Ima tu u kraju jedan stariji čovek, nekakvo oker odelo i isti takav šešir, uglavnom neobrijan, sa jako prljavim cipelama koje su videle i bolje dane pre nekoliko decenija, koji skuplja puževe. Ne znam kome ih posle prodaje, bili su kad sam ja bio klinac tu neki Cigani koji su imali biznis sa otkupljivanjem puževa i slanjem u Italiju, ali mislim da ih već godinama nema. Mislim da su i oni otišli u Italiju kad je sranje ovde postalo u proseku gore od sranja na koje su čak i Cigani sa ozbiljnim biznisom navikli.
Gledao sam ga silazeći lagano niz padinu, kako se sa kesom muva oko drveća zasađenog pored trotoara, kako gazi po blatu i saginje se u žbunje. Bilo je dosta kiše ovih dana i to valjda puževe natera u nekakve histerične migracije, da li se najlepše pare kada je mokro, ili tako nešto. Palo mi je na pamet, u tom trenutku, gledajući fleke od zemlje na njegovim pantalonama i – manje logično – na šeširu, da on te puževe uopšte ne prodaje. Nema ovde restorana koji bi tako nešto spremali a i da ima, ne bi se valjda za snabdevanje oslanjali na čoveka u sakou čije zakrpe odavno i same vrište za zakrpama? On, on ih jede, pomislio sam. On jede puževe koje skupi pored druma, na taj način se boreći sa siromaštvom, sa penzijom koju verovatno nikada nije ni zaradio ili, ako i jeste, koju troši da plati struju ili lekove. Da li je svestan da se od puževa jedu samo stopala? Ili ih jede čitave, vadeći ih nožem iz kućice?
U Zdravoj hrani sam kupio sve što sam nameravao; iako je već bilo popodne imali su sve sa mog spiska. Bila je tu i ona prodavačica za koju znam da joj se dopadam – vidi se to iz svega, iz njenih stidljivih pogleda, iz toga kako se osmehne kad uđem u prodavnicu, iz toga kako ponekad moje omiljeni tofu sendvič gurne u dno frižidera ako je ostao samo jedan, da ga neko drugi ne bi kupio pre mog dolaska. Vidi se mnogo toga sa njenog lica, čak i to da se malo stidi sebe predamnom, jer misli da posle porođaja i nabacivanja dodatnih kilograma koji joj se vide svuda – na kukovima, na butinama, na stomaku, na licu – nije više privlačna, da je ja posmatram samo kao nekog da mi zapakuje hranu i vrati kusur. Naravno da greši, ali ko sam ja da joj ukazujem na to? Prijatna je, veoma uslužna, inteligentna je, duhovita je i naš odnos mislim jako dobro funkcioniše i bez nekog otvorenog flerta. Naravno da bih mogao da jednog popodneva dođem u prodavnicu i da joj pokažem kako je zaista vidim, naravno da bih onda mogao možda već iste večeri da joj pokažem kako sebe može da vidi od tada pa do kraja života, potpuno promenjenu, naravno, ali ko sam ja da je menjam? Ima muža i dete i njima je potrebna, takva kakva je. Nisu sve slobode jednako vredne.
Naravno, o svom licemerju razmišljam često ali kratko, i jedno i drugo je zdravo: često – da se ne uznesem, kratko – da ne bih padao u depresiju i postajao socijalno nefunkcionalan. Nisu sve slobode jednako vredne, naravno, podsetio sam sebe vraćajući se laganim korakom do stana, ali niko nije baš mene postavio da arbitriram među vrednostima različitih sloboda.
Otključavši stan sa zadovoljstvom sam klimnuo slušajući kako me dočekuje Stravinski koga sam ostavio da se vrti dok ja odem u nabavku. Nekada sam ljudima objašnjavao da muziku ostavljam uključenu dok me nema u stanu kako bih potencijalne provalnike navodio na krive zaključke, ali danas naprosto priznajem da želim da u prostor u kome živim utisnem što više sebe, da taj prostor treba da oseća mene i moje prisustvo čak i kada nisam fizički tu.
