Čudno je i možda po malo smešno da je od svih fantazija koje mi je opisala a u kojima smo bili ona i ja, mene najdublje dotakla jedna koja nije imala nikakve jasne veze sa seksom. Naravno, pričala mi je mesecima, kucajući nervozno o svemu onome što je znala da me uzbuđuje, o vezivanju i tome kako je tako vezanu uzimam, kako svojim velikim organom prodirem u njen anus, o tome kako joj rukama ulazim ispod odeće i kada osetim kako se uzbudila, udaram joj šamare, o tome kako joj grubo stežem i ujedam sise i gušim kurcem… svemu tome. Ali fantazija koju mi je jednom opisala bila je… potpuno nevina. Javila mi se na kraju lepog subotnjeg dana, kada proleće izgleda baš onako kako zamišljamo da će leto izgledati pre nego što postane prevruće i previše znojavo da bi nam se stvarno dopadalo, i pisala mi kako je sedela u pesku, bosa, gledajući svoju decu dok se igraju i kako je zamišljala nas dvoje kako plešemo na tom istom pesku uz jednu pesmu Kejt Buš.
Nikada je nisam video pre toga. Ni ona mene. Ali plesali smo. U njenoj fantaziji. Dok su se njena deca igrala na pesku.
Naravno, ja nisam bio neki istaknuti plesač ni dok sam imao stopala, a posle devedesetšeste sam napustio i one fizičke aktivnosti koje sam voleo i upražnjavao. Košarka može da se igra i iz stolice, naravno, tokom rehabilitacije smo igrali i košarku i fudbal (između sesija treniranja bešike da bude spremna za pražnjenje u tačno određeno vreme) ali čim sam napustio centar shvatio sam da ne želim da se družim sa invalidima, najviše zato da me ne bi stalno, poput nekih drskih ogledala, podsećali na to da sam i sam invalid.
Neizbežno, tokom jedne i po decenije smo napredovali. Prestali smo da budemo invalidi i postali smo osobe koje žive sa invaliditetom. Izgubili smo dobar deo poverenja koje smo nekada imali u državu, ali su se pojavili i neki privatnici koji su iz ovih ili onih razloga nastojali da nam pomognu. Kao i ovi na čiju sam promociju bio pozvan večeras.
Da budem iskren, zamalo sam odbio. Ja sam uvek smatrao da mi pomoć i nije potrebna, nastavljajući da radim svoj posao, ili bar deo svog posla, i nakon nesreće u kojoj sam postao ovo što sam postao. Osoba… Invalid. Ali sam tokom godina naučio da to što nemam stopala nije univerzalni alibi da se bude samo i isključivo sebičan. Pa, tako, pristao sam da dođem, kao predstavnik one populacije kojoj je njihov projekat pomagao da se prekvalifikuju, da konkurišu za nove poslove. Rekao sam im da ipak neću da pričam ništa pred zvanicama i oni su se složili. Umesto mene pričala je lepa riđokosa devojka od dvadesettri godine, bez leve ruke, toliko brza na jeziku i energična da je bila potpuno prirodan izbor. Ja sam bio dovoljan kao dekoracija, pozadinski sadržaj za kamere, samozadovoljni bradonja koji se kroz masu vozika u motorizovanoj stolici koju su, zajedno sa njim četvorica momaka iz obezbeđenja znojeći se popela na sprat muzeja u kome se održavala promocija.
Od svih fantazija najviše me je, dakle, dotakla ona koju nikako nisam mogao da ostvarim, mudrovao sam vozikajući se kroz masu lepog sveta na promociji. Nisam se trudio da se zaustavljam i pričam sa ljudima koji su mi se javljali, poznajući me iz osamnaestomesečnog volontiranja na projektu, naprosto se osećam glupo kada svi moji sagovornici moraju da gledaju na dole da bismo vodili razgovor. Dobro mi je i samom, uostalom, mislio sam, gledajući u njihove pupkove i dupeta, neobavezno se vozeći po dvorani.
Pitao sam se da li je tu. Moja fantazija sa peska. Mada, znao sam da je tu, uostalom, javila mi je to porukom još pre tri dana, sva ushićena, sva ustreptala što se, eto, desilo da nas slučaj spaja posle toliko meseci šaputanja prstima u mraku.
Ali nisam joj rekao ništa na to.
Nikada je nisam slagao, to je bila jedna od retkih stvari kojom sam se ponosio. Nikada nisam rekao ni jednu laž o sebi, o svom fizičkom izgledu, o svojim ukusima u muzici, književnosti, ishrani. Naravno, mnogo toga joj nisam rekao, ali je nikada nisam lagao.
