Najviše sam se plašila bičevanja.
Plašilo me je i to što je toliko stariji od mene, naravno. Gotovo dvadeset godina razlike. Kako to da kažem drugaricama? Smejaće se. Kako da kažem ocu? Pobesneće.
Plašilo me je i to kako se nasmejao kada sam mu rekla da ne znam imam li hrabrosti da budem njegova devojka.
„Devojka?“, rekao je, raspoloženo. „Ne, ne, meni ne treba devojka. Meni treba robinja.“
* * *
Hodali smo prema restoranu a proleće je bilo toplo i vlažno i oblačno oko nas. On je hodao brzo i objašnjavao mi nešto mlatarajući užurbano rukama, glasan i veseo. Bio je uvek tako prijateljski nastrojen. A ja, ja sam jedva držala korak sa njim. Gazila sam visokim štiklama po mokrom beogradskom asfaltu a one su jako udarale, proizvodile glasan zvuk koji je skretao pažnju prolaznicima na muškarca koji sa sobom vodi skoro dvadeset godina mlađu devojku, skretao im pažnju na droljicu u prekratkoj suknji, na previsokim štiklama, bez grudnjaka, jako, napadno našminkanu. I uplašenu, naravno.
Hodala sam brzo i jedva sam držala korak sa njim, hodala sam na visokim štiklama cipela koje mi je on kupio, gazila po mokrom asfaltu sama toliko mokra da sam sve vreme bila u strahu da mi ne ispadnu… da iz mene ne ispadnu stvari koje mi je naredio da uguram unutra pre nego što smo izašli iz njegovog stana.
Nije mu trebala devojka. To mi je rekao vrlo ozbiljno. Osmehivao se, naravno, on se skoro uvek osmehivao, ali bio je ozbiljan. Nije mu trebala devojka, već robinja.
Ni ja nisam znala da li mi treba dečko, zaista nisam. Ali sam znala koliko me plaši i koliko taj strah nije dovoljan da se držim dovoljno daleko od njega da bih bila bezbedna.
Ne, nije me povredio, nikada. Bar ne bez upozorenja, ne bez mog eksplicitnog pristanka da budem… da istrpim bol. Da mu pokažem koliko sam snažna, kako je on govorio. Nikada me nije povredio, ne trajno.
Ali nisam bila bezbedna jer mi je njegova blizina uvrtala razum, lomila logiku. Uvek, rekao je, uvek će tvoja volja biti poslednja, rekao je. Nikada nećemo raditi ništa što ti sama ne želiš, rekao je. Ali onda mi je radio toliko stvari koje su bolele, toliko stvari od kojih je strah na trenutak nestajao – jer postajala sam svesna da sam jača i hrabrija nego što sam mislila, da sam možda zaista onoliko jaka i hrabra koliko on tvrdi – a onda se vraćao, još snažniji. Jer nisam znala gde je granica. Ima li je? Da li će ikada želeti da mi učini nešto za šta ću ja reći „ne“? Stvarno „ne“, ne samo one simbolične proteste preplašene klinke koja se refleksno plaši ali koja stvarno u sebi želi da mu ugodi, da mu se pokori, želi da čuje njgovu pohvalu.
Naravno da mu nije trebala devojka, već robinja, kurvica koja će slušati svaku njegovu reč, koja će slušati ne samo reči već i intonaciju njegovog glasa, loviti nijanse u izrazu, nagađati tačno značenje onoga što on govori, pratiti njegove poglede i gestove, kako bi uvek, u svakom momentu bila sigurna šta on želi. Trebala mu je kurvica, robinja koja će crveneti od stida ali i od ponosa svaki put kada ispuni neko njegovo naređenje i uhvati u njegovim očima bljesak zadovoljstva ili čuje njegovu pohvalu.
Nije mu trebala devojka. Da mu je trebala devojka jebao bi me u svom stanu, znao je uostalom da sam bila vlažna i uzdrhtala, da mi je u utrobi sve pulsiralo čim sam došla do njega. Ali nije. Umesto toga pokazao mi je šta mi je sve kupio od odeće i obuće i naredio mi da se doteram za njega. Tuširala sam se, pred njim. I brisala pred njim. I mazala pred njim. I šminkala pred njim. Na kraju sam se oblačila pred njim. Košuljicu, bez grudnjaka. Suknjicu, bez gaćica. Lepe, bele samostojeće čarape i lepe, crne cipele sa previsokim štiklama.
