Da se ne bih ugruvao kupujuci posudje, kurac-palac i poklopac za mladence, odlucih da Moniki, koju sam te noci sanjao, podarim lep buket.
U cvecari „Lepa Kata“ oborio me je bogat asortiman egzoticnog cveca. Valjda ni u raju, u pocetku, nije bilo lepse. Prodavacica srednjih godina u cikoskim cizmama i suknjici kao u sifrazetkinja posebna je prica. Nedostajala joj je moja palica, s uglacanom budzom na vrhu pa bi mogla da daje takt svearmijskom orkestru, ali ako se jednako budem saplitao na jebezovne zenke nikad necu stici kud sam naumio, pomislih pa zaboravih. Lepa Kata ima okice tamne kao zreli kesten i kanda joj jedno oko vuce u stranu, ali ne nalazim mane, naprotiv, uzbudjuje me toplina koju zrace. Ako bih joj ga umocio ne bi mi smetalo ni da joj je, za promenu, pica malcice ukrivo. Nada u promene odrzava nas u zivotu. Lepa Kata ima butkice koje bi me i mrtvog ucinile zivahnim!
– Gospodin zeli?
– Prvoklasan buket.
– Do kojeg iznosa, gospodine?
– Cena nije vazna.
Jasno, pravim se vazan jer kao autenticni maco Balkanac (koji, ne
budi primenjeno, samo prve sedmice marta, ako se nije mumificirao od pica pa zaboravio, kupuje vestacki buket) nemam pojma da se cvece placa zezenim zlatom.
– Pretpostavljam da idete na mladence.
– Vidovita si. Mogla bi lovu da zgrnes kao prorok. Znas ono: pogodila je mnogima, pogodice ga i vama.
– Pola grada ide na mladence drugoj polovini. Citav svet srlja u brak ko sumanut. Neki ljudi ne mogu bez okova.
– Hvala, ne treba. Hajde da napravimo lep buket.
– Zelite anturijum, – izvuce iz posude cvet nalik flamingosu jarko crvene boje – recimo sedam cvetova…
– Necu vestacko cvece.
Zena mi se nasmeja u lice.
– Gospodine, to je uvreda za ovaj divni cvet, a kompliment proizvodjacima plastike i neukusu. U ovoj radnji sve je prirodno. Pogledajte cvet, da ga prosto covek pojede koliko je lep. Neka vas ne brine to sto ga narod zove vrazji jezik i svinjski repic. Izvolite, uverite se da je prirodan. Slobodno pipnite.
Pipnuh, prilicno skeptican.
– Sta kazete?
Da bih tebe rado pipnuo.
– Moze. Slobodno stavi vise.
– U redu, gospodine. Petnaest anturijuma bice dovoljno. Zatim bi pristajalo jedno…
– Ne skrtari!
Pogleda me zacudjeno. Ja nju cudno gledam od pocetka.
– Molim. Dopada vam se anturijum? Evo, trideset cvetova. To je vise nego sto je iko, danas, kupio. Pravo jato flamingosa. Ima jos srecnih zena na ovom svetu.
Ako se jos budes tako guzila dok vadis cvetove i ti ces biti srecna kao nikad. Ludacki sam stezao macora. Pokazes li mi guzu jos jednom natrticu te pa makar mi navukla na vrat policiju celog sveta. Bolje da isteram kurcu zelju nego da se zlopatim kao kaludjer. Vrat cu usinuti zvireci joj u ludacke guzeve. Stvarno zenska ima guzove kao zdravlje i, jakako, svesna je privlacnosti. Guzica joj je ko magnet: ne mozes se oteti. Znam, pocinje prolece, ali, covece, mislim da je jos rano za tanga gacice mada ona, ocigledno, ne misli tako. Siguran sam da ih sasvim smisljeno nosi. Verovatno je neko, s vremena na vreme, naguzi u radnji. Steta bi bilo da joj godine prolaze uludo makar i u cvecari. Osecam da joj je medju nogama kao u vulkanskom grotlu. Sav se tresem pri pomisli na ribicu sto joj se pracaka medju tako kurozovnim butkama.
– …Devet strelicija za dekoraciju, i, mozda, pet angolskih roza porcelana. Ako dopustite, s jednom predivnom orhidejom buket ce biti savrsen i neodoljiv.
– Jedna orhideja! Da me ismeju kao tvrdicu!
– Bez razloga brinete, moj gospodine, orhideje su dragocene. Samo jedan cvet orhideje da poklonite pa ce vas smatrati dzentlmenom kakvi se ne srecu bas na svakom cosku. Vidite u kakvom vremenu zivimo. U celoj zemlji ne mozete da nadjete tri cvecare sa jednom orhidejom pa ih, cujem, sve manje ima i u sobnim vrtovima. Ja ih, na vasu srecu,
imam nekoliko. Predlazem ovu sa sedam cvetova.
