Znam sada zašto momci ili devojke iz Beograda,ne žele da odlaze u unutrašnjost.Mislim,posle završene škole. Da tamo rade svoj posao za šta su školu učili.Rade u Begešu makar šta i bilo šta, samo da ostanu.Ja sam otišao. Bio sam u trećem razredu gimnazije.Iznenada je u razred došla nova učenica: Zorana,zvana Zoka.Kosa crna,a sve neki vrhovi.Šiljati pa još u žuto ofarbani.Pank friz.Naša razredna,profesor fizike,odmah je izvede na tablu.A mala priča,izvodi formule,piše formule i računa.Zadovoljna je „fizičarka“.Posle nekog vremena,imamo čas iz književnosti. Profesor kada ispituje,prozove jednu devojku i jednog momka.Prozvani ja i Zoka.Govorimo o Ivi Andriću.Vezem ja ali i ona.Profesor „raste“.Znao je da sam ja dobar.Ali ova devojka sa takvom frizurom.Sedamo.Petice oboje.Kaže joj profesor da nije očekivao znanje iz takve glave,sa takvom frizurom.Zoka stavila prst na čelo:“Ovo je važno imati, a ne kakav je friz“.Smeh u razredu.Smeje se profesor.Na odmoru,Zoka puši cigaretu.Ja i ona raspravljamo o Meši Selimoviću.Mala potkovana znanjem,nema šta.Opet čas.Ulazim i gledam klupu,odnosno mesto gde Zoka sedi. Jedna kniga uvijena u uvijač.Crno bela slika.Sa koncerta grupe:“Sex pistols“.Sveska ima uvijač u boji.Neki pankeri se vidim rukuju sa princom Čarlsom.Opet je čas književnosti,odgovara drugi neki par.Ja rasterećen.Gledam Zoku. Red klupa po sredini.Sedi malo napred od mene.Sagla se i čita onu knjigu.Ali guza.Ucrtala se u farmerkama. Meni se podigao.Da probije farmerice.Ne mogu se savladati.Kako je došla,tako je posle jenog i po meseca otišla. Nismo više Zoku viđali.Studiram medicinu.Na ispit žurim.Bila kiša pa barice preskačem.Neko mi je rekao:“Zdravo“. Okrenem se.To je Zoka bila.Gledam za njom.Nema više žute farbe.Pank friz još uvek.Devojka ako te želi,a ti hladan.Sledeći put nema.Otkačila te za sva vremena. Završio sam fakultet.Odstažirao.Posao dobijam u jednom malom mestu na severu Vojvodine.Nema mi druge.Prihvatam. Moram to.Zar čovek kojem se trideseta bliži,da mu roditelji daju pare za cigare. Odlazim autobusom na dužnost.Napuštam rodni i voljeni Beograd, možda zauvek. Vozač autobusa, pustio radio da svira.Peva Ceca:“Beograd“.Meni se stislo grlo.Kao da me vešaju.A došao kondukter. Neki veliki šaljivdžija.Zasmejava nas.Svi se u autobusu smejemo.Smejem se i ja.Pade mi na pamet pesma Olivera Mandića:“Smejem se,smejem se,smejem se, a plakao bih.I smejem se,smejem se,smejem se,a plakao bih“. Vozimo se.Utihnulo u autobusu.Neki dremaju.Na radiju pesma: „Širok Dunav,ravan Sreeeem, e,e,ej, zbogom diko, jaa idem“… Ovaj mali grad gde radim.Nije ni selo,a nije baš ni grad.Ljudi nekako…hladni,zatvoreni.Mali je dispanzer gde radim. Malo je i osoblja.Živim kao podstanar.Kada ne radim,onda sam u svojoj sobi.Ima pesma:“Sam u sobi u dalekom kraju“… Sve žensko od kolega i osoblja poudato.Ima dve devojke: Sestra Julija je prava lepotica.Ima najlepše noge što sam uživo,u neke ženske video.Ima momka.Jako lep. Čeka je posle radnog vremena uvek.Nema auto kao i ja.Ali jako je lep.Vidim da i to prolazi.Upoznala nas je Julija.Ona njega obožava.Zaljubljena do neba.A on mi je nekako mutan.Ona njega nikad ne bi ostavila.Po mom mišljenju,on nju bi. Sestra Vera je malo starija devojka.Setim se pesme,davnašnje Beogradske rok grupe „I“:“Sestra Vera, šegu tera“…Ona je plava,visoka.Kršna sva.Duga,gusta plava kosa.Zgodna je.Sise male,ali velika guza. Sjajna guza.Poželim da je golu imam.Grizem joj tu guzu.Uzmem je otpozadi.Vreme prolazi.Ne vidim je sa momkom.Hoću da ugrabim priliku da je pitam.Oklevam.Znoje mi se ruke.Jednom kad smo sami bili, sam je pitao da li je slobodna devojka.