Slikao me je sve vreme. I puštao muziku. I sipao mi vino. On sam ga nije pio. Pomislila bih da možda želi mene pijanu a sebe treznog, ali znala sam da ne pije, nikada. Uostalom, nije mu bilo potrebno da me napije ako je hteo da mi uradi… pa, bilo šta što bi mogao da poželi.
Želela sam, tako sam želela da me pojebe, da uzme i pojebe svoju kurvicu, svoju vlažnu, pokornu kurvicu, da me pojebe konačno, da mi pokaže potpuno, bez ostatka ono što mi je pokazivao na desetine drugih načina.
Nisam mu bila devojka, ali mi je pokazivao, pokazivao mi je da sam mu važna, pokazivao mi je da sam mu posebna. Bio je pažljiv i bio je strastven. I bio je opasan. I bio je nežan.
Nisam mu bila devojka. Ali jesam postala njegova robinja.
Nije morao da me vezuje, sama sam već bila dovoljno vezana za njega, sama sam mu i rekla da jedino što želim jeste da učinim sve što traži od mene, uvek. Ali je voleo da me vezuje, da me natera da osetim, potpuno osetim tu nemoć, to potpuno predavanje kada sam pred njim nemoćna, sasvim nemoćna, sasvim u njegovoj vlasti. Kada bih tako bila vezana, bespomoćna, bez daha pred njim, bilo je dovoljno da govori sasvim tiho a ja bih se tresla. Bilo je dovoljno da stavi prste na moje usne, da mi ih blago rastvori, da uđe u moja usta prstima, duboko, da me natera da ga osetim, da ga osetim u sebi i onda refleksno zatvorim oči i osetim sebe, jače nego inače, jače nego ikada, da osetim sebe kako sam njegova, potpuno, bez ostatka njegova.
Nije morao da me kažnjava – bar sam tako mislila – jer sam bila poslušna. Na kraju krajeva, zaista sam samo želela da on bude zadovoljan, da mu ispunjavam sve želje. A ipak je iznova nalazio načine da me gurne do granice, da me navede na neposlušnost, da me savije do pucanja a onda uživa u mom stidu, u mom očaju, u mojim molbama da mi dopusti da ispravim grešku.
Nalazio je načine, bio je iskusan u ovome, nalazio je načine da me čak i kada se osećam najsigurnije, najubeđenije da sam savršena drolja, da sam perfektna robinja, da me tada izbaci iz ravnoteže, natera da zaboravim neku sitnicu, razruši svu moju sigurnost ukazujući da mu se nisam obratila sa dužnim poštovanjem, da sam prepustila svojoj kurvinjskoj prirodi da me vodi umesto da uvek na prvo mesto stavljam njegove prioritete.
A onda je nalazio i načine da me kazni. Nekada bolno, nekada ponižavajuće. Ali uvek, uvek je to radio odmereno, uvek se osmehivao. Uvek, uvek je to bila igra, sam mi je to govorio, šapatom, kada bih bila na ivici da se slomim, kada bih se gušila u suzama i porazu, u stidu i besu na samu sebe. I uvek je nalazio način da u meni isprovocira snagu koje do prethodnog trenutka nisam ni bila svesna, prkos samoj sebi koji je odmah prelazio u još veću odanost njemu. I uvek sam tražila još. Jače kažnjavanje, veće poniženje, duži bol. Da bih mu pokazala. Da bih u njegovim očima videla onu iskru odobravanja onaj bljesak iznenađenja koji mi je govorio, i pre njegovih reči, da je ponosan na mene.
Pre nego što smo izašli iz njegovog stana dao mi je da u sebe stavim japanske kuglice, tri porcelanske kuglice obojene vodenim bojama, nanizane na beli konac. Jednu po jednu, morala sam da stavim, pred njim, da ih uguram u vlažnu, željnu pičku u kojoj nikada nisam osetila njega – sem prsta – da ih uguram duboko, tako da na kraju između oteklih, vlažnih usmina viri samo konac sa belom alkicom.
„Kako ću ovako?“, pitala sam ga postiđeno. I napaljeno, strašno napaljeno. „Kako ću ovako na ulicu? Nemam gaćice… Ispašće mi..“
A on se smešio i gledao me blagim pogledom.
