Vazduh je natopljen otuznim mirisom. Odvratnim. Tera na povracanje. citav grad smrdi na przenu ribu, na zagoretinu i ulje. Hiljadu puta u isto ulje uronjena je friteza presoljenih girica. (I koze bi pobrstile girice s toliko soli, nekmoli gladan svet). Pomfrit, girice, pomfrit, girice, dok je ulja. Narod zeljan masnoce zdere girice kao da guta paucinu. Zadavljuje se isposcenim pomfritom. Halapljivo, beskonacnim gutljaljima, satire ustajalo pivo, puni mesine. Bogato se provodi! Kada bi samo ovako potrajalo, kaze neko uz uzasan zadah iz usta. zena pretrcava ulicu, vidi odsjaj metalnog novcica i saginje se. Mozda ce joj doneti kurcevu srecu, nikad se ne zna. Iznenada, kao da ga je poslao sam djavo, nalece automobil i nesrecna zena odbacena je petnaestak metara. Ieti prevrcuci se poput artiste na cirkuskom trapezu. Svetina se skuplja. Radoznala i dokona trazi besplatna uzivanja, traga za pricom koja ce joj ispuniti dan. Puk deli zakasnele, nepotrebne savete. Stize policija, odmah i ambulantna kola. zena je izletela iz cipela i sada je izvan svega. Ne daje znake zivota. U zgrcenoj saci hladi se bezvredni novcic. Pas na tri noge, vukuci cetvrtu, disciplinovano, iako nije visokog roda, niti je skolovan, prelazi ulicu na pesackom prelazu. Nikud ne zuri. Ako se izgubi niko ga nece traziti, davati oglase na televiziji, nuditi nagradu, lagati da je pod terapijom. Dunda u koznom kompletu i blesavom ljubicastom filcanom sesiru neprestano se osvrce pokusavajuci da otera psa koji se na nju ne obazire. Ne uznemiravaju ga zenini histericni povici niti plase njene mutne oci koje kao da plutaju na ulju. Mozda pas, na sve sviknut, zna da zena samo hoce da skrene paznju na sebe. Ona je, zaboga, ugrozena. Nema nikoga da je primeti. Fuj, fuj to! Prljave i ofucane macke prevrcu djubre po kontejnerima. „sto je moguce, dogodice se“, misle Mala braca. zene vise ne sanjaju o princu, daleko je beli konj. Da li su realnije ako tragaju za bogatim zenikom u platinastom jaguaru? Po koja nadje novcic i veruje u srecu. Neveste bi bogatog zenika, pas preko ulice, macke malcice hrane. Smesna dunda bi da bude fina, plemenita riba. Ja necu nista. Dan kao i svaki drugi. Nista ne obecava, nista ne daje. U odecu se uvlaci smrad, u glave beznadje. Preprzeno ulje i specene girice izazivaju mucninu kod onih koji imaju para za bolje. Oslonjen o strokavu vitrinu cekam da narucim duplu porciju i pivo. Gledam kroz prljava stakla na ulicu. Svetina je jos okupljena oko zene kojoj novcic nije doneo srecu, osim ako nije mislila da je smrt rasterecenje. Bunda u koznom kompletu i ljubicastom sesiru uporno terajuci psa, doziva nekoga. Taj, ako postoji, ne osvrce se. Pas ide svojim putem, macke prevrcu po kontejnerima. Siromasi drobe girice i zalivaju pivom. Osvrcem se. Ovo nije restoran sa ribljim specijalitetima niti prodavnica. Ni samousluga ni samoizbor. Bog sveti zna sta je i gde se jos u svetu, na jednom mestu, stisnuti jedno uz drugo, mogu naci cokoladno mleko, pavlaka, kajmak, deterdzent, girice, pivo, sampon i jeftin parfem. – Znas, lepotane – prisljamci mi se zena sa svojom porcijom girica i pivom – Ovde se najbolje jede. Nije mi do razgovora. Kad sam gladan onda sam gladan. Gutam girice kao da zapusavam rupu na brodu koji tone. zena me saucesnicki gura laktom, odgurnem je, pivo pljusnu po stolu i giricama: – Opsss! Lepotane, nisi mi razgovoran. Pis’o si uz vetar, a? – podrignu ko kit. Progutao sam vec pola porcije i smirio nervozni zeludac. Sad mozemo da debatujemo o kosmickim pitanjima i resavamo svetske probleme. – Izvini – kazem – Bio sam malcice gladan. – Svi smo malcice gladni – zena ce – Ali ne prosipamo ljudima pivo po jelu. – Naruci, gospo, turu na moj racun. – Cakan si – kaze i vec je kod vitrine – Alo, alo sestro – grlata je k’o dobosar – ‘Oce l’ to pivo da stigne pre zetve jecma?! Ne potraja dugo i donese cetiri flase. – Da ne ustajem jednako – kaze shvativsi moj zacudjen pogled. Kucnemo se flasama. – ziveli! Ispi nadusak. Bogami, ovo nije bedni amater. Ima zestok cug. Flasu nadusak ni ja ne mogu uvek. Svaka cast, sestro. Mogla bi da se takmici na Oktober festu. Obrisa usta dlanom. Alkos s praksom. – Nikakvo im nije pivo, burazeru. K’o pisacka. Bar da ga ljudski o’lade. To ne kosta sto dukata. cusnes ga u vitrinu i zavrsio si posao. Kuj moj je stede? Al’, jebe se njima za musteriju, ja da ti kazem. ‘Lade pivo samo za sebe. Sve je pobarabilo. Nova ajducija, burazeru. Zna da nemas kud, pa se ostrvilo. Pazi, samo, kako nemilice sole ove pisljive girice. Ko da ce covek da se mrce. Ako je morska riba zar mora da bude toliko slana? Pa, znamo, i mi sta je more! Niko nije bas toliko blesav. Pa, ozbiljno. Dobro, de, nek sole, jasno je da to rade da bi se pilo, ali, barem, pivo da o’lade kako lici pa da pijes s gustom, a ne ovako, na zort. Ajd’, ziveli! Nace drugu flasu. Ambulantna kola odvezose nesrecnicu. Ispratismo ih pogledom. – Jah, nama je jos dobro, kako je mrtvima. – Doznacemo, jednom, i to. – Burazeru, ni ovo nije zivot, ja da ti kazem. Jedemo girice i pijemo mlako pivo. Prezivljavamo. Pogledaj njih: parizer, kavurma, cvarci, dzigernjaca, mlako pivo. Tuga i ocaj, burazeru Depresije, ocigledno, niko nije postedjen. Ima istine u tim recima. Dan je prilicno sumoran. – Pa, sestro, da smo u Rusiji, uz pivo bismo, umesto ovih sasusenih girica, jeli voblu. – Batali crvene. Jebes Rusiju. Zaboravi komunizam. Zar mi je malo Juge?! Ne dam se u zamku politike. Vidim da navija. Mrzi me da blatim mudro rukovodstvo. Nema vajde. Zagovaram internacionalizam. – U Nemackoj bi smo jeli cips i hrenovke. U Americi slane perece. – Jes’, k’o da mi je malo soli ovde. Mi, bre, nikad necemo da se iskvarimo, toliko nas sole. Mozda ce, kad odapnemo, da nas zamrznu pa cuvaju za pokolenja i muzeje. Ovakav narod tesko je naci. Matora ima duha. Gleda u moju flasu kao mace u dzigericu. – Pozovi, sestro, jos jednu turu na moj racun. covek si, keve mi. Ovo okolo su gola govna. Zagrli me i zalepi vlazan poljubac. Nije joj zagrljaj nezan. Od ovakvog bi ispustio dusu i nesmotreni sumo rvac. Pokupi prazne flase da napravi mesta za novu turu. Otreh poljubac. Prevelika vlaga skodi tenu. – I sta kazes: Ameri ne mare presoljene girice? – Znas li, sestro, da i cesi bolje klopaju uz