– Moze li sa deset ili petnaest? Trideset bi bilo optimalno.
Pogleda me kao da sam pao s Marsa: – Trideset?!
– Jesam li rekao nesto sto ne treba?
– Ne, gospodine. Odista bi na ovakav buket dobro dosla tako velika orhideja ali je, na zalost, nemam. Citavu zemlju da prevrnete ne verujem da cete je naci. Nekad da, ali danas, bogme, to bi bilo cudo. Imam jednu sa dvadeset i pet cvetova, ako zelite. Mislim da nece narusiti sklad buketa. Samo da znate da cete ubiti zenu kojoj ste ga namenili. Zene odlicno znaju koliko cvece vredi. Koja dobije ovaj buket pamtice vas i na onom svetu. Mozete sa njom da radite sto vam je volja. Pamtite sto rekoh.
Zabezeknuh se. Sta ova, do kurca, trabunja?
– Kada bih dobila ovakav buket istog casa bih umrla od srece. Deset godina drzim cvecaru i jos nisam prodala velicanstveniji buket.
Odmace se da ga kriticki odmeri.
– Stavicemo orhideju u centar buketa naslonjenu na list strelicije. Taaako. Nedostaje jos crna ruza sa dvora kralja Kirija pa da se ni pred vilama ne postidite.
Meni je od crne ruze drazi ruzin grm. Zenski, naravno. Plav ili crni, podjednako me opija.
Kad se savi da iz kutije uzme traku ne izdrzah, popustise mi kocnice, ne odoleh, munuh joj ruku medju noge dobro napunivsi saku zestokim runom. Gotovo mi uzjaha ruku pre nego sto poskoci.
– Gospodine! – pocuta malo sva crvena u licu, – Pobogu?!
– Izvini, – slegoh ramenima rasirivsi ruke, – nisam mogao da se uzdrzim.
– Uh, sto me prepade! – rece drzeci ruku na grudima, – Mogao je neko da nas vidi!
Opa, danas su zeke cudne. Piju vodu iz suve drenovine. Okrete kljuc u bravi i poruku „Zatvoreno“ prema ulici.
Uhvati me za ruku.
– Dodji, vatra se gasi za vremena.
U dubini cvecare privlacno dekorisani spanski zid diskretno je odvajao poslovni prostor od privatnog skrivajuci od ociju kupaca dve plasticne stolice i sto od rasparene, najjeftinije, bastenske garniture, minijaturni lavabo i reso s priborom za kafu.
– Operi ruke i kitu, – naredi, pokazavsi glavom na lavabo.
– Ruke su mi mozda prljave ali puska je besprekorno cista.
– Mogu da ti verujem ali ne moram. Hocu mirno da spavam. Zato ces ga oprati preda mnom ili sve zaboravi.
– Naravno da cu ga oprati, – rekoh, misleci na to da li zena koja posle jednog dodira zakljucava vrata spremna da bude zajahana, ozbiljno misli na higijenu kite ili, jednostavno, hoce da priredi smotru: kako je drzim, kako je perem, mozda da je odmeri pre nego sto bude kasno.
Sad, sta je tu je, rizikovacu kad vec ne mogu da eskiviram.
– Samo sam hteo da ti kazem da alat drzim cisto kao pred polaganje majstorskog ispita.
– Tim bolje za oboje. Ali, nece mu skoditi jos malo vode.
Precenio sam svoju urednost. Vec ga je zahvatala skrama. Dok sam ga umivao prodavacica ga bez zazora uze da ga sama opere.
– Nece te ujesti. Slobodno ga protrljaj.
– Trljas ga kao da je Aladinova lampa. On je caroban na drugi nacin i bez trljanja ce te ispuniti.
Prala ga je revnosno, temeljno.
Velicko joj se u rukama pretvarao u cudoviste.
– Vidis, – prsio sam se, – da je caroban. Raste kao iz vode.
Bas me je kucka napalila dok ga je prala. Htedoh da je poljubim ali se izmace.
– Molim, bez ljubljenja.
Koji li joj je kurac, pomislih.
– Treba li i zube da operem.
– Prao ne prao, isto ti se hvata: ljubljenja nema.
Da, cudnog li svata. Htedoh da je pitam da li drzi cvecaru ili kupleraj u kojem se ljubljenje posebno placa pa digoh ruke da me ovako napaljenog ne sutne pa cu u Hitnoj da zapevam za pomoc.