“Ja sam vrlo,vrlo zaljubljena“…Ladno me s’ kurca skinula,što se ono kaže. To veče sam zaspao.Probudim se.Jutro.Zar već?Tako brzo prošlo.A još bi da sam u snu.Da ne mislim na tegobu. Bio sam u stanu svog kolege.Piće pijemo.On mi je postao prijatelj.Pričam mu o Veri.On kaže: „Da… već dve godine.To je neki parajlija.Njoj je kako da kažem…sponzor.Ne znam da li je iz Novog Sada, ili pre će biti iz Beograda.Uživa sa njom.Ona radi sve radnje.Kao porno zvezda.Taj će, kad je se uskoro zasiti ili nađe drugu.Taj će je šutnuti kao i svi pre.Vidiš da je trideset već odavno prešišala“. Vidim na TV-u pevačicu Pink.Prvi put sam mislio da je neko đubre.Sada sam u nju zaljubljen.Čovek kada nema pravu, nađe ljubav-iluziju.Imam mali portabl televizor i video rikorder.Snimam njene spotove.Vrtim ih posle i opalim „desanku“. U gradiću ima optička radnja.Radi krupna devojka.Friz „strašan“.Pet boja.Liči malko na onu Pink.Ja sam se muvao. Jednom sam i naočare za sunce tu kupio.Jer vidim dobro,fala Bogu.Tu devojku.Anđelka se zove.Zanimljivo.Tu devojku, kad smo bili sami u radnji.Pitao sam je da li je slobodna ili nešto tako.Mimoišli smo se kao dva voza, što idu u suprotnom smeru.Nešto je mrmljala… Radim posao.Pregledam pacijente.Ulazi Anđelka!Nije ništa strašno.Ali sam rekao da se skine, da joj „pluća“ pregledam.Kažem:“Ja sam lekar,ništa ne brinite i ne ustručavajte se“.Pregledam je.Ona ima mini brus.Providan. Sise njene?…Otkida…Ubija,čoveče.Ona kapira da ja igram igru.Stidi se.Snebiva se.Ja joj zakažem kontrolu za sedam dana.Opet pregled.Sada joj brus nije providan. Idem šorom.Pardon, ulicom.Sretnem Anđelku.Kažem:“Je li ozdravio moj pacijent“!?Ona će meni,a smeje se na mene još izdaleka:“Zajebavaj ti,samo zajebavaj“!Smejemo se oboje.Predložim da uđemo u neki kafić,da piće popijemo.Ona kaže:“Pa da uđemo,jebote“.Ona se ruga mom akcentu!Beogradskom.Kažem joj:“Ulazi,prečanko i ne zezaj“! Dugo smo ostali.Ćaskali.Pao je mrak.Izlazimo i odlazimo do stadiona lokalnog fudbalskog kluba.Mi u mraku. Uvalim joj žvaku. Tucali smo se u tetkinom stanu,garsonjeri.Njena tetka, otišla u banju Junaković.Anđelka ima ključ.Nas dvoje goli na krevetu.Ja ležim na leđima.Ona gore.Stežem joj tako i mesim lepe sise.Vojvođanka.Malo salca.Ali strava je riba.Njene perfektne crne obrve.Kako to može ženi da seksi izgled napravi.I lepotu naravno.Volimo da menjamo poze. Klasika.Pa onda sa strane.Pa ja, odpozadi je.Dobre noge.Ljubim ih.Hvatam guzu.Pune ruke mi.Odnosno šake. Oprobavamo i pozu:“Sveća“ se valjda zove.Anđelka leži na podu.Na tepihu naravno.Stavio sam jastučiće pod vrat i pod krsta.Da popune prirodne krivine.Ona digla visoko noge.Pravo.Pod uglom je od devedeset stepeni.Širi noge polako. Ja, odozgo je punim, stojeći. Pitam je jednom, sluša li pank muziku?“Ne“,kaže mi.A ima pank frizuru. Gledam TV.Beogradski sajam auta.A sve neke hostese,lepe i uobražene.Drugi programi.Sve neke spermuše,igraju. Gasim.Ko ih jebe, ja sada idem svojoj devojci.Na randes.Idemo ulicom.Veseli pričamo nešto.Držimo se za ruke. Nasuprot široke ulice.Ide sestra Vera.Gleda za nama.Kako neprijatelju možeš da se osvetiš, samo kada nešto imaš. Kad stekneš nešto i imaš nešto vredno u životu.Kako tada zadaješ udarac svim neprijateljima.E,živote,živote… Kad te neko uvredi.Kad ti zada bol.Kao na primer ta Vera meni.E ne bi je jebao, sad gola da se skine.Verovatno ni kurac ne bi mogao da mi se digne.A i kad bi se digao…Brzo bi pao. Sad se tucamo u mom stanu.Gazde ne mare što ona dolazi.Ništa lepše ni bolje od gole devojke u krevetu.U zoru. Jednom se ujutro budimo.Ona pokrivena ćebetom.Gola samo ramena i ruke.Umotana.Ja sam ustao.Go sam potpuno. Nije mi podignut ali…Petljam oko oblačenja.Potpuno sam go,kažem.Kao nespretan sam.Trapav.A samo što duže da ona me „gleda“.Anđelka mi kaže:“Baš si bezobrazan“.Prasnemo oboje u smeh.Ja se obučem.Idem da kuvam kafu.Posle ću doručak spremiti.Nedelja je. Sada sam verio Anđelku.Zaručeni smo, ako više volite da tako kažem.Radim i dalje u tom mestu kao lekar. Ali možda ću, jednog dana, se vratiti u Beograd.Da tu radim.Sa Anđelkom… Podsetilo me ovo na pesmu Bore Đorđevića:“Nazad u veliki prljavi grad“.
