DEJAN
Prvi znaci su bili nejasni, nesigurni i nespretni. Povremeno bih osetio nečiji pogled na leđima. Bio je to neprijatan osećaj, iako nikad nikog nije bilo iza mene. Pripisivao sam to nečistoj savesti. Verovao sam da moja sreća s Vesnom mora da se plati i to je bila najmanja cena. Naravno da sam pomišljao na Bojanu, da se odnekud i iznenada pojavila i da me prati. Da želi da me samo vidi, ali ne i da se umeša u moj novi život.
Danju sam te sumnje odbacivao kao besmislene, ali noću su me često progonile.
Jednom sam uobrazio i da je neko bio u stanu, pre nego što smo se nas dvoje vratili s posla. Činilo mi se da je neko dirao moje knjige, ali nisam bio siguran. Bravu na ulaznim vratima nisam promenio još od onog srećnog vremena, a nisam ni imao nameru da to učinim. Ako Bojana ima potrebu da se vrati u stan, mogla je to slobodno da učini. Počeo sam da pazim, motrim na svaku sitnicu, ali nisam uspeo da ulovim ništa konkretno.
Onaj osećaj se povećavao, plašio sam se da će prerasti u maniju. Često sam se i bez razloga okretao i proučavao lica koja su me obično gledala zapanjeno. Vesni nisam ništa rekao. Kako da joj objasnim. Uostalom, ni o Bojani joj gotovo ništa nisam rekao, osim da je pre nje u mom životu postojala druga žena, koja me je jednostavno ostavila i otišla s drugim.
Nije insistirala, potpuno se posvetila našoj vezi, sve drugo joj je bilo nevažno.
*
Jednog jutra sam pronašao svoju kancelariju otključanom, kad sam stigao na posao, iako sam je uvek uredno zaključavao. Bio sam siguran da je to ona učinila. Unutra je sve bilo na svom mestu. Nikakvih promena, pa sam odlučio da ugradim kameru koja će sve snimati 24 časa dnevno. Pregledao sam snimke pomno svakog dana, ali ništa nisam pronašao. Konačno, ubedio sam se da sam jednostavno zaboravio tog dana da zaključam. I to je sve.
Ta me je manija proganjala mesecima, ali je tenzija opadala kako je moj odnos s Vesnom poprimao nove, sve lepše dimenzije. Ubeđivao sam sebe kako su to sve gluposti i da moram da nastavim da živim svoj život, normalno, koliko je to moguće. Iako sam mislio na nju praktično svakog dana, njena slika je počela da bledi. Uništio sam sve njene tragove, zaostalu garderobu, seksualne igračke, poklone koji bi me na nju podsećali, svaku pisanu reč koju sam od nje dobio za sve te godine. Trudio sam se da je izbrišem iz svog života…
*
Kad je jedne noći telefon zazvonio posle ponoći, moja se odlučnost istopila. Skočio sam iz kreveta, i Vesna je bila probuđena, zgrabio slušalicu, ali niko se nije javio. Veza je već bila prekinuta. Pokušao sam kasnije da od pošte saznam broj telefona s kojeg se poziv obavio, ali nisam uspeo. Propao je pokušaj da saznam ko je zvao.
Duboko u sebi, bio sam siguran da je to bila ona. Nadao sam se novom pozivu, ali dani su prolazili i poziv se nije ponovio. Posle napetosti koja je potrajala, opet sam sebe ubedio kako je neko samo pogrešio broj.
Kad me je Vesna obavestila o svojoj trudnoći, bio sam presrećan. Iako nismo planirali, bio sam spreman da prihvatim novog člana u naš maleni svet. Radovao sam se sa svakim danom kako je rastao u njenoj utrobi i jedva čekao da se rodi. To dete je ispunilo svaki moj dan i moje frustracije i manije proganjanja su bledele.
Planirali smo doček bebe, voleli se i bili relativno uspešni na svojim poslovima. Ja sam u kratkom vremenu dosta napredovao, dogurao do direktorskog mesta nižeg nivoa. Povećali su mi se prihodi, ali i obaveze. Sve je išlo svojim prirodnim putem.
Počeo sam povremeno, pa sve češće da putujem. Moje poslovne obaveze su porasle, ali voleo sam taj posao i rado prihvatao svaku aktivnost. Vesna me je aktivno podržavala i hrabrila u napredovanju, iako sam sve češće bio van kuće.
*
Neposredno pre nego što će se ona poroditi, morao sam na čitavu sedmicu u unutrašnjost, mali grad u kojem je trebalo da obavim neki posao za firmu. Smestio sam se u hotel osrednjeg kvaliteta, nervozno očekujući poziv da se vratim radi porođaja. Dve večeri pre povratka, zadržao sam se na večeri nešto duže i, kad sam stigao u hotel, recepcioner me je obavestio da me je tražila jedna žena. Mogao je samo da kaže da je izuzetno lepa i da me je čekala gotovo do ponoći.
Moje najluđe sumnje su podgrejane. Iako nije zapamito detalje njenog izgleda, mogla je to biti ona. Probdeo sam čitavu noć, nadajući se i plašeći se poziva, ali do jutra ga nije bilo.
Neispavan, nastavio sam svoje dnevne aktivnosti, sve vreme kao na iglama. Ostavio sam na recepciji broj svog mobilnog telefona, nadajući se da će me, ako se ponovo pojavi, pozvati. Dan sam proveo u groznici, ali bez pozivao.
Ljubazno sam otkazao večeru, odjurio u hotel, spreman da je dočekam. Bio sam siguran da će se pojaviti. Noć je uveliko pala, ali poziva, ni posete, nije bilo. Silazio sam nekoliko puta do recepcije, šetao oko hotela. Nije se pojavila ni te noći.
Još jedna besana noć je znatno smanjila moj radni učinak. Srećom, bio je to poslednji dan na putu. Iako sam prvobitno nameravao da krenem kući čim završim, kasno popodne, promenio sam plan – ostaću u hotelu još jednu noć.
Vesna je bila razočarana, ali nije insistirala. Podržavala me je do kraja. Spremio sam se za bdenje i nervozno čekao, kao i prošle noći. Vreme je prolazilo sporo, bez ikakvih događaja.
Svanjivalo je, kad je telefon zazvonio. Skočio sam, obučen, i zgrabio slušalicu. Bila je Vesnina mama – Vesna je već bila u bolnici, porođaj je počeo.
Prekorevao sam sebe, dok sam se pakovao. Ubacivao sam stvari u kofer, trčeći od sobe do kupatila, sjurio se do recepcije i činilo se izgubio ogromno vreme dok je recepcioner pravio račun. Platio sam, zgrabio račun i smotao ga u džep, spreman da potrčim prema kolima, kad mi je rekao:
– Eno gospođe što Vas je tražila. Upravo prelazi ulicu…
Autor: Profesori
