Duško je hodao duž Rua Augusta, gledajući u daljinu, prema Trijumfalnoj kapiji, koja je svakim korakom postajala sve veća i veća. Znao je da je izgrađena u čast obnove grada, nakon što je Lisabon strašno stradao u zemljotresu 1755., i da je građena više od sto godina. I ovako iz daljine, delovala je monumentalno, zastrašujuće, ni nalik na one koje video u Parizu ili Rimu. Lagano koračajući, uživao je u ulici i svemu onom što je nudila – brojne kafanice, čiji su stolovi bili prepuni živopisnog sveta, koji je ovde, u najzapadnijem gradu Evrope, Atlantskoj kapiji, živeo neki svoj život, potpuno odvojen od strahota Drugog svetskog rata. Muškarci su ležerno hodali, ćaskali, ispijali svoja pića, i tek bi poneko pomenuo aktuelne događaje. Žene su bile sređene, namirisane, graciozne, svesne svoje lepote koja je plenila svakog ko bi ih video, a naravno da tako nešto nije moglo da promakne i njemu, koji je bio poznat po zanimanju za žene. Gledajući ih, u trenutku se namrštio pošto se setio da mu je rečeno da neće imati vremena za upoznavanje ’’prirodnih lepota’’ Lisabona. Setio se razgovora sa Džonijem, koji je pre samo pet dana vodio sa njim u Rimu, u baru hotela Ambasadori…
’’Osoba kojoj ćeš podnositi sve svoje izveštaje u Lisabonu je major Ludoviko fon Kastrof.’’, rekao mu je Džoni. ’’ On je šef Abvera u Lisabonu, koji je jedan od najznačajnijih obaveštajnih centara u Evropi. Budi pažljiv sa njim, veoma je inteligentan i opasan čovek. Austrijanac je, ali je rođen u Trstu. Kad budeš došao u Lisabon, javićeš mu se iz govornice, na broj koji ću ti dati i tražićeš Karla Šmita. Reći ćeš mu da ti je rođak iz Štutgarta rekao da mu se javiš. On će ti reći da pozoveš za deset minuta a onda će ti dati mesto sastanka. Na tom mestu će te čekati ženska osoba, koja će ti namignuti i krenuti, a ti ćeš krenuti za njom, sve dok ne dođete do kola. Ništa nemoj da pričaš, već je samo prati. – Da li je zgodna?- Haha…nepopravljiv si. Verujem da jeste, ali ti tamo ne ideš da juriš žene, nećeš ni imati vremena za to…’’
Dok se tako prisećao razgovora i uputstava koje je dobio od Džonija, već se približio Kapiji. Kada je pozvao broj koji je dobio, rečeno mu je mesto sastanka i svi detalji – trebao je da prođe kroz Kapiju i izađe na Praca do Comercio, gde će ga čekati njegov kontakt. I zaista, bila je tamo. Duško je bio potpuno oduševljen izgledom svoje veze. Visoka, skladno građena, sa crnom, valovitom kosom, povijenom na krajevima, koja joj je padala do ramena. Po figuri malo ga je podsetila na Simon Simon, čuvenu glumicu sa kojom se ludo zabavljao u Parizu pre rata. Nakon što mu je namignula, krenula je niz ulicu, a Duško je, na pristojnom odstojanju, išao za njom. Kada je stigla do jednog Opela, stala je, otvorila zadnja vrata i ušla u kola, ostavljajući vrata otvorena. Prišao je kolima i ušao u njih. Sedeli su bez reči, dok je vozač vozio u pravcu Eštorila. Kad su prošli Kazino, vozač mu je rekao da su blizu i da sedne na pod kola, pošto je kuća vrlo verovatno pod prismotrom. Dok je skučen sedeo na podu, gledao je krišom u njene duge, vitke noge. Uhvatila je njegov pogled i diskretno se nasmešila. Sigurno je bila upozorena na njegove afinitete prema ženama i da će vrlo verovatno probati da joj se udvara. Međutim, nije bilo vremena za to, pošto su kola ubrzo prošla kroz visoku kapiju, koja se odmah iza njih zatvorila. Duško je izašao iz kola, protežući se i razgledajući kuću. Stil kojim je kuća bila izgrađena je pokazivao uticaj koji je mavarska okupacija Portugala ostavila. Uveli su ga u kuću, sproveli do radne sobe. Kada je uveden unutra, na nogama ga je dočekao visoki, zgodni muškarac, crne kose. Prišao mu je sa osmehom. ’’Ja sam fon Kastrof. Drago mi je…’’
