Visoke štikle nisu najbolji izbor obuće kada znaš da ćeš dugo stojati na nogama. A na ovoj žurci se uglavnom stoji, pomislila sam. Prostor beogradskog muzeja u kome se promocija te večeri održavala izgledao je sjajno, sa mnogo malih izvora svetla raspoređenih po velikoj prostoriji, sa postoljima na kojima su stajali starinski gramofoni na navijanje, velikim mašinama iz raznih perioda dvadesetog veka oko kojih su se zvanice šetkale držeći svoje čaše u rukama, ali sedenje kao da nije uopšte bilo predviđeno planom. Nije bilo stolica, čak ni barskih. Doduše, nije bilo ni šanka – kelneri su se, besprekorno obučeni u crne pantalone, bele košulje i grimizne prsluke šetali kroz pričljivu masu noseći lepe čaše sa prozirnim tečnostima divnih boja unaokolo, nudeći minijaturne kanape sendviče, suši, raznobojno povrće uređeno tako da izgleda više kao ukras nego kao hrana. Ljudi, lepo obučeni, prefinjeni, lepih manira i frizura su više pili nego jeli.
U normalnim uslovima ne bih nosila štikle od devet santimetara na prijemu na kome znam da nema sedenja. Niti bih putovala iz drugog grada u Beograd u ovakvoj obući. U normalnim okolnostima ne bih ni bila na ovoj promociji. Pozivnica se među kolegama prebacivala sa jednog na drugog, kao da je upala u blato, sa našim šefom koji je insistirao da neko na kraju mora da se žrtvuje i ode, zarad budućih partnerskih odnosa. Odlučio je da će, ukoliko se neko ne javi dobrovoljno do Petka, sam doneti odluku o tome ko će morati da ide.
Raspoloženje u našem timu zbog toga nije bilo na visini, ali mene to i nije potresalo. Znala sam da su male šanse da ja budem naterana da ispunim ovu dužnost. Nisam bila najmlađa i svima je bilo jasno da obaveza da se subotnje veče provede u Beogradu uz osmehivanje poslovnim partnerima i učtivo slušanje priče o tome kakav su humanitarni podvig ovoga puta ti naši vrli partneri sponzorisali neće pasti baš na udatu ženu i majku dvoje dece.
No, onda, u Četvrtak ujutro sam šefu rekla da se dobrovoljno javljam. Naravno da je bio iznenađen. Sumnjičavo je pitao da li sam svesna da se za ovo ne plaćaju dnevnice i da ću morati sama da vozim.
Cipele su bile zaista lepe, elegantne salonke sa tankim visokim štiklama i lepo oblikovanim špicem, krem boje koja se uklapala uz šnalu za kosu koju sam nosila i narukvicu na levoj podlaktici, ali i belom haljinom koju sam odabrala. Naravno da su bile spakovane u torbi sve dok nisam parkirala automobil – samo bi nekakva aljkava žena ovakvu obuću nosila vozeći sedamdeset kilometara autoputem, rizikujući da ih izgrebe ili isprlja. Htela sam da izgledam savršeno kada se ušetam u muzej koji publiku nije mogao da privuče svojim postavkama pa se izgleda izdržavao iznajmljujući prostor za promocije i prijeme.
Htela sam da izgledam savršeno jer je on pomenuo da će biti tu. Uzgredno, nenamerno. Ni ne znajući, jer ja to nisam pomenula prva, da postoji mogućnost da i ja dođem.
A meni je srce tako počelo da lupa kada sam pročitala njegovu poruku da sam mahinalno stavila ruku preko usta.
On će biti na toj promociji. On. Bila je Sreda uveče i ruke su mi se malo tresle dok sam mu kucala poruku. Htela sam da je vidi pre nego što ode u krevet, da pre spavanja pročita moju reakciju. Zapravo sam morala da se uzdržavam. Htela sam da mu kažem da mi je došlo da zavrištim. Od sreće. Od straha. On će biti tamo. On će biti tamo. A ja sam onda takođe morala da budem tamo.
Nikada ga nisam videla pre toga. Ni na slici. Nikada mi nije pokazao svoje lice. Nikada mi nije rekao ni svoje ime, znala sam ga samo po Internet-nadimku iščupanom iz neke mrtve religije, ali znala sam njega. Znala sam ga bolje nego većinu ljudi koje sam poznavala imenom, koje sam gledala u lice svakog dana, koji su činili moje okruženje i moj život.
I niko od njih nije znao mene onako kako me je on znao. Niko nije u meni bio tako duboko i ostavio tako jake tragove koristeći tako malo sile, kao on.