pivo: mariniranu ribu i ljuti sir. – Ene, de. Ispada, burazeru, da smo mi od najgore sorte. Pa, nemoj tako, imaj dusu. Ja sam slusala da smo mi za nji’ Amerika. – Bilo, u pricama. Znas li ti, sestro, da i u Japanu locu pivo, al’ uz morske racice. Svet, sestro, uziva. A mi? – Mi, burazeru, uz mlako pivo jedemo govna. Sad znas koja smo mi sila. ziveli! Kucnusmo se. Dok dlanom o dlan ispismo. Narucismo opet turu. – Znas li ti, burazeru, da ja ne znam sta je ljubav? – To, sestro, niko ne zna. – Ti se zezas, burazeru, a ja ti govorim sasvim ozbiljno. cime li privlacim lujke? – Kome je, sestro, jos do ljubavi? Mani se corava posla. Naze flasu kao trubac, obliza bradu, otre, sakom, usta. – Kako: kome? Meni je do ljubavi. Meni ‘ej! Imala sam jednog muskarca u zivotu i pojma nemam da li je to bila ljubav. Ne znam da li sam mu pruzila seks kakav je ocekivao. Znala sam samo ono sto me je naucio i nista vise. Iezi, rasiri noge i cekaj. Trpi. cuti. Ko te pita sta hoces. Mozda me nije ni naucio svemu sto je znao. cuvao je nesto za druge, a napustio me je kad sam se najmanje nadala. Muskarci su kao voda: ispare kad su ti najpotrebniji. – Mozda nije znao da ti je potreban. – Znao je on vrlo dobro koliko mi znaci, al’ eto: sudbina. – Zbrisao sa drugom? – Bar da jeste! Poginuo je. – Izvini. – Ma nista, burazeru. I to je zivot. Sledeca tura je moja. Ubrzo stize jos jedna tura, pa jos jedna. Da utopimo tugu, zalost za jedinim muskarcem u zivotu mog pajtosa. Pa jos jedna. Girice su slaba podloga za toliko piva. Pocutasmo. Zamalo, opet se sestra glasnu. – Je li burazeru, ne pitah te, vidim da si nacitan, a nista ne rece sta nasa braca Englezi jedu uz pivo? – Nista sestro. Ekscentrici misle da je pivo dovoljno hranljivo. Piju ga i jedu, istovremeno. – Znaci: gori su od nas. Grebu po dnu canka. Prdnula monarhija u cabar. He, he. Najednom, kao grom usred zime, zapeva koliko je grlo nosi: – Amerika i Engleska bice zemlja proleterska! Alkosi ne reaguju. sankeri gledaju svoja posla. Ne cuju, ne vide, ne misle. Nisu za to placeni. Muve su sletale na riblje mrvice, amonijak je udarao u nozdrve, svaki cas sam se praznio. Ne znam kako miris amonijaka utice na cokoladno mleko, pavlaku i kajmak. Deterdzentu, valjda, ne smeta. Giricama je, garantujem, svejedno; pivo i sampon se, mozda, slazu. Samo meni, ponekad, amonijak uzasno udara u glavu i ne volim kad su zene napadne. – Znas li burazeru sta to znaci: jedini muskarac u zivotu? – Naravno da znam. Ja sam sebi jedini muskarac u zivotu. – Bez zezanja te pitam. Boze, s kim sve ja necu jesti girice i piti mlako pivo. Da cujem, bas, sta ce da izmisli. – Nemam pojma. – Dabome da nemas pojma. Ti pojma nemas, ‘ej. Pojma nemas. Nisam bas trezan, ali ova je mortus. Vreme je za kidavelu. – Priznajem. Nemam pojma. – Nemas sta da priznas. Ne znas i gotovo. Jadno je u ovim godinama imati samo jednog muskarca u zivotu, ja da ti kazem. Meni to niko ne veruje. – Ja ti, sestro, sve verujem. – Ti si covek, keve mi. Da viknemo jos jednu turu? – Pa, ‘ajde, jos jednu, poslednju. – Poslednju. Tako te volim. Stvarno te volim. Iz sve snage. Poljubi me. Fuj. Ispismo