Septembar je tuzan mesec, lisce zuti i sa drveca opada, i i krajem tog meseca je u svom srebrnom Porseu poginuo Dzems Din…
Od njegove smrti omiljena uzrecica mladih je bila: „Zivi brzo, umri mlad i budi lep les“…
U nasem malenom metohijskom gradu jako konzervativnih shvatanja i veoma skloni intrigama – zivelo se ucmalim zivotom palanke. Jedine novine u svakom pogledu, donosili su „Prekomandovani“ oficiri, policajci i zeleznicari…
Ti uniformisani ljudi su dolazili iz raznih krajeva i medju nas unosili nemir novog, do tada nevidjenog.
Njihove zene su bile prelepe – ili su nam se tako cinile. Gledali smo ih uvece na korzou kako se u paradnoj uniformi sepure sa svojim mladim, atraktivnim zenama u odeci sa slika „Bazara“!!!
U mom komsiluku je ziveo sef zeleznicke stanice. Niko nije znao odakle su dosli – pretpostavljalo se da su iz njihovog grada otisli zbog „Nemoralnog“ ponasanja njegove zene.
Tada momcic i cest gost u njihovoj kuci, gde sam slusao svoju drugaricu, njihovu cerku Renatu, kako svira na velikom klaviru: „Petrof“ neku Mocartovu sonatu. Ustvari sam dolazio da gledam njenu majku u teskom penjoaru od kadife samo svezanim u masnu na njenom tanananom struku…
Kada se saginjala, da nas posedale na ogromnom debelom tepihu, usluzi surupom od ruze – iskakale su njene ogromne sise… Zvirkali smo istezuci vratice ne bi li ugledali cak i bradavicu… Naravno da je niko nije video, ali smo se posle takmicili u opisu – od rumene kao jagode do crne kao kupine…
Jos nesto se isticalo na njoj – glavu joj je krasila ogromna pundja sa svakom plavom vlasi na svom mestu…
– Pa, bre ona spava stojeci – mislio sam, kada sam je ujutro gledao kako baca smece… Druge su zene, njene komsinice izlazile sa papiloknama ili u novinsku hartiju uvijenu traku, oko koje se umotavala kosa i ciji se krajevi vezali u cvor. Ona je ponosito koracara u papucicama sa visokom potpeticom u belom slafroku, a pundja joj je bila kao da je upravo izasla iz Dankinog frizerskog salona.
Taj nemacki izraz lagane kucne haljine za spavanje nam je upravo ona donela iz nekog vojvodjanskog grada.
Slafrok je otkrivao vise nego sto je skrivao – cak. Cinilo nam se nama drkadzijama koji smo zurili u nju sakriveni u skolskom dvoristu, mnogo, mnogo vise…
Kada bi dunuo lagani vetric, haljina bi se kao latice cveta zanovetka rastvorila i pokazala njene duge noge sa plavetnim lepo fazoniranim dlacicama na venerinom bregu.
Uz vrisaku bi rukama skupljala krajeve i bezala u kucu ne bacivsi smece…
Znam da se sa dodolama prizivla kisa, ali mi klinci iz nase ulice smo imali specijalan ritual, zvizdanjem smo prizivali vetar… Ali kao da smo prizivali nju…
Ona bi opet i opet, nanovo istrcavala i tako nam pokazivala nesto najlepse sto smo do tada videli…
Besomucno smo drkali, i kako bi koji momcic stasao – pridruzivao nam se…
„Gusteri“ su vise gledali u nase vec odebljale i zaguljene kurceve… Doduse, bilo je tu i sunecenih Albanaca cija je kozica bila obrezana i oni su morali svaki cas da pljuju u saku ne bi li ovlazili kurceve…
Bilo je to na desetogodisnjicu pogibije Dzemsa Dina.
Odjednom curetak koga pored njene prelepe majke nismo ni primecivali, poce ulicom da ide u belom sorcu i laganoj majici sa apliciranom slikom Dzemsa Dina i tekstom kojeg nam je prevela: „Zivi brzo, umri mlad i budi lep les!“…
Ucila je slikarstvo u nadaleko poznatoj: „Umetnickoj skoli“ u nasem gradu. Veciti direktor te skole i profesor slikarstva, bio je debeljuskati Banacanin sa malim hitlerovskim brcicima prava personifikacija „Lale“ iz karikatura…
Nadaleko poznati akvarelista vidjan je nedeljom kako na svom stafelaju postavlja tabak i slika pejzaze i motive nasega orjentalnog gradica.
Cesto su te slike bile lepse ngo ono sto su prikazivale…
Ucenici zavrsnih razreda slikarstva i vajarstva su imali cas, zvani: „Vecernji Akt“…
Kasno nocu, posle zavrsetka casova u velikoj sali napustene dzamije ciji su minaret srusili saveznici, misleci da su nemacke fabrike sa ogromnim dimnjacima – skinuli bi do gole koze mesne sirotane i srotice i slikali ih, crtali i vajali u glini u zavisnosti od teme i grupe.
Te veceri i starac i starica nisu dosli, bili su bolesni. Profesor je ceskajuci brcice razmisljao da odlozi cas.
– Pa zar nismo slikari, gde su vam umetnicke slobode!!! – povika Renata, cerka sefa zeleznicke stanice – Sto se stidite!!! – pa poce da skida sve sa sebe iduci ka podijumu gde se poziralo.