Iznenada mi mala, spretna kao dzokej, nogama obujmi bedra i nepogresivo naskoci. Mogla bi da ide na olimpijadu. Namestila ga je u sredinu kao da samo to u zivotu radi. Velicko nesta kao da ga nikad
nije bilo. Do korena. Shvatih da ga je prala da bi se uzbudila.
Lukavo, nema sta. Ta ne gubi vreme. Sto bi se razmetala vremenom kad je to gubljenje para. Ko zna koliko ih sada drezdi pred vratima cekajuci buket.
Prihvatih je za guzeve, koji su me uvalili sve ovo, i poceh da vozam. Hop, hop, hop! Zena koja onakvom zestinom pere karu koja je, u sustini, osetljiva na grubosti i ponekad joj je i nespretna neznost pogubna, mora da se jebe zestoko, bez milosti, ostro. Navlacih je grubo, muski, cepacki i krvnicki. Teorija se pokaza ispravnom: zenka prevrtase ocima kao cudoviste iz Oza, skiceci poput zakucene kuje. Uplasih se kada prvi put prevrnu ocima i pokaza beonjace. Skicanje me je neobicno uzbudjivalo.
Slatko sam rokao zivu vatru, zadovoljan sto je traganje za buketom dovelo do seve ali me nije udaljilo od misli na Moniku. Hoce li mi ta jebezljiva, zanosna plava kuja pasti saka. Sve vise misleci na Moniku udaljavao sam se od prodavacice, seva je trajala dugo, ruke me zabolese. Prodavacica je vitka i izazovna ali, brate moj, ne mogu citav dan na kurcu da drzim i rukama pridrzavam bar pedeset kilograma. Jeste, koka se majstorski, skicanje me baca u vatru i Velicko mi ne popusta, ali valja vec jednom svrsiti, ohladice mi se vecera, cekaju me Oliver i Monika, Monika ciji mi picic sve vreme titra pred ocima dok sumanuto rokam prodavacicu.
– Hej, gde si?!
Trgoh se.
– U tebi, seceru.
– Sta te muci? Ne kresem se dobro?
– Neverovatna si.
I jeste.
– Onda me jebi, cujes li.
– Pa to i cinim, seceru.
– Mlako, macane, mlako. Ja nisam siparica, moras mi dati vise strasti i vise ljubavi. Svako moze da ga umuva ali su retki vatrobujni. Za ovakvo jebanje nije mi potreban muskarac. Nemoj da zazalim sto sam se u ovo upustila. Ne posustaj maco ili ces morati rucno da ga isamaras. Hajde, rokaj me malo grublje, muski. Skoncentrisi se, misli na mene, ne budi mlakonja.
– Mlakonja?!
– Naravno, jebes kao da resavas ukrstene reci.
– Sta nedostaje?
– Tempo, covece, tempo. Hajde, idemo!
Odbacivala se nogama od zida i vratolomnom brzinom ponovo navlacila. Zid je dobro izdrzavao. Ni ja ne bih smeo da se obrukam, moze mi zatrebati. Nikad se ne zna kada ce da udari susa. Uhvatio sam
je za guzeve i poceo zestoko da ljuljam. Nabijao sam je, ostro, potom ubrzano, sitno, neujednacenim ritmom.
– To! To! – kliknu Lepa Kata, -To, covece! tako me tucaj! To-je-ono-sto-mi-treba! To! – govorila je s prekidima, – Takva-se- va-bas-mi-godi!
Nije mogla da dodje do daha jer sam je stalno nabijao kao da hocu da je raspolutim. I hteo sam. Jos nisam doziveo da zena prigovara nacinu na koji karam. Ova ce me upamtiti.
– Ta-ko-vo-lim-da-se-tu-cam! – secala je -Samo-ga-na-bi- jaj, do-bro-ga-na-bij-aj-aj-aaaj!
Zatim se malo primiri i, osetivsi da svrsavam, vrisnu. Dok sam pulsirao i izbacivao poslednje milione spermatozoida Lepa Kata je oslonivsi glavu na rame, shvatih posle nekoliko trenutaka, jecala. Spustih je na pod i isukah jos cvrstog Velicka. Suzila je dok sam ga pirkao.
– Zasto places?
– Ma, nista.
– Kako nista? Zasto places?
Otre suze.
– Tako. Od srece.
– Molim?!
– Ma sta si navalio. Placem, eto, kad mi je lepo.
Zagrli me i poljubi.
– Hej! Nema ljubljenja!
Nasmeja se.
– Ludace nijedan.
Pocuta.
– Jesi li ti zadovoljan.