jos jednu turu. Podrigivali smo i pivo se vracalo. Nije zdravo toliko piti toplo pivo. Hladno, to je druga stvar, ali toplo pivo i res girice, pa presoljene – to nikako ne ide. – Sestro, moram da pustim pevcu krv. – Klonja ti je pravo pa levo, iza paravana. Pazi da ne ugazis i razmazes. Nema Baba Sere. Ostace nam za pivo. – Ne mogu, sestro, u klonju. Ne podnosim smrad amonijaka. Moram da izadjem, – Idem s tobom. U vatru – u vatru, u vodu – u vodu. – Burazeru, pomoci cu ti kolko mogu. Ti si moj burazer. Ti me razumes. Sila si ti, burazeru, samo ne znas kako je kad u ovim godinama znas samo za jednog muskarca, pa i on je mrtav. Mrtav mrtvijat. Mrtav da gore ne moze biti. Ne moze, pa to ti je. Pronasli smo jebena vrata i izasli iz restorana, samousluge, samoizbora, ne znam odakle. Lokal je sav u staklu. Kako da nadjes vrata posle onoliko tura piva? Pirkao je nekakav vetric noseci smrad, smrad koji je ublazavao miris preprzenog ulja. Macke su se vijale. Ijudi su jeli girice, pili toplo pivo i buljili u nas. Pederi. Pijanice. Svetina. sta se rulje tice tudji zivot? Nasi zivoti! zenska je imala samo jednog muskarca u zivotu. U tim godinama, to je za plakanje. Tuga. Provlacili smo se izmedju kontejnera. – Sestro – zavapio sam – Ne mogu da ga nadjem! – Koga? Koga, bre, ne mozes da nadjes? – Moga. Stojka. Petljali smo zajedno oko slica. To ga, prilicno, uznemirilo da, kad ga nekako iskobeljasmo na sunce, bese pozamasan. Uglavnom sam pisao po nogavicama i cipelama. Pokusavao sam da pisam u kontejner ali nisam mogao da usmerim mlaz, niti ta dobacim. – Prejeo sam se girica. Nemam snage da pisam kako dolikuje. Onomad sam mogao da prepisam trospratnicu, a vidi sad: ni kontejner ne mogu da prebacim. – Da probam ja. – Ajde, sestro, rukovodi. – Daj da ga poljubim. Kako je zlacan. Dograbi ga i poce da ga balavi. Ubrzo ocvrsnu da ga nisam mogao jednom rukom prelomiti. – Burazeru, piton mu nije ravan. Gorda se sve vise odusevljavala. – Burazeru, gde cuvas ovo cudoviste? Zar smes da spavas pored njega? Jednako ga je valjala po ustima. Svejedno, mucio me je kontejner: bese nedostizan. sto su ga popentrali tako visoko, mater im fusersku. Iscupah ga iz Gordinih usta i potpisah po betonu. Gorda obrisa dlanom usta. Zavrnu suknju. Raskreci se i isprsi: – Gledaj, burazeru, kako to Gorda radi. Jebem ti! Mlaz, kao silo, zapara vazduh. Za zenu koja je imala samo jednog muskarca u zivotu ovo je bilo suvise. Ni zmija ne bi preciznije gadjala. Zamalo da strcne u kontejner. Gorda je fenomenalna. Stajao sam sa isukanom sabljom i divio se. – Svaka cast, gospo! – Nije Gorda jos za bacanje. – Nije vala. Nikad nisam video zenu da tako mocno gadja. Mora da si nekad trenirala. – Nema tu, burazeru, sta da se trenira. Samo se namestis kako treba i nema promasaja. Ne verujem. Samo neko dobro istreniran moze tako dobro da se naguzi da s lakocom usuce nepodmazano svrdlo u centar. Gorda se, nema sta, majstorski naguzila, rasirila noge, oslonila glavom o kontejner i rukama me snazno namicala i odmicala. Gordin cvetak, Gordina zevalica zinula je kao riba na suvom i vec sam dotakao dno ambisa. Mucki