Na putu do kuhinje sam bacio pogled u spavaću sobu. I dalje je bila na krevetu, naravno. Mislim, znao sam da hoće, ipak sam joj i ruke i noge vezao, raširivši joj udove i zategnuvši konopac tako da bude potpuno nemoćna i otvorena dok leži na leđima. Ali valjalo je proveriti da li se možda upiškila.
Nije. Dobro, ima vremena.
Ostavljao sam stvari u frižider bez žurbe. Sve zajedno me nije bilo svega četrdesetpet minuta. Ima vremena.
U spavaću sobu sam doneo alat i materijal. Znao sam da neću sve to iskoristiti, ali znao sam i da ne želim da ustajem kad shvatim da mi nedostaje baš neki konkretan predmet. Ona je ležala na krevetu, nesvesna mog prisustva, potpuno gola, sem crnih cipela sa visokom štiklom koje sam joj naredio da ostavi na sebi. Moja bivša žena je svojevremeno sa gađenjem zaključila da sam fetišista i… verovatno je bila u pravu. Mada je to bio najmanji od naših problema, dodajem brzo.
Ležala je na krevetu, ona, a ne moja bivša žena, sa crnom prekrivkom na očima, širokom, sa gumenim remenom i sunđerom na ivicama da upije znoj sa lica. Nije mogla da vidi ništa sem crnila. Na uši sam joj stavio svoje skupe slušalice koje koristim kada noću želim da slušam muziku glasnije a komšije nemaju sluha za umetnost. Poslednjih pedesetak minuta, dakle, slušala je niskofrekventna pulsiranja koja sam sam dizajnirao, petlju koja je tokom petnaestak minuta fazu postepeno ubrzavala, pa usporavala, pa ponovo ubrzavala, dajući protoku vremena jedan nesiguran kvalitet. Glasan, ali dubok zvuk u njenim ušima i crna prekrivka za oči obezbeđivali su joj potpunu izolaciju. Nije znala jesam li još tu sa njom ili sam nekuda otišao. Nije znala jesam li doveo nekoga da je vidi, tako golu i bespomoćnu vezanu na mom krevetu. Nije znala da li sam doveo drugu ženu da je pojebem ispred nje ili sam naplaćivao klincima iz ulaza da drkaju na nju dok leži , gleda mrak i sluša mrak.
Ali verovala mi je. Kada sam je pitao da li razume šta ću da joj radim rekla je da ne razume sasvim ali da mi svejedno veruje.
To je uvek lepo čuti ali i zahteva ogromnu odgovornost. A ja sam licemer, to nikada ne treba zaboraviti.
Na kraju krajeva, i ona ima dete, dvoje zapravo. I udata je. Na kraju krajeva, ko sam ja da procenjujem je li njena sloboda bitnija od nečije tuđe? Zar nisam na ovo pristao samo zato što je iz drugog grada, za razliku od prodavačice iz Zdrave hrane koju bih posle ponovo susretao svakog dana?
Pa, da, verovatno.
Ali, kako rekoh, ja o svom licemerju razmišljam često ali kratko. Gurnuo sam ga u stranu jer mi je bilo zanimljivije da gledam to telo na mom krevetu. Belu kožu, brižljivo depilirana pazuha, pubis, dojke koje su u ovom položaju krenule svaka na svoju stranu, slatke, lepe. Uzeo sam pera sa stola i veoma lagano joj dotakao bradavice.
Počela je da se uvija skoro istog trenutka, potežući konopce, odgovarajući na dodir koji je došao posle vremena za koje – odvojena od slika i zvukova sveta – nije mogla znato da li se broji minutima ii satima. Ali je reagovala. U ustima je imala plastičnu loptu, izbušenu tako da može da diše, ali veliku, tako da ne može da priča niti guta pljuvačku. Stenjala je preko te lopte, možda u protestu, možda od uzbuđenja. Nije još bio trenutak da to proveravamo.
Pričala mi je, u vreme dok smo se još samo dopisivali, kako voli seks ali kako je imala jedno vreme problem sa seksualnom željom, kako je od ginekologa tražila da joj prepiše hormone ali da se ispostavilo da je sve samo na psiholškom nivou. Porodični problemi, kako to već ide. Ali onda su stvari počele da se sređuju. Onda je i upoznala mene.