„Neće, ako budeš pažljiva. Neće ako budeš dobra.“
I izašli smo na ulicu, tako. On, dobro raspoložen, opušten. Ja, poluluda, vrela u licu od stida, od napaljenosti, obučena kao kurva, našminkana kao kurva, napaljena kao najveća kurvetina. Da je hteo da me jebe u svom stanu, da je hteo da me jebe, vezanu, nemoćnu, da me jebe kako god hoće, nikada ne bismo izašli iz stana. Ali nije hteo. Hteo je da idemo na ručak.
* * *
Naravno da su se okretali za nama, na ulici, naravno da jesu. Okretala sam glave za sobom, jakim udarcima štikli o asfalt, belim, lepim čarapama i kratkom suknjom. Znam da su neki mogli i da mi vide bradavice, onako bestidno ukrućene, kako skoro cepaju materijal košulje. Trljale su se o platno dok sam hodala pored njega i dovodile me do ludila. Bolelo me je i palilo me. A u utrobi mi je sve pulsiralo, dok sam pičkom stezala kuglice koje su me svaki čas terale da izgubim korak, da posrnem. On bi me pogledao i nasmešio se, zastao, da se priberem, da ponovo uhvatim korak, a onda smo išli dalje, uz njegovu bezbrižnu priču o gomili tema, uz moj stid i moju želju i moju napaljenost za koje sam bila sigurna da mi se vide na licu i da svi, baš svi na ulici znaju da sam mu robinja. Ne devojka. Ne. Robinja.
* * *
Najviše sam se plašila bičevanja. Znao je to. Štipaljke sam naučila da trpim. Kada mi ih je prvi put stavio na bradavice, plakala sam. A on je bio tako nežan, tako me je blago mazio po kosi i po vratu, tako mi je toplo šaputao na uho, tako je bio nežan… I nisam tražila da mi ih skine. Ostale su na meni pola sata, a već posle desetak minuta sam bila toliko mokra da je izgledalo kao da sam se upiškila, dok su mi bradavice i čitave dojke pulsirale u ritmu bila, šaljući mi kroz celo telo trzaje uzbuđenja.
Najviše sam se plašila bičevanja. Vosak je bio strašan, jeste, užasno sam ga se plašila, ali on se brzo hladio, brzo sam se navikla i posle početnog ujeda bola prijalo mi je kako je postajao sve hladniji i krutio se na mojoj koži. Rekla sam mu, jednom, skupila sam hrabrost i rekla mu da kada god vidim vosak kako mi se stvrdnuo na koži, zamišljam da je to njegova sperma, osušena, na meni. Nasmešio se i rekao da ćemo videti, da mnogo toga još imam da zaslužim. I nastavio sa voskom. Na mojim grudima, pekao je kao vatra. Na mom stomaku, terao me da vrisnem. Na butinama, koje sam morala da držim raširene iako je svaki molekul mog tela vrištao da ih skupim jer će mi sledeća kap vrelog voska pasti na ribicu, na vlažnu, kurvinjsku, osetljivu, nežnu ribicu.
Naravno, nije to učinio, nikada. Pretio je i šalio se sa mnom, ali nikada nije. Vosak je sipao po mojim nogama, beli vosak preko lepih crnih čarapa, koje sam kasnije morala da bacim, ne pre nego što me je slikao. Sipao ga je po mojoj guzi. Po nadlakticama, dok sam plakala od bola i drhtala od želje.
Najviše sam se plašila bičevanja, znao je to, pa je često posezao za kaišem. Ali do sada ga je samo koristio da me uplaši, da me natera da ga poljubim, poližem, uzmem u usta. Da mi ga stavi oko vrata, da ga stegne, da me kontroliše, tako potpuno, tako duboko, da bukvalno moje disanje, moj život drži u svojim rukama. Nikada se nisam osećala tako bezbedno kao sa kaišem oko vrata, koji je lagano stezao, dok mi se pred očima spuštala tama. Nikada se nisam plašila tako kao nekoliko trenutaka pre toga, gledajući kaiš u njegovim rukama, svesna da mu se prepuštam potpuno, bez ostatka. Ali kada bi me zaista potpuno uzeo, kada bi zaista svaki blagi pokret njegove ruke, malo dodatno zatezanje kaiša značilo da sve manje vazduha ulazi u moja pluća, sve manje kiseonika u moju krv, kada je svakog sledećeg sekunda prizor pred mojim očima bivao sve crveniji a moje disanje sve pištavije, tada sam osećala samo mirnoću, samo sigurnost da je to on, da je to on i da sam potpuno bezbedna. Da nikada neće učiniti ništa da mi naudi.