sam ga nabijao da je Gorda udarala glavom po kontejneru kao da hoce da ga provali. Ili ce ga ona provaliti glavom ili ja maljem. Macke su se razbezale. Noge su mi drhtale kao pihtije. Nijedna zena, koju sam ikad upoznao, nije tako histericno vristala kao ova. Da je zivu derem manje bi urlala. To me je jos vise raspaljivalo iako se moglo desiti da mi natovari policiju i vatrogasce na vrat. Nikad nisam bio tako napaljen. Ako nastavi da vristi, tako cu ga krvnicki nabijati da cemo preturiti kontejner. Kroz po’ sata shvatih sta cinim. Poverih Gordi da cu svrsiti. – Svrsi!!! – mumlala je – Svrsi!!! Kontejner se, najednom, izmace. Koji mu je kurac?! Posrnuli smo. Uhvatio sam je za kukove i snazno zavario. djubretari su namestali kontejner da ga prihvati kamion za odnosenje smeca. Nisu nas odmah, zaneti poslom i zajebancijom, ugledali. Onda stadose kao opcinjeni. cutali su, zabezeknuti, dok sam svrsavao, dok se obrusavala lavina. Zahvalan do groba. Gorda je vristala, ja urlao. Cigani su nas gledali kao u cudo. Ni tetka Bibija, svetica njihova, nije mogla da ih prosvetli. Kad su se povratili, udarise u smeh. Cicali su kao pacovi. Zasuli nas konzervama, flasama, svakojakim otpatkom. Izvukao sam ga. Pusio se, jak kao pajser. Mogao sam njime da razgonim cigane na buljuke. – Samo da znas: drugi si mi muskarac u zivotu – rekla je Gorda namestajuci suknju kao da je u spavacoj sobi. – Znam, sestro – rekoh. Stisnuo sam levu pesnicu, stavio desnu u levu ruku i savio prema djubretarima: – Evo vam ga, na! – sta kazes, burazeru? Gorda, kanda, nije primecivala nista neobicno. Kakvi djubretari, kakvi bakraci. Prolaznici? Ko bese to?! – Uvek kasnim! – Burazeru, kad ti zagusti, slobodno me potrazi. Uglavnom sam ovde. Sad idemo na po turu. Vazi? – Obavezno. Vozac kontejnera pozva me prstom. – Ortak, jes’ to davo parastos? Cigani su se okolo kliberili. – sta lupas, bre? – Gordin covek je poginuo kod ti kontejneri. – Kako? – Gazio je neku drocu. – Od toga se ne gine. – Pa, jes, al’ neka bitanga je tela da ubaci kasikaru u kontejner pa omasila i ode Gordin covek Bogu na istinu. – Kakve veze imam s tim? – Ma, nikakve ortak. Samo pazi da jope neki ne baci kasikaru. Deca se zezaju s kasikare, mogu jaja da ti otfikare. Ako pogines kolaj rabora, al’ ako ti otfikari samo jaja, bice mlogo gadno. Ondak si ziv covek, a kao da nisi. Petljao sam oko slica. Nikako da spakujem Ludovka. Onda, posto mi se pripisalo, odustadoh od pakovanja. Isukah ga i posteno ispisah na prednji levi tocak. Odlicno sam se osecao. Bara se sirila kao pred potop. Noje je ubrzano gradio barku. Pivo je mocno. – Ja, barabe! – zalarma vozac kada shvati da sam mu zalio gumu – Doces ti jope iza kontejneri. Jebacu ti nanu naninu. Kratko je premisljao da li da izadje iz kamiona i obracuna se, ali ga sirina mojih ramena ubedljivo odvrati od igranja glavom. Cigani su, galameci, kopali po kontejneru ispred druge zgrade. Odmakoh se od kamiona. Stisnuo sam levu pesnicu, stavio desnu na misicu leve i savio, porucivsi vozacu: – Evo ti ga, na. Isteraj oci, majmune! Gorda je, kroz izlog, besomucno davala znake: narucila je turu.