Ruke su mi se tresle kada sam mu napisala da ću vrlo verovatno – kakve li koincidencije – i ja biti na istoj promociji. Nisam onda mogla da odem u krevet. Čekala sam njegov odgovor. Pola sata. Osvežavala sam inboks svakih nekoliko minuta. Sat vremena. Čitala sam nekakve gluposti po Internetu i proveravala poruke svakih tridesetak sekundi.
Nije mi odgovorio sve do jutra, porukom koja nije rekla baš ništa. Niti je pokazao da se raduje što dolazim u njegov grad, niti je ikako sugerisao da bi konačno trebalo da se upoznamo.
Subotu ujutro sam provela kod frizera. Mužu sam nervozno objašnjavala koliko je važno da ove večeri dobro prezentujem svoj tim, iako se radi o neslužbenom kontaktu sa partnerima. On se složio da je danas neformalni PR najefikasniji i da treba da izgledam što bolje mogu, da ih oborim s nogu.
Srce mi je udaralo kao ludo kada sam se ušetala u muzej, a nasmejani, uniformisani momak na vratima pogledao moju pozivnicu i pokazao uz stepenište: „Izvolite, gospođo.“
Videla sam, uglom oka, da je dugačkim pogledom odmerio moje dupe i noge kada sam krenula uz stepenice. Naravno da sam u ovakvim štiklama izgledala još viša i naravno da mu je profesionalnost branila da, dok smo se gledali licem u lice, spusti pogled na moje velike dojke koje je haljina isticala a koje sam, pomalo stidljivo prikrivala prebacivši lep letnji šal preko ramena i grudi.
Promocija je bila bučna i kratka, sa projekcijama profesionalno napravljenih video-dokumentaraca o projektima naših partnera koji su se ticali humanitarnog rada usmerenog na osobe koje žive sa invaliditetom, sa živom muzikom koja je maltene odmah posle toga krenula vrteći obrade Šade, Tine Tarner i Juritmiks. Masa koja je uredno stajala i tapšala direktorima i šefovima projekata sada se ugodno rasipala na manje grupe koje su migrirale prema kelnerima, hvatale se za čaše, ćaskale oko eksponata, slikale jedne druge telefonima. Žene su bile lepe, lepo obučene, muškarci su bili nasmejani, dobro raspoloženi. Sve je bilo baš kako treba. Muzej je blistao onako kako verovatno nije blistao ni jedne druge večeri u godini. Sve je bilo sjajno, lako, ugodno. Čak i neki čovek sa invalidskim kolicima se polako gurao kroz masu, donesen, jamačno zahvaljujući pažnji organizatora, na sprat zgrade bez lifta, da se oseti ravnopravno i poštovano. Zaista, veče je bilo divno.
Stajala sam i pričala sa dve beogradske koleginice, ogovarajući šefove, diskutujući o Pesmi Evrovizije i ispijajući svoj kampari. Jarko crveno piće, moja plava kosa i bela haljina bili su dobra kombinacija boja u difuznom svetlu iz mnogo tačaka u prostoriji, znala sam da izgledam kao da sam izašla iz nekog filma. Uostalom, videla sam kako me muškarci posmatraju sa strane, misleći da ne primećujem. Nije se na meni primećivalo da mi srce udara i da mi se stomak pomalo grči. Alkohol je u tome dosta pomogao. Nije se videlo da mi je teško da stojim na neudobnim visokim štiklama mojih lepih cipela, ja, navikla na udobnu ravnu obuću ili na zdravije, ortopedske pete. Ono što se videlo, znala sam, je visoka plavuša sa velikim grudima koje je stojanje na štiklama teralo da se izbace napred, jako, izazovno, baš kao što mi je i guza bila podignuta i istrćena, gotovo kao da bestidno, drsko tražim muškarca.
A naravno i jesam ga tražila. Pogled mi je sve vreme lutao prostorijom, pokušavao da otkrije lice koje će reagovati na moje neizrečeno pitanje.
Nisam znala kako izgleda, nikada mi se nije detaljno opisao. On je znao da sam visoka i plava, znao je koliko godina imam i kakve sam građe, znao je šta radim, gde radim i gde živim. Znao je, ako je prolazio kroz masu i slušao razgovore oko sebe, da će me prepoznati po naglasku.