* * *
Najviše sam se plašila bičevanja, naravno da je to znao. Nismo otišli direktno u restoran. Rekao je da pre toga imamo jedan važan posao.
I poveo me uz stepenište zgrade na Vračaru, poveo me onako napaljenu uz stare stepenice pored starog španskog zida, a moje štikle su nerirodno glasno odjekivale u neprirodno tihom hodniku.
Zvonli smo na vrata i u stan nas je pustila starija žena, starija od njega, žena koja me je pogledala sa mržnjom iako me nikada pre toga nije videla, starija žena lepe, uređene frizure, velikih grudi, u lepoj kućnoj haljini, žena koja ga je, jedva prikrivajući bes pitala da li je to ta klinka, da li je to ta kurvica.
A on se smešio i rekao da jeste, to je ona.
A ja sam htela da propadnem u zemlju, htela da se okrenem i pobegnem. Zašto me je doveo ovamo? Šta će mi sada uraditi? Pogledala sam ženu i brzo skrenula pogled jer me je gledala sa takvim svirepim gnevom da sam se još više prepala. Bože, pomislila sam, ja sam mu verovala a on me je sad doveo negde gde će mi osoba koju prvi put u životu vidim uraditi stvari koje nisam imala hrabrosti ni da zamislim.
A on je onda mirno rekao: „Klekni“.
Jedva sam podigla pogled, da pronađem njegove oči, da ga nemo molim za milost. Sve samo ovo ne, htela sam da kažem izrazom lica, očima, položajem tela. Sve samo ovo ne.
A on se uopšte nije obraćao meni. Već njoj.
Bila je toliko besna da su joj iz usta izletale sićušne kapi pljuvačke dok je vikala na njega da on ne može više da joj naređuje, da ona nije njegova kurvica, da će njegovoj novoj kurvici da odere kožu sa leđa od batina. Opsovala ga je nekoliko puta, strašno.
A on je ćutao. I gledao je. Bez osmeha.
„Rekao sam da klekneš“, izgovorio je potpuno mirnim glasom, ali ovoga puta nešto glasnije, sa tonom koji je – nije moguće da sam od straha ja to samo umislila – nosio mnogo pretnje.
„Šta ti zamišljaš?“, vrisnula je ona a u očima sam joj videla suze. „Šta zamišljaš ti, ko si? Ti meni više ne možeš da naređuješ! Nisi mi više ništa! Niko i ništa!“
„Ne“, rekao je on. „Ti meni nisi više ništa.“
Prišla mu je, besno, koračajući odsečno na visokim štiklama. Pomislila sam da će ga ošamariti.
Unela mu se u lice.
„Zar ovako? Ovako si rešio da me poniziš?“, pitala je ali glas joj je sada bio manje kontrolisan, lomio se, činilo mi se, ne od besa. „Doveo si droljicu da mi je pokažeš? Da se naslađuješ mojom ljubomorom? Pička ti materina kukavička, hoćeš da me gledaš kako puzim? Neću ti to zadovoljstvo pružiti!!!“
A on je ćutao nekoliko trenutaka i gleao je pravo u oči, sve dok nije nervozno sklonila pogled.
„Ti znaš da ćeš puzati predamnom“, rekao je mirno, „onda kad to sama budeš želela. I znaš da ćeš mi pružiti svako zadovoljstvo koje ja budem želeo.“
Ponovo je podigla pogled, sva crvena u licu, ali sada su joj suze već tekle niz obraze.
„Nemoj to da mi radiš“, prošaputala je, sada gotovo jedva čujno. „Nemoj…“
„Klekni“, ponovio je, sada i on mekše, tiše.
„Nemoj… molim te nemoj…“
„Klekni.“
Brzo je skrenula pogled prema meni, ali se nije usudila da me pogleda u oči. Onda je razgrnula kućnu haljinu i polako se spustila na kolena ispred njega.