Od svih fantazija najviše me je dotakla ona koju nikada ne bih mogao da ostvarim, ponavljao sam sebi, prevrćući ovu činjenicu po glavi sve dok nije počela da gubi značenje.
Kao da sam mogao da ostvarim druge fantazije koje smo delili… Kao da sam ikada mogao da budem njen ljubavnik, njen gospodar, njen dominantni jebač. Nikada je nisam lagao, ne. Nikada se nisam obećao niti sam ikada tražio išta od nje. Sama se nudila. Da bude ljubavnica. Da bude kurva i robinja. Sama je došla do fantazije u kojoj plešemo na pesku dok Kejt Buš peva o trčanju uz brdo. Ja sam samo slušao i odgovarao onako kako je delovalo najprirodnije, najuzbudljivije. Najlepše.
I drkao sam, naravno. Na njene fantazije. Na naše fantazije. Na to kako je sebe opisivala, kako je prikazivala scene u kojima mi se prepuštala, u kojima sam je uzimao, potpuno, do kraja. Drkao sam, naravno. Nemam stopala, ali imam kurac. Bedan je, dobro, i stomak ga sve više zaklanja od mog pogleda sa svakom godinom koja prođe, ali on je i dalje tu. I dalje je drzak, i dalje traži pažnju. Briga njega što nemam stopala. Što sam ćelav, dežmekast, što se osećam na znoj na kraju dana, što ponekad ujutro ležim u krevetu i pomislim da bi bilo lakše da naprosto ostanem u njemu i znam, ZNAM da se niko ne bi usudio da mi išta prebaci.
Ugledao sam je posle nekih pet minuta. Znao sam da je to ona. Visoka, plava, kose prikupljene štipaljkom. Imala je belu haljinu i bila je još viša nego što sam je zamišljao. Duge noge, duge, vitke ruke. Bože, pomislio sam, ovo je ona.
Nije mogla biti ni jedna druga. Znao sam da nije. Provezao sam se pored nje, polako, diskretno, dok su se ljudi u lepim odelima i žene u lepim haljinama učtivo sklanjale u stranu, provezao sam se pored nje i čuo taj lepi naglasak kojim se obraćala drugim dvema ženama sa kojima je stajala, naglasak koji mi je rekao sve što je trebalo da znam.
Bila je lepa. Lepša nego što sam zamišljao. Nisam mnogo ni zamišljao, zapravo. Mesecima sam pričao sa njom, ne misleći je li zaista visoka i plava kako kaže. Jesu li joj grudi stvarno tako velike kako priča. Je li uopšte žensko. Nisam mnogo razmišljao, ne može čovek u mom položaju to sebi da priušti. Bila je strastvena, bila je uplašena, strastvena, spremna da bude danas više nego što je bila juče a sutra više nego što se usudila danas. Bila je vrela i puna fantazija. Nisam razmišljao, zašto bih? To bi bilo gubljenje vremena, a njega sa njom nikada nisam imao previše, zbog njenog muža, zbog moje porodice…
Mogla je biti i muško. Naravno da je mogla.
Ali bila je ovde, sada. U istoj prostoriji sa mnom. Visoka i plava i u beloj haljini i sa kosom prikupljenom štipaljkom krem boje, koja se uklapala sa narukvicom koju je nosila na nadlaktici. Bila je… prelepa? Mislim da jeste.
Naravno, nisam baš mogao da se nazovem objektivnim, nezainteresovanim posmatračem. Bila je to moja fantazija, na korak od ostvarivanja. Bukvalno sam mogao da ispružim ruku i da je dotaknem. Naravno da je bila prelepa. Toliko da sam osećao kako mi srce lupa a krv juri u lice. Zacrveneo sam se kao rak i okrenuo stolicu na drugu stranu, odvezavši se u dno sale. Tamo sam od kelnera oteo čašu mineralne vode i namestio se da, kao, posmatram eksponate. Naravno da nisam pio, čaša mi je služila samo da izgledam prirodnije. Kada ne možete sami da ustanete da se ispišate postajete vrlo pažljivi u vezi količine tečnosti koju unosite u organizam.
Razume se, posmatrao sam nju. Pomislio sam da bi trebalo da izvadim telefon i slikam je, da bih kasnije mogao sebi da dokažem da je bila tu, da opsesivno analiziram njen izgled, stav, figuru, frizuru, sve. Ali čak i tada mi je to delovalo suviše jadno. Umesto toga, samo sam je posmatrao.