A ja nisam znala ništa sem da je čovek sa kojim sam pričala mesecima, koji je u moj živet uneo uzbuđenje, strah, seksualnu želju kakvu nisam ranije iskusila, koji je učinio da se osećam napaljeno kao nikada pre, da je taj čovek tu negde, u istoj prostoriji, da je posle toliko vremena on blizu mene i da sam ja blizu njega. Da, ako želi, svakog trenutka može da ispruži ruku i dodirne me.
Nisam znala šta bih uradila, iskreno. Nisam znala kako bih reagovala na dodir, na to kada bi mi se obratio. A znala sam da je tu, osećala sam ga.
Uvek je znao koliko ga se plašim i koliko me i taj strah uzbuđuje. I uvek je koristio to znanje da me gurne dublje, da me natera da se osećam kao nikada pre ni sa jednim muškarcem. Nisam pre nego što sam ga susrela – bez lica, bez imena, svedenog na tekst, na gola slova – mogla da zamislim da muškarac može toliko da me uzbudi, samo rečima. Samo onim što mi je pisao svojim metodičnim, urednim stilom. Nisam znala da u sebi imam takve porive, takve rezervoare strasti, želje. Bila sam udata već dugo, majka dvoje dece, zaposlena, vredna, urednog života. A on je sve to poremetio, nikada me ni ne pitajući šta ja želim i kako se osećam. Samo je pisao. Stvari od kojih sam drhtala. Od kojih sam vlažila. Od kojih sam se plašila i koje su me privlačile što sam ih se više plašila. Našao je u meni potpuno novu ličnost, ženu koja je drhtala od strasti i želje da se prepusti, potpuno, da poništi sebe ako on to samo poželi, da bude potpuno njegova, samo ako on posegne rukom i uzme je.
Nisam mu pričala o svom strahu i svojoj žudnji… bar ne mnogo. Nisam morala. Znao je. Znala sam da zna. Ali znala sam i da ga nije briga. Nikada nije ponudio da se vidimo, nikada nije pitao ni da pričamo preko Skajpa ili da razmenimo brojeve telefona. Nikada nije tražio ni jednu moju fotografiju. Znala sam da ga nije briga i zašto bi ga i bilo? Znala sam da ima druge – da ima koliko hoće žena koje je na isti način kao i mene držao u stalnom stanju uzbuđenja i straha, da ima svoje robinje i ljubavnice, klinke koje će se pokoriti svakoj njegovoj reči, udate žene poput mene koje će izgubiti kontrolu nad sobom i svojim životom sanjajući samo o njegovoj milosti. Zašto bih mu ja tu značila išta posebno? Nije me nikada pitao ni kako se zovem.
Ali je pričao sa mnom, stalno, bez prestanka. I stalno, bez prestanka me držao u stanju strašnog, sramotnog uzbuđenja. Jebao me je rečima, nedeljama, mesecima.
Da, bila sam vlažna. Bila sam vlažna stojeći u velikoj prostoriji muzeja, prelazeći pogledom preko lica muškaraca u odelima. Bila sam uzbuđena, naravno da sam bila, kvasila sam malu belu tangu isod svoje lepe haljine, znajući da je on tu, pored mene, da dišemo isti vazduh, da on zna da je njegova Internet-kurvica u njegovoj blizini, poslušno došla na promociju na kojoj je znala da će on biti, da on zna koliko drhtim, koliko sam spremna da…
…nisam bila spremna. Nisam uopšte bila spremna. Nisam znala šta ću. Ako mi priđe. Ako me uhvati za ruku i samo povuče u stranu. Ako me bez reči odvede u neku prostoriju pored glavne sale, ako tamo poželi da mi uradi neku od strašnih i perverznih stvari o kojima mi je pisao.
Nisam bila spremna. Nikada nisam bila spremna na ovako nešto. Nisam varala muža, nikada. Nisam imala nikakav plan, nikakvu ideju šta ću uraditi ako mi ove večeri u Beogradu on pokaže kako zaista izgledaju te zastrašujuće, izvitoperene scene iz njegovog uma.
Ali plašila sam se da će znati. Da nemam snage. Da nikada nisam imala snage da se odbranim od njega. Da će znati kakvu moć ima nada mnom. Da će tu moć umeti tako dobro da iskoristi da ću večeras zaista postati ono čega sam se toliko plašila a što sam mesecima toliko priželjkivala. Njegova robinja. Njegova poslušna kurva. Bez svoje volje. Sa samo jednom željom: da njemu udovoljim. Da njega, samo njega zadovoljim.
Gledala sam lica muškaraca po sali, srkućući kampari. Usta su mi se, uprkos svemu sušila. Ako bude poželeo da me uzme, znala sam, uzeće me svu. Neće ništa ostati. I imaće me. Onako kako bude želeo. Onako kako ima svaku svoju kurvu. A ja ću u tom trenutku biti samo njegova.
