako mi prijaš…
– Uh… kako si vrela…
– Želim te… ahhh…
Dahtali smo i tepali jedno drugom. Stivi se je sve vreme lagano odizala i nabijala na moj kurac. Radila je to tako lagano i sa takvim uživanjem da uopšte nismo imali potrebe da ubrzamo ritam. Onda je ustala, odigla se i legla na ledja. Polako je odigla noge raširila ih i tiho rekla:
– Jebi me… želim te u sebi…
Namestio sam se u misionarski položaj. Namestio sam kurac na ulaz u njenu pičkicu i počeo polako da guram. Kad sam stigao do pola, Stivi izgubi strpljenje i sama se nabi do kraja.
– Oh… to… želim ga celog u sebi…
– Uh… kako je ovo dobro…
Uspravio sam se još malo da zauzmem bolji položaj. Uhvatio sam je ispod kolena za noge, još malo ih odigao i raširio i počeo da joj ga nabijam. Prvo lagano, a onda sve jače i brže.
– To… ah… oh… kako me dobro tucaš…
– Oh… kako si jebozovna…
Tucao sam majstora. Ona je namestila moj motor, a ja njoj sam smestio svoj kurac. Primala ga je gladno. Tačno se osetilo i videlo da dugo vremena nije osetila kurac u sebi. Iako je njena spoljašnost delovala nedostižna za mnoge muškarce, u stvari je to bila žena željna kurca i da je neko dobro izjebe. Ovog puta sam se ja zadesio tu. U pravo vreme na pravom mestu.
Znajući da nema često priliku za jebanjem, davao sam sve od sebe da je što više zadovoljim. Ona svesna toga, da ko zna kada će opet imati priliku da se opet dobro potuca, grabila je svaki sekund našeg jebanja kao da joj je poslednji.
Krevet ispod nas je stenjao zajedno sa nama u ritmu jebanja. Gladni smo nasrtali jedno na drugo. Ona gladna dobrog tvrdog kurca, a ja gladan njenog sočnog jebozovnog tela.
Sekund kada sve staje. To je onaj sekund kada niste svesni ničega oko sebe. U toj sekundi staju svi zvukovi, osećaji, svetlo… Staje sve…
To je onaj sekund pre svršavanja… Ali ne bilo kog svršavanja. Taj sekund je pre svršavanja u kome učestvuje celo vaše biće.
Explozija… Stivi svršava… Glasno… Bučno… Drhti… Trese se… Njeno svršavanje traje nekoliko minuta… Ja je i dalje jebem bez prestanka…. Stivi ludi na mom tvrdom kurcu… Osećam kako već polako njeno telo počinje da klone…
Explozija…. Moja… Osećam spermu iz muda kako mi nadolazi u kurac… Propinjem se… Oseća to i Stivi… Naglo ustaje… Moj kurac ispada iz nje… Bolno me udara po stomaku… Ostavlja sluzav trag…. Stivi ga hvata rukama i prinosi licu… Otvara usta… Osećam njen vreli dah na glaviću… Pucam… Prvi… Drugi i svi ostali mlazevi sperme joj ulaze u usta… Ona halapljivo guta i oblizuje se jezikom… Moje vrelo seme je nestalo u njoj… U usta…
Padam preko kreveta iznuren… Stivi se pruža pored mene i stavlja svoju glavu na moje grudi. Tonemo u mrak.
…
Sunce kroz prozor mi bolno otvara oči. Osvrćem se i ne vidim Stivi. Ustajem i oblačim samo pantalone. Tako go do pojasa izlazim napolje. Iz radionice čujem neku lupanje. Mala, sada dobro izjebana, orna je za rad od ranog jutra. Ulazim u radionicu i zatičem je umazanu u radnom kombinezonu.
– Dobro jutro – rekoh bunovan.
– Dobar dan. Već je davno podne. Jesi li se naspavao.
– Jesam. Šta kažeš da odemo do grada i tamo zajedno ručamo. Posle bih već krenuo.
– Ručaćemo ovde. Ovo je malo mesto i ne želim ogovaranja, a kreni kad god poželiš, samo bez emocija. Ne volim rastanke.
– Ni ja…
– Vrata ovog ranča će za tebe biti uvek otvorena dokle god sam ja na njemu – reče ona i hladno se okrete i nastavi da radi na kolima.
Izašao sam iz radionice. Odjednom nisam ni bio gladan. Uzeh svoje stvari, upalih motor. Ostavio sam ranč u prašini.
U retrovizoru sam video njenu siluetu ispred radionice kako drži ruku iznad očiju od sunca i ispraća me svojim pogledom.
Možda je ovako najbolje za oboje.
Autor: nszver