„Skini je“, rekao je jednostavno.
„Nemoj, molim te, nemoj…“, mucala je. A on ju je samo intenzivnije pogledao.
„Molim te… nemoj… zašto mi ovo radiš? Zašto si je doveo?“
„Skini je.“
Polako, rukama koje sam i ja mogla da vidim kako drhte, razvezala je pojas, zbacila materijal sa ramena, pustila haljinu da padne iza nje na tepih, Sada je klečala pred njim samo u crnim čarapama i cipelama na štiklu. Nije na sebi imala ništa, ni gaćice, ni grudnjak. Klečala je, plačući od stida a njene velike grudi su se tresle.
„Zato“, rekao je, „što nisi umela da se ponašaš. Dok si bila moja znala si šta je disciplina, imala si samokontrolu. A onda si htela slobodu, zar ne?“
Ona je sad već otvoreno plakala.
„Zbog muža… znaš da je sve bilo zbog mog muža… znaš da te nikada ne bih ostavila, znaš da sam u tebe bila zaljubljena kao nikada ni u koga… znaš da sam zaljubljena, još uvek… znaš“
„Znam da si htela da prekinemo. I znam da smo prekinuli. I znam da si rekla da među nama više nema ničega, zar ne?“
A ona je jecajući krenula da stavi ruke na njegove butine pa zastala na pola puta.
„Zbog njega… zbog njega i dece… znaš to…“
„Rekla si da nema ničega. A onda si zvala i pretila i vređala, zar ne?“
„Izvini“, prošaputala je, potpuno crvena u licu.
„Zvala si i vređala. I pretila si, zar ne?“, ponovio je.
„Izvini, molim te, izvini…“
„Pretila si da ćeš naći kurvicu. Da ćeš saznati ko je. Da ćeš joj napraviti pakao od života, da ćeš naći njene roditelje i sve im reći o meni i o tome kakva im je drolja ćerka, zar nisi?“
Uhvatila ga je za pantalone i zaplakala iz sveg glasa, a on se odmakao pola koraka unatrag.
„Skloni ruke, odmah!“
„Izvini… molim te izvini… bila sam potpuno van sebe… izvini… znaš da… znaš da te volim… nikada to ne bih stvarno uradila…“
Sada je već nekontrolisano jecala ali ruke jeste sklonila i držala ih je ispred sebe, na grudima, kao da se stidi svoje golotinje predamnom.
„Ne“, rekao je. „Ne znam. Ne znam više.“
Priznajem da sam i sama bila na rubu suza gledajući ženu kako ga preklinje, ženu sa velikim dojkama, koja je, obučena kao porno glumica pred njim klečala na podu, kako ga preklinje da joj oprosti, da joj dopusti da mu pokaže, da ga uveri, kako mu govori da ga još uvek voli, kako ga moli, kako ga moli da je kazni, da će mu pokazati da mu je odana, da je kazni, da je kazni.
Klečala je, pognute glave, pred njim, sada samo jecajući, bez reči. A on je onda rekao:
„Skini mi kaiš.“
Gotovo istog trenutka je pružila ruke, uspela se uz njegove butine, uhvatila kopču njegovog kaiša. Otkopčavala ju je, nervozno trzajući, šapućući:
„Kazni me, molim te, molim te, kazni me, ljubavi, učini mi to, pokaži mi kako si jak a ja ću ti pokazati da sam tvoja, samo tvoja…“
Izvukla mu je kaiš iz pantalona i predala mu ga u ruke a onda stidljivo pogledala na gore:
„Molim te… molim te… samo ne pred njom. Molim te, ljubavi…“
A on je pogledao u mene i gestom me pozvao da mu priđem.
„Raširi butine“, rekao je zatim njoj. „Stavi ruke na leđa. Ispravi se, izdigni grudi.“
Učinila je sve što je tražio, ali je nastavila da ga preklinje.
„Nemoj, molim te, nemoj pred njom… samo to nemoj.“
A on je kaiš stavio u moje ruke i odstupio korak u nazad.
„Pet po jednoj, pet po drugoj dojci“, rekao je jednostavno.
* * *
Ne mogu da zamislim. Ne mogu da zamislim kako se osećala. Hodali smo prema restoranu a ja sam bila još mokrija dole nego pre, još više uplašena, ne samo da mi kuglice ne ispadnu na asfalt, već uplašena za sebe. Od sebe.