I kada trenutak prođe, a on me iskorišćenu ostavi i produži dalje, više nikada neću biti njegova. Ali ni svoja. Nikada više.
Ali groznica me nije puštala. Nisam imala snage ni da pobegnem ni da se oduprem. Biti njegova je u tom trenutku delovalo kao tako mnogo više nego prosto biti. Gledala sam visokog plavog muškarca moćnih, širokih ramena koje su napinjale njegovo crno odelo. Delovao je kao sportista – makar bivši – ali je imao jako lepe, nežne crte lica.
Ne, to nije on. On je crn, ima bradu ili brkove, znala sam to. Gledala sam dalje – visokog vitkog tipa, sa jakim, muževnim šakama. Pogledala sam prste kojima je držao čašu, snažne, moćne. Zadrhtala sam lagano jer mi je kroz glavu proletela fantazija o tim prstima, mojoj maloj tangi, mojoj vlažnoj, željnoj pički, o piću koje mi ispada na pod i njegovom nadmoćnom osmehu.
Imao je malo dužu, razbarušenu kosu i nije nosio kravatu. Nije nosio sat na ruci ali jeste imao velki, platinasti prsten na domalom prstu leve ruke. Nije to bila burma. Ne, bio je širok i izgraviran.
Imao je bradu od možda tri-četiri dana, koja mu je jako dobro stajala, Imao je i jake obrve i tamne, pronicljive oči. Kada ih je podigao sa lica sagovornice i pogledao pravo u mene osetila sam grčeve u utrobi.
Nije skretao pogled. Nije se osmehnuo. Samo me je gledao, prodirući u mene, duboko, najdublje, skidajući mi haljinu i veš, ali ostavljajući me na visokim štiklama, vezujući mi ruke mojim sopstvenim šalom, okrećući me od sebe tako da može da me uzme s leđa, onako kako se kurve uvek i uzimaju. Nije skretao pogled, uzimao me je celu. Celu.
Gledala sam u te oči i pokušavala da ostanem pribrana, pokušavala da ne vidi kako mi kolena klecaju, kako mi se bradavice izdajnički ukrućuju, kako drhtim. Znala sam da vidi sve. Znala sam da sam pred njim potpuno gola. Znala sam da sve zna. I da nemam nikakvog izbora. Biće onako kako on kaže, noćas. Sutra. Celog mog života. Ili nikada, ako zaključi da nisam vredna truda.
Jer, već sledećeg trenutka (a ne znam koliko je onaj jedan trenutak u kome me je gledao zaista trajao) njegov pogled je skrenuo, na vitku smeđu ženu koja je stajala pored njega, a razgovor koji su vodili nastavio se, preko čaše i usta ispunjenih pićem.
Shvatila sam da ne dišem. Shvatila sam da mi lice gori i da moje poznanice dosađujući se gledaju unaokolo po prostoriji. Pokušala sam da se smirim, da nateram srce u nižu brzinu. Seti se ko si, rekla sam sebi. Ne zaboravljaj se.
Ali onda sam nastavila da prema njemu bacam poglede vrebajući priliku da ponovo uhvatim njegov. I kada bi on podigao glavu, polako sam, sugestivno rukom zabacivala kosu, puštala šal da mi spadne sa ramena, zamišljeno podizala čašu do usana.
Morao je da zna. Morao je. Morao je da zna da se gubim. Da ne znam šta radim, ali da to ipak da radim. Jer ovo je bilo veče kao ni jedno drugo. Veče u drugom gradu, veče savršenog alibija i veče bez razloga da se razmišlja. Veče da se dela. Veče u kome nisam bila ona žena koju svi poznaju, koju muž i deca, porodica i kolege mogu da opišu uz osmeh, ubeđeni da neće pogrešiti. Veče u kome sam bila neka druga žena, žena koju je u meni on pronašao, on iščupao na površinu. Žena koja ga je posmatrala, jako, odlučno, žena koja je znala da nikada više neće imati ovakvu šansu. Da bude. Da bude njegova i da samo bude.
Baš sam ja bila ta koja je napravila prvi korak prema njemu. Nesiguran, jer štikle su bile jako visoke, moja kolena slaba i klecava, moja glava pomućena, alkoholom, strahom, željom.
