Po povratku kuci, cale moje devojke (na dalje cu ga zvati Nikola) nije gubio vreme. Tek nekoliko dana od povratka, cale mi rece da se video sa Nikolom dan ranije i da mu je rekao da bi voleo da krenem danas sa njim za vikend na Zlatibor, posto sam mu se ponudio da mu pomognem oko neke prezentacije. Rekao mi je da mu se javim da se dogovorimo za detalje i da krecemo popodne. Uff u tom trenutku mislim da sam se pogubio skroz, hiljade pitanja su mi se provukla kroz glavu, ali sam znao da nemam kud. Pozvao sam Nikolu bojazljivo,, kada se javio samo mi je rekao „budi spreman za oko sat vremena, doci cu po tebe. Sada sam u guzvi i ne mogu da pricam“. Pitao sam ga koliko ostajemo i sta da ponesem? On je samo rekao bicemo par dana, ne treba ti puno garderobe. Ok, cekam te. Cao…
Pojavio se tacno u minut, sa nim u autu su bili neki malo stariji gospodin i gospodja oko 50 i kusur godina. On je bio sportski obucen a oni su bili skockani. Samo mi je dobacio, ajde upadaj mali. Njih je predstavio kao svoje poslovne prijatelje a mene kao naravno decka njegove cerke koji ce mu pomoci oko prezentacije. Do Uzica put je uglavnoom prosao u njihovom poslovnom razgovoru i tek uz poneku salu. A ja sam uglavnom cutao i razmisljao sta me ceka. U Uzicu smo ih ostavili, i onda mi je rekao da predjem napred do njega. Poceo je sa nekom neobaveznom pricom a ja sam se tresao od straha, od neceg nepoznatog. Kad smo stigli na Zlatibor na parking ispred apartmana, spustio mi je ruku na nogu i pomazio me uz reci. Mala imam poklon za tebe, uzmi kesu iz gepeka i smesti se u apartmanu dok se ja ne vratim.
Cim sam usao u apartman pozurio sam da vidim sta mi je spremio. Bas sam se iznenadio kada sam uzvadio stvari iz kese. Bilo je tu zenskog donjeg vesa, crvene tangice i crveni brus, bila su dva para crnih najlon carapa, bela svilena kosulja, crna mini suknja, naocare sa tankim okvirom bez dioptrije i jedne crne sandale sa visokom i tankom potpeticom. Gledao sam ne verujuci rodjenim ocima sta vidim, nisam znao u tom trenutku sta osecam. U kesi je bilo i jedno pismo. Otvorio sam ga i procitao par redova: „Nadam se da ti se svidja garderoba koju sam ti kupio. Opusti se i sredi se samo za mene, vracam se za dva sata“
Sve mi je ovo bilo tako zbunjujuce, otisao sam u kupatilo da se istusiram i da ohladim glavu, da sredim malo misli. Garderoba je ostala na krevetu, i non stop sam bacao pogled na nju. Sve vise i vise mi se svidjala i nekako sam jedva cekao da probam da je obucem. Cim sa izasao iz kupatila prisao sam krevetu i polako pregledao ponovo garderobu, polako sam uzeo gacice u ruke, krv mi je strujala obrazima, mislio sam da csu crveniji od gacica. Navukao sam ih, svidjalo mi se kako mi stoje. Pogodio je broj, presao sam na oblacenje brusa ali se nisam bas najbolje snalazio sa kopcanjem. Nekako sam i to uspeo. Na red su dosle najlon carape, na prvi dodir su mi se svidele, polako sam ih navlacio, milovale su mi kozu, grejale su me, tako mi je prijao njihov dodir… Osecao sam se drugacije, osecao sam se neznije, osecao sam se promenjeno… Obuo sam cipele, probao sam da hodam u njima. Nije islo bas najspretnije, krenuo sam do ogledala u hodniku, u prolazu sam sa ormarica dohvatio naocare, stavio sam ih i stao ispred ogledala. Sa druge strane me je gledala prelepa mlada cura, nisam mogla da poverujem da to vise nisam ja. Cura je bila tako seksi, zbunjena, uplasena ali u ocima joj se videla radost. Zazvonio mi je telefon, trgla sam se, uzela telefon i javila se: Da?
Nadam se da si spremna, stizem za desetak minuta, nosim nam veceru i vino.
Promucala sam: Spremna sam
Nikola je samo dodao: jedva cekam da te vidim… i prekinuo vezu.
Polako sam obukla ostatak garderobe, sela u fotelju i zurila u zid. Ubrzo se culo kucanje na vratima, ustla sam da ih otkljucam. Okrecem kljuc, nemam hrabrosti da otvorim vrata. Nikola ih polako otvara, pogledi nam se srecu. Nikola me gleda otvorenih usta, tiho izgovara: predivna si Milice…