Ne mogu da zamislim kako se osećala dok sam gledala u njega, pa u nju, svesna da je ovo test odanosti za mene makar isto onoliko koliko test odanosti za nju. Ne mogu da zamislim kako se osećala, iako sam videla izraz užasa, preklinjanja na njenom licu, dok je ruke i dalje držala na leđima, poslušno, pokorno.
Ne mogu da zamislim kako se osećala dok ju je po dojkama bičevala neka mala drolja, dve decenije mlađa od nje, nova robinja njenog bivšeg gospodara.
On je znao koliko se ja plašim bičevanja i pažljivo je gledao koliko ću je jako udariti. Znala sam da ne smem da glumim. Iako sam i ja bila na rubu suza.
Udarala sam je širokim pokretima, pazeći da svaki put kaiš padne pod drugim uglom na kožu, da ne udarim dva puta isto mesto.
Oprostila sam joj još pre prvog udarca, pre nego što je koža udarila o kožu, pre nego što je vrisnula i naterala se da ponovo ispravi leđa, da ponovo ponudi svoje dojke za kažnjavanje. Oprostila sam joj, sve, jer sam znala, znala sam da smo iste. Ili da smo mogle da budemo iste. Ili da ćemo jednom biti iste.
Ušli smo u restoran a ja i dalje nisam mogla da zamislim kako se osećala, kažnjena, išibana sa deset udaraca po najnežnijem, najosetljivijem mestu na svom telu. Seli smo za sto a ja sam se i dalje pitala kako se osećala, ponižena i kažnjena, kada ju je posle deset udaraca pitao da li joj je dosta. Kada ga je kroz suze i raščupanu kosu pogledala i promucala da nije. Da zna da nije.
Naredio joj je da se namesti tako da lice spusti na tepih, da guzu isturi što je više moguće. Poslušala ga je, a on je pitao da li je vlažna. Bez ustezanja, bez stida je rekla da jeste. „Znaš da jesam“, prošaputala je.
„Dobićeš još deset udaraca po guzi“, rekao je. „Ali to više nije kazna, znaš?“, rekao je. Ona je nemo klimnula, obraza priljubljenog uz tepih. „To više nije kazna. Smeš da se diraš. I smeš da svršiš ako želiš, ali ne pre desetog udarca“, rekao je.
Sedela sam u restoranu, raširenih nogu ispod stola jer mi je on tako naredio. Stezala sam kuglice pičkom a ona je bila tako mokra, tako klizava da sam mislila da mi nema spasa, da će one ispasti napolje. Naručio je hranu za sebe i za mene, vegetarijansku, uvek samo vegetarijansku.
Hranio me je, prstima. Nije mi bilo dozvoljeno da jedem sama, morala sam da sedim elegantno, sa ispravljenim leđima, tako da mi ukrućene bradavice upru u materijal košulje, sa rukama postavljenim na ivicu stola, a on mi je stavljao komade ribe u usta, prvo potpoljene u sos, pa komade španskog hleba i salate, sve prstima. Davao mi je i da pijem vino, držeći čašu na mojim usnama, pa me posle pažljivo brišući platnenom salvetom. Hranio me je, prstima, pred celim restoranom, pred svima, a ja sam drhtala od stida, od napaljenosti, od želje, od strasti, od pomisli kako je žena jako svršavala dok sam je šibala po guzi, kako smo je ostavili slomljenu, uplakanu, poniženu, na podu stana na Vračaru, kako joj ništa više nije rekao dok smo izlazili, kako ona nije više ni jednu reč uputila njemu.
* * *
Poveo me je prema reci, kasnije. Spuštalo se veče. Još je bilo toplo, ali osećalo se da se svežina prikrada. Prolaznika je bilo sve manje u ovom sutonu. Uzeo me je za ruku kada smo stali pored jednog drveta, stavio je na svoje pantalone. Stisla sam ga, jako, osećajući nabrekli kurac ispod materijala. Stisla sam ga, jako, taj kurac koji sam više od svega želela u sebi.
Poljubio me je, nežno. Pa se odmakao malo i gledao me, smešeći se. Rekao mi je da sam lepa, a ja sam mu stezala kurac, jako, napaljeno i pribijala se uz njega.