Sada sam joj perima prelazio preko kože, od grudi prema pubisu i natrag, mazio joj njima bradavice i lagano je udarao po preponama, a ona se izvijala, pokušavajući tako vezana da isprati moje pokrete. I dalje je stenjala. Naravno, nije mogla da zna ni da li sam to ja, niti čime je dodirujem.
Zatim su na red došle kockice leda. Dotakao sam joj usne prvo, pa ih polako spuštao niz bradu, prateći krivinu njene kosti, niz vrat, između grudi. Dotakao sam joj obe bradavice pa pomerio ruke. Reagovala je stenjanjem. Ponovo sam dotakao bradavice, sada puštajući led da ih malo duže hladi, pa ga opet sklonio. Onda sam ga pomerao po njenom stomaku, milovao joj kockama vrhove karlične kosti, doticao prepone. Pa bih ga ponovo vraćao na njene grudi, dodirujući joj bradavice koje su se već opsceno ukrutile i pomodrele. Znao sam da će ako nastavim da je dodirujem ledom izgubiti osećaj u bradavicama. Zato sam ostavio led na njen stomak, a uzeo sa stola mali, lepi kožni bič sa dvostrukm štepom.
Prvo sam prešao preko njenog lica i vrata, nežno, lagano, da ima vremena da oseti promenu teksture i možda namiriše kožu. A onda sam udarao jednu pa drugu njenu bradavicu, kratkim, odsečnim pokretima.
Sada više nije stenjala, svaki udarac je propraćala krikom, uvijajući se kao zmija. Šake je stezala u pesnice, pokušavala da ih istrgne iz konopaca, gužvala je posteljinu, ali naravno da je bila vezana suviše čvrsto da bi ikako mogla da pokvari postavku. Proverio sam da li kamera hvata celu scenu (hvatala je, postavio sam je vrlo pažljivo još pre sat vremena) i nastavio da bičem pogađam njene bradavice, pazuha, unutrašnjost butina.
Pljuvačka joj je curila sa uglova usana a sav led na stomaku se otopio, poslavši hladnu vodu dole, prema njenoj obrijanoj pički. Odložio sam bič.
Ona se i dalje uvijala. Nije mogla da vidi šta radim niti da čuje da li joj išta govorim. Nisam ništa govorio, naravno, Stravinskog je zamenio Mesjan i njegov hor koji peva o Hristu, moje reči bi tu bile suvišne i, uostalom, sasvim uzaludne, ona je sada slušala urlanje svoje krvi u ušima.
Zakačio sam joj štipaljke na bradavice. Metalne i teške, povezane lancem. Stenjala je, bolno, ali milovao sam je po licu, po vratu, po bradi. Prošaputao sam, čak, nekoliko utešnih, nežnih reči, nadajući se da se hor neće ljutiti. Ona ih svejedno nije čula.
Onda sam joj polako odvezao ruke i noge, ali samo da bih ih spojio kožnim okovima, levu ruku za levi skočni zglob, desnu za desni. Sada su joj noge i ruke stajale podignute na gore, a pička je bila raširena i jako vlažna. Nije bila ništa manje bespomoćna ovako vezana, ali je izgledala više seksi. Cipele su ovde dolazile do izražaja.
Namazao sam jedan prst lubrikantom i stavio joj ga u anus. Tako je kriknula da sam pomislio da je boli. Mada mi je pričala da voli analni seks. Nije je moglo boleti. Izvukao sam prst, namazao ga još malo, sa njim i drugi i oba joj, polako, ali snažno ugurao u analni otvor. Jecala je jako, teško, ali ja nisam stajao, vraćao sam prste natrag, pa gurao još dublje, sve dok nisu počeli da joj ulaze do samih zglobova.
Držao sam lanac kojim su bile povezane štipaljke i polako ga povlačio ka sebi, u istom ritmu kojim sam joj prstima prodirao u anus. Ona je stenjala sve jače, sve bolnije, sve teže. I bila je jako seksi, zaista, sa kosom koja se rasula po krevetu, sa sisama koje su odskakale kako sam potezao bradavice.