Nikada se nisam nalazio ni sa jednom ženom sa kojom sam se dopisivao. Neke od njih sam lagao, ali i one koje nisam sam radije držao u inboksu sve dok im tamo ne bi postalo pretesno pa bi same otišle. Suviše bi toga bilo da se objašnjava, suviše da se očekuje, suviše da razočara. Ovako je sve bilo mnogo lakše. Drkanje je čistije, i uostalom manje emotivno rizično.
Video sam da ima na nogama veoma lepe cipele sa veoma visokim štiklama. Setio sam se kako je jednom stidljivo napisala da bi, kada bi bila moja robinja, uvek morala da nosi takvu obuću umesto patika koje je obuvala kada ide po dete u obdanište. Srećom, nikada nije postala moja robinja, rekao sam sebi.
Video sam kako se osvrće, kako manje priča sa poznanicama a više posmatra lica muškaraca u sali. Pratio sam njen pogled i smejao se u sebi. Ili sebi. Jedno od ta dva. Pokušavao sam da čujem njene misli dok je gledala u onog visokog plavog bivšeg tenisera koji je posle postao stručnjak za finansije. Zaboga, valjda shvata da TO nisam ja?
Posle se zagledala u jednog visokog, crnog tipa. Podsetio me je, valjda zbog razbarušene kose na Bregovića. Samo je bio viši od njega, krupniji od njega, jači od njega. I tamnije kože. I lepši je bio, jake kosti lica, jake obrve, crne oči, malo je podsećao na nekog Indusa. Gledala ga je. A on je gledao nju.
Spustio sam čašu i krenuo polako ka izlazu. Već je bilo kasno. Ljudi su mi pravili prolaz a momcima iz obezbeđenja je izgleda bilo lakše da me spuste u prizemlje nego što je bilo da me popnu na sprat. Mučenici, bilo mi ih je malo žao.
Polako sam krenuo ka ulici, da pozovem svog taksistu. Crni, visoki Bregović plus je projurio pored mene derući se u telefon i stao nekoliko koraka ispred vrata. Nisam obraćao mnogo pažnje na njega. Pozvati taksi, doći kući, tražiti od žene da mi pomogne da se istuširam. Drkati kad ona legne da spava. Onda spavati. To je bio moj plan. Prost, efikasan, kao i svake večeri. Dobro, večeras ću možda drkati minut duže jer sam imao pred očima stvarnu, živu ženu, plavu, visoku, belu i elegantnu. Ali samo minut duže. Ne zaslužuješ više, u mislima sam se obratio svom kurcu. Ionako ne služiš ni za šta sem za pišanje u tačno određenim terminima u toku dana.
Automobil na parkingu pored koga sam prolazio oglasio se cijukom i malo me trgao iz misli. Pogledao sam ga, mahinalno, a onda čuo odsečne udare štikli o asfalt. Osvrnuo sam se oko sebe i video je kako nestrpljivim, brzim koracima prilazi kolima. Ponovo sam pogledao automobil, proverio da tablice potvrđuju ono što sam znao. Onda sam se ponovo okrenuo prema njoj.
Bila je prelepa. Možda je bio mrak, možda sam ja bio malo tužniji nego inače, ali bila je prelepa. Meni. Tada. Prelepa.
Toliko lepa da nisam ništa smeo da kažem. A želeo sam. Bar jednu rečenicu. Bar nekakvu aluziju, malu, diskretnu zagonetku da je zabavlja dok vozi autoputem.
Ali sam ćutao. Zašto kvariti perfektan trenutak? Zašto kvariti njenu lepotu mojom ružnoćom? Bila je tu. Znao sam koliko je drhtala, dolazeći. Znao sam koliko je želela da se vidimo. I sada je bila tu, ispred mene, moja fantazija. Ulazila je u kola, izuvala elegantne cipele i bosa stopala stavljala na papučice. Da li je išta što bih rekao moglo da učini ovaj trenutak boljim? Verovatno ne, barem ničeg nisam mogao da se setim. Bilo je savršeno. Moja fantazija. Bolja od fantazije. Bolja od meseci drkanja u mraku. Tu, ispred mene. Zbog mene. Za mene.
Onda je otišla uz buku i miris izduvnih gasova a ja sam polako nastavio ka ulici. Osećao sam se moćno. I bedno. I bedno. I moćno. Nisam zvao taksistu, trebalo mi je nekoliko minuta nasamo, da osetim sve što je trebalo osetiti. Moć. Bedu. Prazninu, na kraju. Možda i neću drkati večeras. Suviše sam, suviše umoran.
Autor: Fenris