„Ne smeta ti što će neko da te vidi?“, pitao je i glavom pokazao na muškarca koji je stajao nešto dalje, kod klupe. Odmahnula sam glavom i ponovo ga poljubila stežući mu nabreklo meso kroz pantaone.
Lagano, ali neumoljivo me je gurnuo na dole. Vrtelo mi se u glavi, vrtelo mi se. Ne samo od vina, ne samo od svega što smo tog dana radili, vrtelo mi se i od pomisli da ovo radim pred muškarcem koji stoji na Kalemegdanskoj tvrđavi i gleda klinkicu kako se spušta u čučanj na visokim štiklama, kako otkopčava šlic svom gospodaru, kako mu vadi kurac napolje, kako ga prvi put stavlja u usta.
Pušila sam mu, zatvorenih očiju, ne znam koliko dobro, koliko nespretno ili strastveno, ali nisam stajala, pušila sam mu, jako, drhteći od stida i straha, gutajući kurac, gurajući se da mi se zarije duboko, sve do grla. Pušila sam mu i stenjala, svesna da me čuje, da me gleda čovek čiji su koraci, na moj užas, najednom počeli da se približavaju. Nisam stajala, gutala sam kurčinu i kada sam ga čula kako pita „Šefe, kol’ko košta da mala i meni ovo odradi?“, tik pored mene, tik uz mene, nepoznati muškarac, prolaznik na Kalemegdanu, koji je pitao mog gospodara da i njemu popušim.
A moj gospodar je rekao:
„Ne košta ništa jer možeš samo da gledaš i drkaš, ‘šefe’.“
Izgleda da je muškarcu i ovo bio prihvatljiv aranžman jer sam čula kako otvara šlic. Čula sam kako počinje da dahće. Osetila njegovu ruku na ramenu.
Ovorila sam oči na trenutak, a moj gospodar ga je odgurnuo.
„Druže, nema pipanja, rekli smo.“
„Samo malo, molim te“, rekao je ovaj. „Vidi kako je mlada, ovako nešto odavno nisam pipnuo.“
„Bez pipanja“, rekao je gospodar, oštro a kurac mu je u mojim ustima bio tako tvrd.
Muškarac me više nije dodirivao, samo je drkao, sve glasnije i brže a ja sam se nabijala na lepi, veliki kurac u mojim ustima, prvi put u mojim ustima, konačno u mojim ustima.
Shvatila sam da će muškarac svršiti jer je počeo da dahće baš glasno i nekontrolisano. Gospodar je rekao samo „Možeš po njoj za pet glava“ i sledećeg trenutka sam osetila topli mlaz sperme kako mi pada na rame i rukav košulje, praćen muklim stenjanjem.
I samo sam još jače gutala meso svog gospodina.
„To je petsto dinara onda“, rekao je on da potvrdi dogovor. Čula sam kako muškarac pruža novac a zatim kako se udaljava mrmljajući nešto sebi u bradu.
Gospodar me je blago uhvatio za kosu i zaustavio. Otvorila sam oči a on je izvadio svoj tvrdi ud iz mojih usta i vratio ga u pantalone.
„Hajdemo“, rekao je smešeći se dok mi je pomagao da se pridignem iz čučnja, svesna da su mi kuglice ispale iz pičke. Znala sam da za ovo moram da budem kažnjena. Pocrvenela od stida, sagla sam se i podigla ih sa zemlje. Pogledala sam ga a on se smešio.
* * *
Najviše sam se plašila bičevanja, do večeras. A onda, ponovo u njegovom stanu, šaputala sam da mora da me kazni, molila ga da me kazni.
Pitao je kako želim, a znao je šta ću reći. Naravno da je znao.
Smela sam da legnem. I smela sam da stavim prste u pičkicu. Koliko udaraca, pitao je. Deset, rekla sam. Hvala, gospodine, rekla sam i stavila prste u pičkicu. Deset će biti dovoljno.
„Da se ne bih, nedajbože zaneo, ti ćeš brojati udarce naglas, zar ne?“, pitao je.
„Da, gospodine“, rekla sam, gurajući prste u sebe i nudeći mu svoje grudi da ih kazni. Najviše sam se plašila bičevanja, do večeras.
„Jedan“, rekla sam glasno.
Autor: Fenris