Baš sam ja zakoračila prema njemu, da mu pokažem da se ne plašim. Da se plašim, kako se nikada nisam plašila, ali da se ne plašim. Da imam hrabrosti. Da želim. Da ga želim. Da želim da me uzme. Da me uništi ako tako bude želeo. Nisam se plašila, iako sam drhtala. Više sam se plašila da će trenutak u kome se ne plašim prebrzo proći.
A on je podigao pogled, ponovo, video visoku plavušu kako korača prema njemu, odlučno (ili plašljivo?) posle toliko minuta u kojima su se gledali, posle toliko meseci u kojima su se želeli. A onda se čuo refren jedne ruske pesme koju sam pamtila još iz detinjstva, a on je užurbano prineo svoj telefon uhu, prekinuo ponavljanje refrena i govoreći nešto u telefon se okrenuo, odvojio se od grupe sa kojom je stajao i krenuo ka izlazu iz sale.
A ja sam, potpuno zbunjena, potpuno izgubljena, stala. I stajala, kao neka glupača, dok su sekundi leteli kao pušteni s lanca. Izašao je, pomislila sam. Izašao je. Javio se na telefon. Neko ga je zvao, a on se javio i naprosto izašao.
Ne. Ne ovako.
Ne ovako, rekla sam sebi i krenula prema izlazu, užurbano, onoliko brzo koliko se na štiklama od devet santimetara može žuriti. Ne ovako. Ne.
Silazila sam niz stepenice govoreći sebi da sam obična glupača, stideći se sebe, trudeći se da potisnem suze koje su već najavljivale ružni crni vodopad maskare. Ne ovako. Ne možeš ovako.
A on je bio ispred ulaza muzeja i govorio u telefon, glasno, sa jakim crnogorskim naglaskom, objašnjavajući sagovornici sa druge strane da kamion preko granice mora da pređe najkasnije oko deset ujutro, govorio vrlo neprijatnim tonom, pretećim, grubim. Kada sam mu prišla, samo me je okrznuo pogledom i pomerio se, napravivši mi mesta da prođem.
A ja sam prošla, ne gubeći korak. I produžila prema parkingu svesna i toga da mi momak sa uzala ponovo odmerava dupe i noge, kao i da Crnogorac sa telefonom produžuje da svojoj sagovornici kvari Subotnje veče sve uvredljivijim, sve nepristojnijim rečima, izgovaranim sve drskije, sve nestrpljivije.
Prilazeći kolima videla sam onog muškarca u invalidskim kolicima kako se polako vozi prema ulici. Pritisnula sam dugme za otključavanje vrata a zvuk koji su kola ispustila njega je trznuo. Pogledao je auto, a zatim mene. Pa ponovo auto. Videla sam da posmatra tablice. Svetla je na parkingu bilo dovoljno da vidi iz kog sam grada.
Ponovo me je pogledao. A onda je okrenuo kolica i ostao u mestu, gledajući me kako prilazim kolima.
Imao je farmerke, belu košulju i džemper, iako je veče bilo dovoljno toplo da se ja sa golim nogama i ramenima ne osećam neprijatno. Ali, opet, on je svoj život provodio u motorizovanoj stolici, bez mogućnosti da se ugreje brzim hodom, rekla sam sebi.
Imao je malo dužu kosu, više zato što je bio nepotšišan nego zato što je to izgledalo kao ikakva smišljena frizura. Na temenu se videlo kako već počinje da ćelavi, iako je bio negde mojih godna, procenila sam. Nosio je bradu. I imao više kilograma nego što mu je prijalo.
Imala sam prilike da vidim ljude u invalidskim kolicima koji su vodili računa o svom izgledu i figuri, ljude koji su redovno plivali ili vežbali u teretani ne dopuštajući da ih njihove povrede ili bolesti pobede. Ali on nije bio jedan od njih. Čak i sa ovim osvetljenjem sam videla da ima veliki stomak, veliko dupe, debele butine. Bio je slika pomirenosti, odustajanja od borbe, prihvatanja da će u životu uvek biti dole. A ipak, delovao je čudno zadovoljan dok me je gledao kako dolazim do automobila, kako otvaram vrata i ubacujem tašnu unutra.
Mislim da bi mi se obratio da sam se zadržala na parkingu još nekoliko sekundi. Ali ja sam žurila. Žurila da odem iz ovog grada, da odem sa ovog parkinga iz ovog muzeja, iz cele ove priče da se vratim mužu i deci pre nego što svi zaspu. Cipele sam samo izula i stavila na sedište do sebe i pre nego što je on išta rekao, upalila motor, bosim stopalom pritisnula papučicu i krenula u traženje izlaska za autoput.
Autor: Fenris
