Marina je daleka stvarnost, stvarna nedodirljivost; zujanje u ušima, bol u preponama, Mlečni put po kojem anđeli pevaju umilnu pesmu… Marina je misao koju sam materijalizovao !!!
I tog dana kad si došla, otpalo ti dugme, bljesnule grudi, pa je sumorni kišni dan izgledao kao najsvetliji u mom životu. Ljubila si me bez ustezanja, plakala i smejala se, cepala sve sa sebe, davala se samoubilački, meni da učiniš, da godinama sputavanu strast izbiješ iz mene. Ali desilo se čudo koje samo ljubav može da iznedri.
Vučeš me na najslađi drhtaj muškarca, pretvaraš me u zver, igraš se samnom, grizeš mi kurac kristalnim zubićima, ulaziš u podsvest, daješ mi lik deteta, dojiš me, dokazuješ mi da JESAM i da me ima… Marina je nebeska pička, daleka i krvava, Marina je užas ka kojem se teži…
Tvoj bivši te tukao, ubio ti dva deteta u stomaku, ali tog dana sam te odvojio od plača, naterao u suze smeha, porodio ženu u tebi, opet si jebozovna kao nekad, opet si vrela i uzbuđujuća kao nekad, opet su tvoje oči varnice, tvoje sise željne dodira, tvoja pička mokra i podatna… Curiš kao potok, razlivaš se u meni, uzvraćam ti muškim semenom, prasak u zenicama, drhtaj u grudima, telo se pretvara u buktinju… Jesam li te vredan, Marina?
Ponekad mi bradavicom sagoriš jezik, ponekad plavetnilom oka proburaziš utrobu, ponekad me čarolijom stiha iseckaš na komade, pa se tako umilno nasmeješ… Marina je dojka Vasione iz koje sisam poeziju, i razlog sopstvenog postojanja!
Marina je danas negde u Kanadi. Mazim je po sopstvenom kurcu, zatvorenih očiju, radujem se svakom njenom osmehu, čitam njene pesme, i šaljem joj još jednu šaku vrele sperme, izazvane njenim likom…
Jednom je ušla u mene, teško da će ikada izaći.