Veliki hol gde su nekada muslimanski vernici molili: „Namaz“, odjednom, nestvarno zasija osvetljen belinom i lepotom njene fanscinantne golotinje…
Bila je ista majka, ali, za razliku od njene Kurvinske, Renatu je krasila Andjeoska lepota… Zato je niko do tada pored nje nije ni primecivao…
Plavetne duge kose do navr’ ledja su uokvirivale prelepo lice sa nebo plavim ocima, malenim nosicem i punim uvek napucenim usnama…
I telo je bilo ko u majke, samo sto je mamica godinama dobila koji kilogram – Renata je bila bez grama sala, jedino sto je kod nje strcalo su bile ogromne ali cvrste, kruskaste grudi, cije su bradavice, uvek narajcane parale nebo.
Duge noge skoro do samog vrata, uski decacki cvrsti guzovi – naspram majcinih raskosnih oblina i gle – depilirana malena pickica!!!
Nasa mala druzina drkadzija, povesani o resetke na prozorima dzamije, zgranuto smo blenuli u taj dragulj medju Renatinim nogama i zaboravismo ocas posla na, ogromnu mesnatu i dlakavu picketinu njene majke, u koju smo godinama zurili, ne bili je ugledali, ispod rastvorenog slafroka!!!
Posle kratkog tajaca svi se uhvatise stafelaja, cetkica i bojica…
Profesor stade ispred Renatinog stafelaja i brzim zamasima olovkom poce da pravi skicu…
Znalo se – ucenici slikaju a profesor nadgleda i eventualno nesto popravi ili pokaze…
Ali, ovog puta je profa vec poceo da nanosi boje na beli teski papir…
Kako je cas odmicao tako su ucenici ostavljali svoje stafelaje i tiskali se oko profesora koji slikao sliku lepsu od prelepe Renate…
Belina papira je potencirao njenu alabaster belu boju koze – a nezni akvarel kao kakvom aurom potencirao tu belinu.
Sa lica koje je sijalo kao sunce – oci, iz kojih je pozuda iskrila, gledale su nas sa slike…
Niko od ucenika nije zavrsio svoju sliku.
Jedino profesor.
Mlada devojka se obukla pokupila svoje stvari i otisla, ostavljajuci svoje drugare i drugarice koji su kao hipnotisani zurili u sliku prelepe Gole Renate!!!
Bila je zora…
Vreme polaska voza za prestonicu.
Na peronu je stajao sef stanice i ispracao voz…
Dunuo u pistaljku, ciji je pisak nadjacao zvizduk parne sirene!!!
Zamajci su se zalaufali i lokomotiva a zatim cela kompozicija nestadose u oblaku pare… Kada se para razisla ni voza ni sefa nije bilo.
Niko nije ni slutio da je u vagonu prve klase, voza koji je upravo ispratio, sedela njegova cerka Renata.
Koristeci pravo da se besplatno vozi zeleznicom stigla je do Pariza!!!
Culi smo da je postala striptizeta – unovcila je jedino sto je imala, svoje prelepo telo i senzualne, gipke i graciozne pokrete…
* *
*
Jednog dana, sve nas je sokirala vest, da je mlada Renata poginula u saobracajnoj nesreci vozeci srebrni Porse!!!
Kada su je izvukli iz potpuno smrskanog automobila na njoj nije bilo ni jedne rane, krvi, modrice – ni ograbotine, cak…
Na sebi je imala isti onaj beli sorc i belu majicu sa likom Dzems Dina, na kojoj je pisalo: „Zivi brzo, umri mlad i budi lep les!!!“ – na engleskom naravno.
Njena sahrana je bila velicanstvena, nikada veca i lepsa, ako sahrana to moze da bude.
Cesto u nasem narodu kazu isto: „Lepa mu je ili lepa joj je bila sahrana…“ – dal’ se to smrti udvara ili ruga…
Od raskrsnice do „Gvozdenog mosta“ na putu ka groblju su bili djaci umetnicke skole koji su nosili mnogobrojne venceve – na celu povorke je licno direktor nosio veliki krst sa godinom rodjenja i smrti…
Velika viktorijanska pogrebna crna kola sa belim Andjelima na svakom cosku je vukao sestopreg stajerskih konja, prekriveni crnim plastom, a kocijas je bio Ekrem inace begovski sin, cuveni lokalni fijakerista.
Iza kola je koracala sva u crnim velovima Renatina majka – otac je odavno umro. Iza nje, pa skoro do zeleznicke stanice je bila povorka u kojoj se sjatio ceo nas gradic.
U kocijama u belom sanduku sa staklenim providnim poklopcem lezala je Renatata sva u belom kao neki usnuli Andjeo… Sve je to obezbedio vlasnik „Mulen Ruza“ u cijem je autu poginula…
Sahrana i davanja su se zavrsili. Kada su svi otisli i ucveljena majka ostala sama – na vratima se pojavio profesor i raspakovao veliki stakleni paspartu… Na slici je bila njena prelepa cerka. Na cistom delu zida je zakucao ekser i postavio sliku. Poljubio ruku dami i otisao.
Prica se, da u ponoc prelepa cerka silazi sa akvarela i sa takodje golom majkom plesu sve dok peta ne zakukurice.
Jednom sam smogao snage i prisunjao se u ponoc njihovoj kuci…
Sa prozora je isijavala nestvarna svetlost koja se prelamala u dve igrajuce senke…
A, znao sam da je majka zivela sama…
Autor: kurajberrrr