Po okončanom sastanku, vozač ga je odvezao do hotela Aviz, jednog od najluksuznijih u Lisabonu, koji se nalazio u Rua Bramkamp. U narednim danima, Duško se dosađivao. Šetao je okolinom, uživao u fantastičnoj hrani i bogatoj ponudi vinskog podruma, kojom je hotel raspolagao, pomalo flertovao sa nekim ženama u hotelu, ali ne preduzimajući nikakve korake. Naređeno mu je da ne sme da uradi ništa što bi ga eventualno moglo kompromitovati. Jedna ženska osoba mu je posebno privukla pažnju. Mlada, vitka, zanosna plavuša, koja je stalno bila u pratnji jedne starije žene (njene majke, kako je kasnije saznao). Kad god bi se sreli, bilo u holu hotela, restoranu, kazinu, uvek bi mu se nasmešila. Kaže se da je dokon um, Đavolje igralište, a Duškov um je u tom trenutku bio ceo zabavni park. Uvek je uživao u blizini žena i voleo ih je, pa je sve češće počeo da razmišlja o tome da preduzme nešto, nadajući se da Abver ništa neće saznati. Jedne večeri, kada definitvno više nije bio spreman da još jedno veče provede sam, rešio je da ako situacija iskrsne, da je iskoristi. U smokingu, nakon večere, ušao je u kazino. Ubrzo ju je video, ali mu se u trenutku učinilo kako su svi njegovi planovi pali u vodu. Naime, nalazila se u društvu poznatog bolivijskog milionera, Patina, a Duško je znao, da uprkos bogatstvu njegove porodice, nije ni blizu Patinu. Nakon što je malo uvećao svoj konto igrajući rulet, pokupio je dobitak i razočaran se uputio ka liftu. Pomerio se u stranu da pusti neke ljude da izađu, a onda je ušao u njega, doživevši potpuno iznenađenje! Ona je bila unutra. Operateru u liftu je umesto sprata samo rekao ’’soba 25.’’ Kada je ušao u sobu, vrata je ostavio otključana i pravo ušao u kupatilo da se istušira. Kada je izašao iz kupatila, ogrnut peškirom, ona se nalazila na njegovom krevetu, samo u svilenom negližeu, pijuckajući viski sa sodom.
’’Dobro veče.’’, izgovorio je Duško. Ona je samo klimnula glavom, u znak odgovora. Duško je i sebi natočio piće, prišao krevetu i seo na njega. ’’Popričajmo prvo malo. Ne znaš ni kako se zovem.’’, rekla je. ’’Ilena Fodor.’’ Pogledala ga je malo iznenađeno, a on je, kao da joj čita misli, samo rekao uz lagani smešak ’’Momci na recepciji su veoma predusretljivi.’’ – ’’Da, jesu, Duško Popove.’’ Primio ju je za ruku i nežno je poljubio, a ona je odovorila tako što ga je ovlaš poljubila u obraz, dodirujući ga grudima po ruci. Od tog dodira se stresao. Činilo se kao da je prošla čitava večnost od kada je poslednji put bio sa ženom. One večeri iz hotela Ambasadori su se činile tako dalekim… Bila mu je potrebna žena. Bila mu je potrebna ona, koja se već nalazila na njegovom krevetu. Uzeo joj je čašu iz ruke i zajedno sa svojom je spustio na noćni stočić. Nekoliko trenutaka su se gledali, a zatim je Duško preuzeo stvari u svoje ruke. Lagano joj se primakao, stavljajući ruku na njeno