Ali imao sam vrlo konkretan cilj ovde. Pre nego što sam je vezao za krevet i otišao u nabavku za sutra dugo smo pričali. I ljubili smo se. Verovala mi je, tako je rekla, a mislim da su joj ljubljenje i nežnosti pomogli da poveruje sebi kako može da mi veruje. Da mi veruje kada joj kažem da je jaka. Da mi veruje kada joj kažem da će videti koliko je jaka.
Za vreme tog razgovora i ljubljenja pila je vodu, dao sam joj da da popije oko litar vode za dvadesetak minuta. I sada sam namerno prste okretao u njoj tako da joj nadraže bešiku, a drugom rukom, koja nije ispuštala lanac, svakih nekoliko sekundi bih joj lagano pritisnuo stomak. Znao sam da neće izdržati dugo. Nisam slučajno ispod posteljine na krevet stavio plastične prekrivače.
Ali junački se držala. Čuo sam kako pokušava da mi kaže da to ne želi – iako od plastike u ustima nije mogla da formira reči – ali nastavljao sam jer signal koji smo dogovorili još tog jutra, koji bi prekinuo sve, nije dolazio. Zarivao sam prste u nju, okretao ih, pritiskao joj stomak i u jedom trenutku je iz nje samo počelo da prska.
Popišala je i mene ali najviše sebe, bistrom, kristalno čistom mokraćom. Providna tečnost je odskakivala u vazduh a zatim se slivala niz njene butine, stomak, preko usmina. Pustio sam lanac kojim sam je potezao za bradavice i tom rukom joj ušao u pičku.
Bila je raširena i jako mokra i tri prsta su u nju ulazila bez problema. Sada je tako jako vrištala da se Mesjan jedva čuo, a ja sam je jakim pokretima ruku pribadao za krevet, šireći joj pičku i čmar, nanoseći joj, ne sumnjam i dosta bola.
Ali sigurno je i taj bol doprineo da svrši tako jako, uz takve krike da je, posle, kada sam pregledao snimak na kameri, zvuk u tom delu bio potpuno deformisan. Mikrofon na kameri nije mogao da otrpi njene vriske, ali je sočivo uredno uhvatilo njene grčeve, konvulzije koje su joj zahvatile celo telo dok je svršavala, vezana, mokra od sopstvene pišaćke.
Posle sam joj prvo skinuo slušalice, pa prekrivku za oči pa tek na kraju izvadio kuglu iz usta. Bila je uplakana, znojava, iscrpena, bolnih vilica. Otkopčao sam kožne okove i pomogao joj da se pridigne. Nije mogla da hoda, a ja sam insistirao da ostane u štiklama, pa sam je odneo do kupatila i tamo spustio u kadu. Kada sam počeo da je tuširam ona je počela da plače, nekontrolisano, da rida iz sveg glasa pod mlazevima tople vode. Nisam joj ništa pričao, samo sam je nežno trljao sunđerom i mazio po kosi.
Uveče, pre nego što je taksi došao, dao sam joj disk sa snimkom celog događaja. Na njene oči sam izbrisao kopiju i iz kamere i sa kompjutera, iako nije insistirala na tome. Objasnio sam joj da je ovo njena ceremonija. Da ona treba da je upotrebi onako kako želi. Da može da gleda snimak svakog dana i masturbira. Da može da ga baci u kanalizaciju čim izađe iz taksija, ili da ga mužu pokaže već ovog vikenda, kako bi znao da su se stvari promenile. Ja sam svoj deo obavio.
Htela je još nešto da kaže ali taksi je već bio stigao. Rekao sam joj da se više nećemo viđati, a ona je malo zaplakala.
Ali nisu to bile neke velike suze. One najveće je tog dana već isplakala.
Kada je taksi otišao pustio sam ponovo Stravinskog. I mislio na sakupljača puževa, kako spava u nekoj ledenoj jazbini u istom oker odelu u kome obavlja svoj posao. Mislio sam na puževe koji se vuku po vlažnoj zemlji tražeći partnera za seks, dvopolni, spremni da se pojebu sa bilo kim, bilo gde. Koliko ih je pokupio do sada, saginjući se oko drveća i u žbunje? Koliko ih je pojeo, onako vlažnih i bespomoćnih?
Nikada to neću znati.
Autor: Fenris
