Gledam u tamu letnje veceri. Misli su rastrkane, uzburkane, kidaju jedna drugu. Cekam. Vrebam senke, lovim zvuke: ocekujem dragu siluetu, poznat korak. Ne vidim, ali osecam da mi prilazi s leda, osecam ruke – grle me oko struka dok usne spustaju vreli poljubac na vrat. Vrelina njegovog tela zari, zabacujem glavu na njegove grudi. Gricka mi kosu. I uvo. Sve to volim i nemo se predajem vatri koja se razbuktava. Grli me nezno i snazno, cujem njegov ubrazan dah dok ruke putuju niz moje bokove, miluju. Okrecem se ka njemu, pogled mi tone u tamnu dubinu dragih ociju. Tamnih kao septembarsko vece, toplo i mirisavo. Zrelo. Usne se, najpre, ovlas sastaju u kratkom pozdravu, a zatim zeljno upijaju. Isprepletana igra jezika, isprepletana igra ruku, tela. Posmatrac bi rekao: drvo na vetru… Moje telo odgovara na svaki dodir. Raskopcava mi bluzu, grudi se nadimaju, bradavice polude, hoce u nebo. Saginje se i nezno ih ljubi. Zatim grubo. Milovanja postaju teza, moje ruke klize pod njegovom kosuljom, prsti mrse kovrdave dlacice grudi; njegove putuju mojim butinama, pa pod suknju. Nestasne su i vrele. Ovaj covek nema samo deset prstiju, on je svetlost pretocio u ruke pa me zraci miluju istovremeno po svim najtanijim tajnama tela. Njegova muskost ludi dok se seprtljam sa kopcom i zatvaracem pantalona (nikada nisam uspela da se spretno izborim sa ovim branama!), mislim, stomak ce da mi probusi. Oslobodena kita polece u vis – brzo je stavljam u kavez svojih usana. Ljubim ga i gusim se. Gusim se zato sto je velik i snazan, gusim se zato sto je topao i nezan, surov do granice bola i uzitka, zato sto znam da cu ga dobiti, da ce biti moj rob i gospodar, sjaj i zamracenje. Lagano me uspravlja. „Polako“, ne znam da li obuzdava sebe ili mene ili nase obostrano uzavrele strasti. Ljubeci se, prilazimo krevetu. Kako smesno hoda u polu skinutim pantalonama. Kao patak. Moj kurati patak. Grli me mekoca kreveta, pokriva cvrstoca muskog tela. Ima li srecnije osobe od mene? Moj Stariji Gospodin polako, ali snazno klizi u mene, njegov nabrekao kurac puni mi ribicu. Rasteze ju kao zvaku. Potpuno je usao u mene, u mojutrobu i moj mozak. A ja hocu jos, hocu da ga osecam u svakom pokretu, uzdahu, u svakoj celiji. Hocu da mi posle kaze da mu je spala koprena sa mozga, da je slobodan od svakodnevnih briga, od zla. I dajem mu se, gutam njegov kurac vrelom utrobom. Pratim svaki njegov pokret, na udar odgovaram udarom, na predah predahom, na zvuk zvukom. Osecam golicavo priblizavanje eksplozije. Ne disem. Jos uvek gledam u tamu letnje veceri. Pratim izduzene senke i siluete, koja se polako pretvarala u moju mamu koja me budila. Opet sam ga sanjala, Starijeg Gospodina. Mama me ispod oka gledala i smeskala se. „Ej kevo sto si takva, probudila si me bas kad sam trebela da svrsim“. „Na telefonu je i zove te na koktel“, odgovori keva. Skocila sam kao zmija zvecarka. Kriknuh u telefon: „dolazim“ . Izletela sam samo u spavacici bez icega drugog na sebi i bosonoga prema njegovom stanu.
Autor: Dioniz