– Bila si me strasno napalila. Stvarno nisam mogao vise da se savladam. Jebi ga, stalno si pokazivala guzicu kao da se nudis.
– I jesam.
– Sta!
– Nista. Nudila sam ti se. Mislis da nisam videla kako si uzagrio ocima kada si me video. Namerno sam se svaki cas savijala. Muski se pale na tangu ko nenormalni. Kupe buket, odu u park i manijacki ga
odelju da se sve pusi. I tebi su oci htele da iskoce.
– Gacice su ti super, nenormalno isticu guzu, ali mene su izludjivali bataci. Dok si se savijala mislio sam da izvadim karu i suknem ti ga.
– Osetila sam da se jedva savladjujes i od toga sam se lepo ovlazila ali sam nastavila da se namestam i savijam. Zamisljala sam te kako buljis. Videla sam da ga meljas. Mislis da ne umem da cucnem kad biram cvece ili da posude dignem na postolje, a?
– Sto si se, onda, prepala kada sam te zgrabio?
– Zato sto si me zgrabio. Nisam verovala da ces se usuditi mada sam prizeljkivala da nesto ucinis.
– Zasto?
– Prijebalo mi se, eto zasto. Zelis jos nesto da znas? Moram da otvorim radnju.
– Da. Koliko dugujem za buket.
– Bogami, mnogo. Da vidimo: orhideja sa dvadeset i pet cvetova, trideset anturijuma, kakav raskosan buket, devet strelicija i pet roza porcelana. Kako placas?
– U gotovom.
– To ti nije pametno! Tolike pare nosis sa sobom?!
– Kakve pare? Koliko to, do kurca, kosta buket?
– Da preracunam u eure… – otkljuca, pogleda niz ulicu – Ako ce ti biti lakse. Okrenu plocicu. Sada je poruka „Zatvoreno“ bila unutra.
– Ali, ne verujem da je nekome od toga lakse.
– Ma ne zezaj. Kasnim na veceru. Kazuj.
– Dvestaosamdesetpet.
– Cega: dvestaosamdesetpet?
– Eura, rekoh ti.
– Staa! Jesi li ti normalna, u pizdu materinu!?!
– Rekla sam da ce te kostati djavo i po. Tu gospu ocigledno ne mozes tek tako da osvojis. Skupa roba se ne prodaje jeftino. A ko hoce da se pokaze, da bude ekskluzivan, mora da plati.
– Uracunala si i sevu!
– Ne budi smesan. Da sam ti uracunala sevu dobio bi buket dzabe. Mozda ne bas ovako raskosan, ali pristojan buket u svakom slucaju. Ovakav, bogami, ni ambasadori ne kupuju svakog dana.
Bi mi neprijatno. Buket mi se dopada ali mi se ne dopada sto nemam toliku lovu. Nazad nisam mogao, a nisam ni hteo. Moniku bi buket oborio, na to racunam, mada bi se mogla zadovoljiti i skromnijim ali kako da izadjem iz cvecare kao mufljuz. Kako? I otkud, bre, znam sta je to skromniji buket?!
– Slusaj, dacu ti cekove ali te molim da ih ne naplatis cim zamaknem. Strpi se koji mesec.
– Koji mesec? Gde zivis, covece? Sta ce ti cekovi vredeti za koji mesec, a? Najvise sto mogu da ucinim je da ih realizujem krajem meseca. Moze?
– Moze, jebi ga, i tako sam bez pokrica.
Ispisah cekove. Mora da sam senuo. Dvestaosamdesetpet eura za buket, covece, to nije zdravo. Ulozio sam u nesto sto je neizvesno.
Prodavacica je nagnuta sredjivala strelicije. Kara je ponovo pocela da mi se meskolji.
– Hej! Ne guzi se, moram da idem. Kasnim.
– Samo mi jos jednom onako stavi ruku medju noge. – Dopalo ti se, a?
Zgrabih je. Neka sam proklet ako je opet ne opalim.
– Oh! Kome ne bi!
Promeskolji bulju. Velicko mi se kruti!
– Cuj, stvarno moram da idem. Ceka me stotinu poslova.
– Navrati koji put. Vazi.
– Bez ljubljenja?
– Samo ti navrni, lako cemo se dogovoriti.
– Stvarno, zasto nisi htela da se ljubimo?
– Nisam bila sigurna da imas zdrave zube.
Jebote, ova nije normalna. Ona, molim te lepo, misli o tome da li imam zdrave zube, a jebe joj se da presvisne.
– Cudno je da mi nisi trazila zdravstveni karton.
– Mozda i bih ali sam bila prilicno napaljena.
Uze mi ruku i stavi na brezuljak:
– Ohhh! Odlazi, sta cekas!