desno rame. Pomazio joj je vrat, ne prekidajući pogled, a zatim je prošao rukom kroz njenu gustu kosu. Kada mu je ruka došla do njenog potiljka, nežno, gotovo bez ikakvo napora, privukao ju je sebi i poljubio. Ilena je uzvratila poljubac, položivši svoj desni dlan na njegovu levu butinu. Sedeli su tako na krevetu par minuta, ljubeći se, da bi ga zatim Ilena gurnula na krevet i zajahala ga. Izvukla je jezik iz Duškovih usta i počela da ga ljubi po vratu, grudima, spuštajući se ka stomaku. Kada je stigla do pupka, podigla je glavu, pogledala ga na tren u oči, a zatim je odvezala peškir koji mu je bio vezan oko struka i nonšalantno ga spustila pored kreveta. Uzela je njegovu muškost u ruke i lagano počela da ga trlja. Dušku nije puno bilo potrebno da postigne maksimalnu čvrstinu, što je Ilena dočekala sa diskretnim smeškom a zatim ga uzela u usta. Uvukla je glavić u usta, sisajući ga i mjackajući, držeći dlanove na njegovim butinama. Sve što je Duško iz svoje pozicije mogao da vidi je bio slap plave kose koji prekriva njegovo međunožje. Ali je zato itekako osećao sve ono što mu je Ilona radila. U tom trenutku, njegov kurac se već nalazio celom dužinom u njenim ustima, a desnom rukom je mazila njegova napeta jaja, koja su očajnički vapila za pražnjenjem. Ilena je toga bila svesna, pa je ubrzo prekinula sa pušenjem, skinula sa sebe negliže i jednim potezom se nasadila na Duškovo koplje. Stavila je svoje dlanove na Duškove grudi, i dok ju je on držao za zadnjicu, otpočela svoj čarobni ples. Uvijala se u struku kao one plesačice trbušnog plesa, koje je Duško onomad imao prilike da upozna, lomeći Duškovu karu i dovodeći ga do ludila. A Duško…Duško je bio u stanju ekstaze… Uživao je u njenim veštinama, gutajući očima, a onda i usnama njene prpošne dojke, sa tvrdim bradavicama. Potpuno ga je očarala glatkoća i mekoća njene baršunaste kože. Dok je on tako uživao, i Ilena je počela da se približava vrhuncu, što je i Dušku postalo jasno, kad je osetio sokove koji su polako izlazili iz njene pice i cureli po njemu. Čvrsto ju je uhvatio za guzu, privukao sebi i u brzom ritmu počeo da je tuca odozdo. Ilena je konačno počela da gubi svu onu smirenost sa lica, koju je imala cele večeri, i blagi grč, koji je bio najava nastupajućeg orgazma, joj se pojavio na licu. To ritmičko tucanje Ilenine uske, vlažne pičkice je za Duška bilo previše i ne želeći da se suzdržava, počeo je da svršava u Ilenu. Kada je osetila prve mlazove sperme, koji su joj punili picu, i Ilena je došla do ivice. Zgrčivši se, vrisnula je kratko i osetila je kako se val užitka širi njenim telom. Ostala je tako da leži na njemu par minuta, a zatim je ustala i dok ju je Duško pomalo zbunjeno gledao, počela da se oblači. Duško je otvorio usta da nešto kaže, ali ga je ona prekinula…
’’Major te pozdravlja i prenosi svoje nade da ćeš sada moći da se u potpunosti skoncentrišeš na ono zbog čega si ovde.’’ Gledajući je kako bosa, sa sandalama u rukama izlazi iz sobe, Duško se setio reči Juana Mategjua, člana XX Komiteta, koji mu je jednom prilikom rekao da uprkos svom urođenom talentu za obaveštajni posao, ima još dosta toga da nauči. ’’Da, definitvno imam još da učim…’’, pomislio je Duško, dajući sebi reč da više nikad neće sebi dozvoliti da ispadne ovako naivan.
Autor: fenrir
